Прочитај ми чланак
Човек, чији лик први угледамо после преспаване ноћи, а последњи пред поновни одлазак на починак, човек, који прво потписује споразуме са НАТО-пактом, па држи ватрене „патриотске анти-НАТО говоре“, човек, који издају назива победом, а победе неодговорном политиком, у некој даљој будућности ће пре свега остати упамћен као човек који се одрекао части ради власти и постао сам врхунац петооктобарске политике, издајник дела територије наше земље и обичан агент страног интереса, који сваким својим следећим потезом то и доказује.
Међутим, ми смо ти, који живе у „његовој“ садашњици. Будућим поколењима ћемо оставити да дају судове о његовом лику и (не)делу на основу историјских чињеница, а ми ћемо ипак, за разлику од историјских, узети у обзир материјалне чињенице, а пресуду на основу истих, донети путем регуларних, тренутно постојећих и наравно независних судова, када за то дође време.
Будући да је одскочна даска за долазак Александра Вучића на власт била победа Томислава Николића на председничким изборима 2012. године, коме је, узгред буди речено, Европска унија ту победу честитала чак три сата пре затварања бирачких места, било је и разумљиво да његов лик није могао одмах да исплива у први план, након преузимања власти. Али то му у први мах није ни било потребно, јер је за разлику од Николића ствари посматрао дугорочно. Зато је, пре изласка на сцену великог господара, прво било потребно ставити под контролу све службе, све медије и наравно, као незаобилазан фактор нашег политичког живота, обезбедити подршку већине западних амбасада у Београду. Посебно му је овај последњи задатак, у најмању руку, био лак јер као што знамо, Војислав Шешељ је одавно, још из суднице Хашког трибунала, говорио о томе како је Вучић пао под утицај страних служби и како се не либи да прими и огромну количину новца од истих. Др Војиславу Шешељу, као дугогодишњем Вучићевом саборцу и сараднику, ми ћемо веровати на реч.
Стога, неограничена владавина могла је да отпочне. Предаја Косова и Метохије странцима, државних ресурса и банака такође, смањење плата и пензија, као и осталих мера, које су спровођене по налогу страних институција, пре свега ММФ-а и Светске банке, компензована је, наравно у Вучићевим очима и његовом личном интересу, заузимањем свих медија са националном фреквенцијом, као и већине локалних медија. Манипулација, којом се годинама уназад исцрпно бавио и проучавао је, могла је коначно да се примени и у пракси. И резултати су заиста импресивни. Додуше, вероватно је свој допринос у томе дао и званични саветник Владе Републике Србије и самог Александра Вучића, познати „хуманиста и борац за људска права“, Тони Блер, али претпостављамо да је Вучићево знање, које је стекао из ове области, ипак далеко значајнији фактор.
На крају, резултат те политике, осим раста незапослености, додатног осиромашења грађана и чињенице да више од 11.000 деце користи народне кухиње, био је и потпуни нестанак демократије, као и обесмишљеност читавих изборних процеса. Тако, иако је више од 80% грађана наше земље против уласка Србије у НАТО, практично сви народни посланици гласају за катастрофалне споразуме са НАТО, којим се између осталог НАТО-у дозвољава да користи нашу војну и безбедносну инфраструктуру, да НАТО трупе слободно могу, без икаквих ограничења, пролазити преко наше територије, а да НАТО војници, у случају убиства, крађе, силовања или неких других кривичних дела, не одговарају пред нашим судовима, већ пред судовима држава које су их и послале у нашу земљу. Такође, уколико говоримо, нешто блаже речено, о аномалији демократског система у нашој земљи, не можемо, а да не поменемо чињеницу, да је мање од 50% грађана за улазак Србије у Европску унију, а да су сви народни посланици апсолутно за тај улазак, стављајући га испред сваког државног, националног, политичког или економског интереса.
Дакле, ситуација је јасна. Докле год А. Вучић буде био само понизни слуга западних сила, до тада ће бити и господар живота и смрти обичног, неретко сиромашног грађанина ове земље. Наравно, уколико народ не искључи телевизор и завири у своје новчанике пре избора. Уколико то не учини, можемо претпоставити да нека наредна шанса да то уради, можда неће постојати.
Ружна прошлост и још гора садашњост
На изглед, многи би помислили да је садашњи председник Владе, у својој политичкој делатности, прешао дугачак пут, од националисте до евро-фанатика, при чему видно занемарују један битан фактор, који би повезао његову мисао са једне стране и речи и дела са друге, а што би једино могла бити сама (не)искреност, као део његове личности. Наиме, једино је она та, која може представљати објективно мерило, на основу које би донели одговор на питање: да ли је А. Вучић човек који искрено верује у сваку следећу идеологију коју заступа, а којом мења претходну, или је заправо одувек био неискрен, а различитим идеологијама, у различитим ситуацијама у политичкој стварности, само обмањивао јавно мњење и манипулисао истим, зарад искључиво сопствених, личних интереса?
Како објаснити чињеницу да неко у једном веку позива на увођење квоте „сто за једног“ против муслимана, чиме је постао један од најзаслуженијих за незаслужену компромитацију српског национализма, а у другом срамно одлази у Поточаре, чиме индиректно признаје непостојећи и измишљени геноцид у Сребреници. На први поглед, његов политички пут заиста изгледа као дугачак, при чему су почетак и „двадесет година после“ изузетно супротстављени једно другом. Како описати некога ко „јуче“ седи у Милошевићевој влади као министар, за време НАТО агресије, а већ „данас“, без било каквог реалног изгледа за истоврсном претњом, потписује споразум са НАТО пактом, практично идентичног карактера и садржине, због чијег је одбијања да га потпише наша земља немилосрдно бомбардована, без одлуке Савета безбедности Уједињених нација и противно свакој одредби корпуса Међународног права.
Мада је и сама помисао, да је једна таква личност, ружне прошлости и још горе садашњости, председник Владе наше државе, веома поражавајућа, ипак његова странка у Парламенту Републике Србије је до расписивања ванредних парламентарних избора бројала око 160 од 250 народних посланика. Дакле, имала је могућност да донесе било који закон, било који акт уопште, без икаквих проблема или ограничења. У том смислу, није била проблем ни ратификација Бриселског (анти-уставног) споразума, ни смањење плата и пензија (такође анти-уставни акт), ни ратификација споразума са НАТО пактом, као и још низ аката, махом анти-уставних, којима је ова земља непрестано стављана у један колонијалан и економски катастрофалан положај.
Шта је лаж, а шта истина?
Уколико неко пуне четири године непрестано говори о себи као „највећем раднику“ у целој држави, што наравно увек бива пропраћено пажњом свих медија, да ли он због тога то заиста и јесте? Неко ко из студентске клупе „улети“ у посланичку, из посланичке у министарску, па тако наизменично до премијерске фотеље, при чему му једини успех у животу буде тај, што је после двадесет пет година бављења политиком постао председник Владе, он сигурно не може бити особа која се може похвалити било каквим радним искуством или радном етиком, о којој толико слушамо. Или, уколико говоримо о лажи, као јединој владајућој „истини“, типичан пример такве „одомаћене“ лажи, јесте актуелна „борба“ против криминала и корупције. Али стварност је ипак нешто дручачија, што доказује чињеница, да за четири године власти човека о којем говоримо, ниједан тајкун или политичар није у затвору, без обзира колико је покрао пара у неком претходном периоду.
Све ове и још низ лажи, које се прихватају „здраво за готово“, једина су изборна шанса владајуће странке и њеног првог човека. Осим лажи, они ништа друго и немају. Померајући „обећани бољи живот“ сваке наредне године за ону следећу, достигнут је врхунац лажи и манипулација, које ће се врло брзо показати јаловим. Лажима се не може дугорочно обезбедити подршка народа. Краткорочно, очигледно да. Људи, због својих обавеза и свих недаћа које их свакодневно сналазе, неће се бавити том политичком игром, али само у првом тренутку. После извесног времена, свима ће ствари бити много јасније. Тога се Вучић и плаши. Зато је и расписао ванредне парламентарне изборе две године пре него што је требало да се одрже редовни, не би ли сачувао колико-толико гласова и продужио мандат до 2020. године.
Међутим, после ових избора ништа неће бити исто. Уласком претставника Двери у Скупштину, власт ће коначно добити опозицију, која га заправо једина може озбиљно угрозити. Нови људи, са новим идејама и политиком, која је заправо једина алтернатива свим виђеним досадашњим политичким програмима различитих странака, које су се само смењивале на власти, биће у прилици да народу коначно саопште истину, а већ на наредним изборима преузму власт и дођу у прилику да свој јединствен програм примене на делу. До тада, морамо прећи прву препреку, а то су свакако избори 24. априла, на које прво морамо да изађемо, а онда и заокружимо исправан број 5 . Прешавши ту прву лествицу, започеће нова етапа нашег политичког живота, започеће процес који више нико неће моћи да заустави.
Извор: Двери Звездара – Иван Грбић
