Век један већ, разни експерти из некадашње «претече ЕУ» упорно измишљају нове доказе о наводној српској кривици за Велики рат. Заборављају притом и да истакну како је атентат као дело личног терора нарочито био популаран у XIX. веку у Европи. И ниједан народ није оптужен за тај индивидуални чин његовога припадника, изузев Срба којима се приговара за убиство тиранина у окупираној земљи, што експерти (случајно) упорно избегавају да нагласе.

Тамница народа,како су не без разлога звали «претечу ЕУ», обиловала је атентатима синова тих потлачених народа, па је целисходно подсетити «заборавне» експерте на неке од њих.

Млади кројачки шегрт, Мађар Јанош Либењи ударио је ножем цара Франца Јозефа II. док се шетао бечким бедемима, у фебруару 1853. године. Збуњен тим чином, царев пратилац није стигао да спречи младог мађарског нацијоналисту, али га је савладао, и само седмицу дана после, суд доноси пресуду-смрт вешањем. Владар се успешно опоравио, а због овог чина није уследио погром Мађара, напротив, отворена је дебата о статусу мађарског народа у аустријској царевини која ће 1868.године постати двојна, јер ће и Мађари стећи статус државнога народа.

Независност Италије као државе, оставила је бројне Италијане и даље под царско-краљевском чизмом, да осећајући сву њену тежину. Да покаже своју моћ, славећи 500 – годишњицу припајања Трста Хабсбуршкој монархији, организовала је Аустро-Угарска величанствену прославу 1882.године. Покрет «Иредента» укључио се такође у «прославу» и млади студент Гиљамо Обедан чврсто је стезао бомбе у џепу, чекајући аустријског цара, али су га још чвршће стегле руке бечке тајне полиције. За саму намеру а не за дело, осуђен је на смрт и погубљен, али се за талијански народ преселио у вечност незаборава, јер се његов споменик и данас походи, а захвални потомци који уче о жртвовању за слободу свога народа, и данас доносе цвеће. О жртвовању за слободу свога народа, нарочито је писао песник Манцини, као идеолог «Младе Италије» и духовни инспиратор младобосанаца, од имена њиховога до дела њиховога!

Иако издељени у неколико европских држава, Италијани су као народ јединствено мрзели Хабсбуршку монархију, толико да је 1898.године у Женеви убијена аустро-угарска царица Елизабета, жена Франца Јозефа, као колатерална штета (како се данас каже). Њену смрт оплакаће искрено Мађари јер је волела Пешту и Будим презирући Беч, иако је била Немица, ћерка баварског краља Максимилијана II. У њену част је саграђени мост у Будимпешти назван «Ержебет мост», а мађарски грофови звали су је од миља царица Сиси! Због ових атентата није избио рат са Италијом а није ни цео талијански народ прогањан, стављен на стуб срама и системски уништаван. Није демолирана ни Женева, ни Трст, као што је то Сарајево на Видовдан 1914.-е!

Огорчен терором Славка Цуваја, бечкога комесара, али и хрватскога бана, студент Лука Јукић, Хрват из Босне, уделио је правду својим револвером 1912.године. Атентатор је осуђен на смрт, али му је пресуда преиначена у тешку робију, а распад царевине донео му је слободу.

Нису Загреб демолирали и све Хрвате у царевини сатанизовали за ово почињено дело, али јесу и Загреб и скоро све градове где су Срби живели тога Видовдана 1914.-е обележили погромом над њима, и вандалском пљачком њихове приватне имовине, и то у правној држави.

Иако су различитих националности, свим овим атентаторима заједничка је била мржња према угњетачу, али им је заједничка била и РКЦ вера, као стуб на ком почива та моћна царевина. Зато њих неће називати прљавим «шизматицима», нити ће великодостојници РКЦ упирати прстом у њихов народ, као дежурни колективитет за њихов лични чин. Иако данас упорно тврде да је «претеча ЕУ» била мултиконфесионална и без наводно прозелитског наступа РКЦ, нарочито према православним поданицима својим, безбројни примери антисрпске харанге свештеника РКЦ говоре управо супротно.

Чим се зби атентат у Сарајеву, покренуше челници ХСП (Хрватска странка права) и великодостојници РКЦ кампању антисрпског лудила, а правна држава «претече ЕУ» не учини баш ништа да то и спречи, те настаде погром читавога народа, уз безбројне примере пљачке, крађе, пребијања, силовања, паљевина и убистава Срба широм Босне, Херцеговине, Далмације, Хрватске, Славоније, Срема, Бачке и Баната, као покрајина царевине у којима су живели, радили и порез плаћали.

Атентат у Сарајеву био је сигнал за свеопшту хајку на Србе у целој Аустро-Угарској монархији, све што је било српско и имало српски предзнак требало је уништити; скрнаве се цркве, затварају школе, читаонице и соколски домови, културна друштва и забрањују окупљања на православне празнике које растурају полицијски оружници (жандари) као државни извршиоци. Одмах се отварају многобројни логори као Добој, Бихаћ, Стара Градишка, Копривница, Арад, Нежидер, Болдогасоњ, који имају све карактеристике будућих фашистичких концентрационих логора. Њих ће одмах напунити виђенији Срби, свештеници СПЦ, интелектуалци,чак и саборски заступници иако имају имунитет, трговци и добри домаћини. Њихова ће се имовина пљачкати, пленити за више интересе, како је писало у судским пресудама без икаквих доказа о кривици после «велеиздајничких процесса» широм царевине, изузев једне «биолошке кривице» да су ипак само православни Срби.

Један део Срба из пограничних крајева према Србији насилно је протеран из својих домова и расељен по српским селима у Славонији, а извршиоци су војни органи аустро-угарске царевине.

Већ 10.августа 1914.кренуо је први транспорт Срба из Босне, Херцеговине и Далмације у ново отворени концентрациони логор Арад. Међу интернирцима је и 86 свештеника СПЦ означених као државни непријатељи и потенцијални терористи, мада је већина њих у зрелим годинама.

Логор у Араду имао је те 1914. 5500 интернираца а услови су били толико нехигијенски, да је од 400 девојчица и дечака који се нађоше са родитељима у логору, након шест месеци у животу било још 40 недужних. Због ужасне хладноће те зиме, деци су ампутиране смрзнуте руке и ноге.

Изналазећи што теже услове за логораше, откриће већ 1915-е године царска полиција и острво Голи, као земаљски пакао за православне свештенике, те вековне виновнике зла за моћну РКЦ.

Да ли је случајност што ће тридесет и три године касније štabs-feldvebel Josip Broz (Tito) поново «открити» острво Голи, као «земаљски рај» за коммунисте (већински Србе) који презреше католичко-коминтерновске мантре и не одрекоше се своје љубави према (православној) Русији, тада уобличеној у СССР, а сви управници логора (случајно) биће им Црногорци или Хрвати?!

После Другог светског рата 9.септембра 1948.године донета је резолуција у Уједињеним нацијама о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Према 2.и 3. Женевској конвенцији под геноцидом се подразумевају радње почињене у намери да се потпуно или делимично уништи национална, етничка или верска група. У те радње спадају: убиства чланова групе,тешке повреде чланова групе, намерно подвргавање групе условима који доводе до њеног потпуног или делимичног уништења, мере усмерене за спречавање рађања, принудно премештање деце.

Управо све оне мере које је век пре аустро-угарска државна машинерија спроводила против Срба, својих држављана, којима није доказана никаква кривица или антидржавна радња, како се и данас лаже у многим памфлетима.

Дело геноцида не застарева, што доказује и одлука о геноциду над Јерменима из 1915. године!

Хоће ли шљивари из дворишта РКЦ надбискупије београдске најзад запитати разне усрећитеље што доносе препоруке о промени свести и усаглашавању историјских догађаја од општег значаја за ЕУ, када ће организовати симпозијум о геноциду над Србима у XX.веку, који су провеле (нажалост успешно) државе чланице ЕУ саме или у сарадњи са другима од којих неке још нису чланице ЕУ, али жарко желе да то и постану.

Када ће ЕУ да донесе резолуцију о осуди стварног геноцида почињеног над Србима у XX. веку ако је већ могла да доноси резолуције о измишљеним «локалним геноцидима» које је наводно починио српски народ у XX. веку!

Системско геноцидно деловање војних и цивилних органа Аустро-Угарске монархије видео је на терену Мачве и Подриња и светски признати криминолог др. Арчибалд Рајс кога је ангажовала српска влада да истражи и упозна свет са злоделима над Србима. Он се још тада запитао шта је изазвало појаву да се добри очеви породица и добри синови, добри хришћани одједном претворе у такве дивље звери!

Још тада др. Рајс разлог томе налази у аустро-угарској и немачкој штампи која је систематски, читаву деценију сатанизовала цео српски народ, стварајући погодно тле за каснију «дораду» од стране највиших, виших и нижих државних институција и највиших, виших и нижих команди пре и уочи саме војне инвазије на Србију, као независну државу.

Када ће у име владавине права (а пуна им је уста!) институције ЕУ најзад финансирати научно истраживање које ће детаљно подацима (ако нису «случајно» уништени) из архива «претече ЕУ» разјаснити све појавне облике злочина геноцида на терену, које у својим документованим радовима утврдише др. Арчибалд Рајс и др. Аријус ван Тиенховен још пре једног века!

Ако се Србима-стручњацима баш толико и не верује, зар се сумња у истинитост навода Европљана, добрих хришћана и доказаних стручњака, или ће и њихови радови бити покопани под шљивом у дворишту надбискупије београдске, зарад «светле будућности» (само чије)?

Хоће ли се шљива у дворишту београдске надбискупије РКЦ осушити, ако је не залију научном истином, као неопходним еуропским додатком за успешнији раст и квалитетнији принос плодова њених?!

(Фонд стратешке културе – виталиј Жучни)

Ознаке: Аустроугарска, Виталиј Жучни, злочини над Србима, Први светски рат., српска историја