Прочитај ми чланак
Не буде ли у времену опште измене светског поретка довољно памети и слоге, балкански православци ће нестати
ОСНОВНЕ ТЕЗЕ
1. Налазимо се у тренутку тектонског поремећаја светског поретка, једнаког оном какав је био прелазак из Средњег у Нови век. То се потврђује из дана у дан. Ко то не види? Само духовни слепац.
О АУТОРУ
Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.
2. Сукоб цивилизација, пре свега хришћанства (макар и у постхришћанској верзији САД – ЕУ позног либерализма) и ислама, пре но што је постао стваран, био је на неки начин пројектован као да, осим сукоба, не постоји и сапостојање у миру (сетимо се Хантингтона и његовог инсистирања на неизбежности сукоба). Ако знамо да је САД подржавала све исламске фундаменталисте, од талибана против Совјета, до оних који су били добри као ратници против Асада и Сирије, а зли су као ИСИЛ, да ли је чудно покретање шиптарских терориста против Македоније онда кад се Македонија определила за руски гасовод? Није чудно.
3. Чим је Русија кренула да направи Јужни ток, појавила се НАТО Бугарска да то спречи. Чим је Русија гасовод довела у Турску, коју Вашингтон, упркос свему, није успео да дестабилизује, кренуо је економски удар на Грчку, а сад удар шиптарског тероризма на Македонију. Ако се зна да је шиптарски тероризам својевремено био „благословен“ у име Pax Americana, да ли је јасно да је два плус два једнако четири?
Наравно, гледано из перспективе велике рачунице зване рат Запада против Русије – јасно је.
4. Славни српски писац Григорије Божовић својевремено је писао да је српски Ибарски Колашин (данашњи тзв. „Север Космета“) два века спречавао да се споје арбанашка „љута Дреница“ и тзв. „Санџак“, то јест Рашка област. Ми смо од осамдесетих година 20. века знали за „зелену трансверзалу“ америчког ислама на Балкану. Да ли би шиптарски рат у Македонији био могућ без Бриселског споразума и пуштања низ воду српског Севера Космета? Не би био могућ.
6. На крају, хоће ли Нови поредак, о коме Хитлер није могао ни да сања на овај конзистентан начин, како то чине либерал-капиталисти и банкократе Запада, заиста бити остварен? Куда идемо?
Ово је покушај „балканског“ одговора.
ОПЕТ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
Тугујемо над судбином Балкана под чизмом НАТО, Светске банке и ММФ. Али Балкан, само ако хоће, и данас може избећи црну судбину. Довољно је да се сети идеје Светог владике Николаја, који је, у свом делу Србски народ као Теодул, писао:
„После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне, него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје. (…) Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада, ето 120 година. Но то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. (…) Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени ‘глупи’ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако, него теодулијом (служењем Богу и ближњима, нап. В. Д.), свакидашњим програмом србског народа.“
ИДЕЈА БАЛКАНСКОГ ЗАЈЕДНИШТВА КРОЗ ИСТОРИЈУ
Заиста, Карађорђе је још у Првом устанку имао идеју јединства балканских народа у борби против Турака. После слома устанка вожд се обрео у Бесарабији, на територији Руске Царевине, где је ступио у везу са грчким вођом Александром Ипсилантијем, који је основао удружење Хетерија Филика ради борбе Грка за слободу. У својој књизи Смрт Карађорђева Алекса Иванић пише:
„Грци су велику наду полагали у Карађорђа, који је својом прошлошћу пружао гаранцију да ће њихова борба против Турака бити крунисана успехом. Споразумели су се да Карађорђе пређе у Србију и да први започне борбу. На то ће букнути и грчки устанак у Јелади, те ни Русија неће дуго моћи да остане неутрална, него ће морати да се умеша у борбу и да узме у заштиту своју једноверну браћу.”
Убиство Карађорђа је остварење идеје привремено зауставило, али је она наставила да живи.
Гарашаниново Начертаније планирало је сарадњу Срба и Бугара ради устанка против Турака. У другој половини 19. века Михаило Полит-Десанчић залагао се за балканску конфедерацију свих хришћанских народа, која би Турску неутралисала, а остварила идеју „Балкан балканским народима“. Срби би у евентуалну конфедерацију ушли уједињени (Србија, Стара Србија, Црна Гора).
Идеје Михаила Полит-Десанчића прихватио је и Светозар Милетић, а одмах затим и Светозар Марковић, који је тезе о балканском јединству разрађивао у Србији на Истоку. Према Марковићу, српску федерацију сачињавале би Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија, после чега би се приступило зближавању са Бугарском. То би био „један савез балканских народа у облику федерације слободних општина и слободних народних држава“.
Владимир Јовановић је видео балкански савез као препреку пангерманизму:
„Балкански савез, у којем би свака држава очувала своју индивидуалност и сувереност, а све државе би ујединиле своје снаге ради одбране општих интереса, не само да би појачао балканске државе против спољашњих напада него, што је још много важније, он би смањио опасност економског супарништва и политичке суревњивости, којима је понекад отежавано и спречавано напредовање тих држава“.
Владислав Каћански је поводом устанка Грка на Криту 1867. певао:
„Падајте браћо – гините сада,
Дош’о је нашем страдању рок!
Ал’ ће из крви и нашег пада,
Синути слободан нов Исток!“
Оно што је сањано остварило се у Првом балканском рату 1912. године. Потлачени народи устали су да скину окове и заједнички су се борили за слободу. Нажалост, велике силе, пре свега Беч и Берлин (али и Лондон, који никако није хтео да утицај Москве на Балкану) умешале су прсте и све се срушило. Али незаборав је остао. И потенцијал за сарадњу. Касније ће чак и Стаљин покушати да заустави Запад приближавањем Југославије, Албаније и Бугарске. Но 1948. Тито се окреће Западу.
ЗА САВЕЗ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА, ОПЕТ
Наш највећи мислилац у расејању, сорбонски доктор, покојни Марко С. Марковић, још 1991. године објавио је текст За Савез православних народа, у коме сагледава будућност:
balkanskisavez„У стратешком смислу, политика западних сила се може најбоље објаснити ’теоријом домина’: када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом, једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. (…) Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народи најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе, него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља.“
Октобра 2005. Марко С. Марковић понудио је оглед на тему Шта се десило са Савезом православних народа? Разочаран, али трезвен, он је истакао:
„Да би се постигао тражени циљ, био је довољан међусобни пристанак. У току неколико месеци или неколико недеља могла се изградити једна велика сила и учврстити војно-индустријски блок од Северног до Средоземног мора. Само једно самоубилачко лудило је могло одбацити ту ведру будућност која се налазила на дохвату руке православног света“.
У свом огледу – ламенту, Марковић тугује, јер се показало да су народи уобличени у „византијском комонвелту“ (Румуни, Бугари, Грци) били више уз Америку него уз једноверну Русију, али и „половина српског народа такође жели да уђе у европску заједницу под влашћу Америке и НАТО“. Марковић каже:
„Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози се одавно брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, жаба, крокодила, а у последње време и слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али уништење Срба и Руса нимало не шкоди природи“.
Ипак, стоји чињеница – још није касно. Ако НАТО и ЕУ не желе слободну Грчку, ако тлаче Србију, Бугарску, Румунију, ако пуштају Шиптаре на Македонију, ако, са своје стране, Русија најзад схвата да не може без Балкана, вредело би покушати поново оно о чему су сањали толики озбиљни и родољубиви људи два столећа.
Ако неко каже – Балкан је у НАТО окружењу, нека се сети Јерменије, која је ушла у Организацију за колективну безбедност и сарадњу и чију границу према Турској штите, између осталог, и руски војници (а добила је и системе С-300). Не буде ли у времену опште измене светског поретка довољно памети и слоге, балкански православци ће нестати у вртлозима историје. Јер, како рече наша народна изрека, ко неће брата за брата хоће туђина за господара.
