Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Репортери Новости путевима страдања и славе српске војске (3): Сусрет са Србима исламске вере у Албанији. Верни коренима и отаџбини. Деца уче српски и ћирилицу.
С једне стране, српска тробојка. С друге, албанска државна застава. Тробојка је с леве стране.
– То је… ближе срцу – каже Екрем Дуљевић, председник „Јединства“, удружења Срба у Албанији.
Чека нас више од три сата на капији града.
– Мислио сам да сте се изгубили – каже уз осмех.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
А нама време исцурило у Драчу. У луци у којој смо трагали за било каквим белегом који би посведочио о транспортима изнемогле српске војске и народа. Из ове луке, кренули су „сумаренима“ према Крфу, острву наде, преживели мученици. Испраћали смо бродове. Нигде данас у Драчу нема ни знака о путу страдања српске војске.
– Овде, у Фиру ћете се зачудити, колико тих трагова има. А и како их ми чувамо – говори Дуљевић и као да жели да нас у то увери у ходу изговара стих: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке…“
Ово је Фир. У центру испред „Јединства“ чека нас двадесетак људи. Можда и више, не бројимо. Сви желе да нас поздраве. Пожеле добродошлицу. На српском.
У дворишту где се више од века савија лоза Дуљевића, стари Исмет, када је исплакао тугу за отаџбином, запевао је нама непознату песму: „Шестог маја у пролеће, српска лађа на пут креће.
Свети Ђурђе лађу праћа, да спас нађу наша браћа“…
После првог стиха Исмету се придружила и његова Сулка.
Потом, синови и унуци.
А најстарија снаха Дуљевића, Сузана, изданак српске лозе у Фиру, грлила је свекрву.
Питамо ганути: чиме смо заслужили овакву част?
– Како чиме? Долазите из наше лепе, у срцу једине Србије, отаџбине наше – одговарају Срби муслиманске вере који живе овде у Албанији.
Град је у самом срцу Албаније. У троуглу између Драча, Тиране и Валоне. Место у коме потомци Срба, али исламске вере, чувају корене. Традицију и успомене на пут српске војске у голготи и слави. Уче децу српском језику и писму, као што су њих учили дедови и очеви. За њих је ова мисија – аманет. За нас, чудо! Далеко је Фир од Србије. Више од девет сати пута! Хиљаду и више километара.
– Ништа није далеко, што је души близу – кажу нам. Потом, теку приче. Говоре наставници српског језика. Говоре ђаци, студенти. О школи, српској, која живи пуне три године. У којој је дневно и по педесеторо ђака различитог узраста. Уче, пишу и певају на српском.
Неки од њих, пре него што је ова школа заживела, нису знали ни једну једину реч на језику предака. Поносни су, кажу нам да су с њима, у клупама и албански вршњаци.
– Тако ми чувамо отаџбински завет – говоре нам. – А да није било лако, није. Било је и батина да одустанемо. Претукли су Екрема, једном, неки што су дошли са Космета. Претукли наставника Козму Диму. Опростили смо им. Нисмо желели зло.
– Наставник Козма Димо после објашњава како се почиње прва лекција из језика којим он, рођен у Фиру, говори и пише „откад зна за себе“.
– Кажем деци: напишите „л“ на албанском. Додајте, испод, албанско „х“. Повуците црту на том слову горе… Ето, добили сте ћирилично „ђ“. Сад, полако, пишите своје име ћирилицом… Од имена се почиње.
Преплићу се осећања и питање: зна ли Србија за ове драгоцене чуваре. Карауле језика и писма, овде, где није лако да се каже: „Србин сам и то остајем!“
Нисмо ни приметили да је ноћ одавно сменила дан у Фиру. Време је да се потражи преноћиште.
– Богами, ви ћете ноћити у нашим кућама. Вечерати… А сутра, да доручкујемо. Сутра ћемо заједно на пут. До живог сведока српског страдања – одлучан је Екрем Дуљевић.
Није се имало куд. У Дуљевићима, на који километар од центра Фира, поново дочек у њиховој породичној кући. У гостинској соби, петорица браће Дуљевића окупили жене и децу. Пет жена и петнаесторо деце, стајали су док смо улазили. Дочекују нас као најближу родбину. Лепа деца Дуљевића, на српском говоре колико ко има година, у коју школу иде.
Деветоро деце Срба у Фиру ове године ће на студије у Београд.
На Правни и Факултет политичких наука.
– Тамо, одакле су наши стари одлазили, нека се они враћају.
Па, када се врате да одрже ово што смо ми сачували.
Завет је нашој деци да и њихови потомци знају ко смо и одакле смо – каже Екрем Дуљевић.
Ми смо сели, они су још дуго стајали. Обичај је ваљда, да се дворе гости.
Потом су пред нас изнели све најлепше што су имали, а када су се повукли, цела кућа Екремова, велика и светла, екипи „Новости“ била је на располагању.
Његова породица распоредила се на конак код браће. Сваки од њих има свој дом. Родитељи, Исмет и Сулка – свој. Њихови стари, давно су овде стигли из Рашке. А они би волели да једном, пре судњега дана, кажу, загрле стари крај.
Ко да заспи после оваквих емоција? Загрејале би, овде, и најхладнија срца.
Поглед према витрини са књигама. Један наслов издвајамо: „Пут голготе и славе српске војске од 1914. до 1918“. Питамо се, колико домова у Србији има ово сећање на нашу херојску прошлост?
Изнад полица, на којима су и ђачки уџбеници на српском, урамљене су фотографије актуелног председника Србије, премијера и министра спољних послова. Српски барјак, грб и у плишу минијатурна сабља од злата, дар овој кући од потомака старих ратника.
Не спавамо, само слушамо тишину која сипи до јутра. А ујутро, адреналин је на горњој граници. У дворишту, под виновом лозом Дуљевића, стајала су њихова деца, са руком на левој страни.
Тренутак док излазимо из куће… Из малених грла, снажно је провалило „Боже правде“! Родитељи Дуљевића стајали су поред унука. Стари Исмет и његова Сулка, после химне, поседали су. Исмет је плакао. Туга се прелила и на децу.
– Поздравите нашу Србију – говорио је Исмет, јецајући.
Болан растанак је потрајао. Упутили смо се у породицу старог Грка, који памти српске збегове у Фиру.
Прочитајте још: Скадар: Гробница за српске душе коју чувају Албанци католици
(Наставиће се)
