Прочитај ми чланак
Благоје Петровић (1922-2006, Глибаћи код Пљеваља) за време Другог светског рата био је припадник четничког покрета Драже Михаиловића.
Маја 1945. четничке снаге су се повлачиле ка западу пред налетом партизана. Дошли су до данашње Аустрије где су их пресрели Енглези. Уверавајући их да је у Југославији дошла слобода, предали су их партизанима. Велика већина њих је убијена одмах, на лицу места. Један од ретких преживелих је Благоје Петровић коме је рођак Грубан Зиндовић зубима прегризао кабал којим је овај био везан. Петровић је 1986. написао дневник сећања на те немиле догађаје који преносимо у целости.
„1945.године маја мјесеца нашао сам се у Словенији пошто сам припадао покрету Драже Михаиловића. И ево шта сам доживио. Циљ нам је био да дођемо до савезника, како смо ми тада сматрали Енглезе и Американце. И дошли смо до Енглеза, али нас они нијесу хтели да приме. Рекли су нам да имамо југословенску војску и Тита и да треба њима да се предамо. Сви наши напори да нас они приме били су узалуд.
Још су нам говорили да је у Београду дошла југословенска влада из иностранства са Миланом Гролом и Иваном Субашићем, да ће бити и гласање па ко добије, да је рат завршен и да се немамо чега плашити. Настала је агитација од партизана да се враћамо, да је слобода загарантована, рат завршен и да је свеједно ко је шта био. Међу нама је било доста људи са вишим школама, професора, адвоката, учитеља, официра и они нам саветују да се враћамо и пала је одлука; ко од нас није учинио неко зло, да се враћа назад. А били смо прешли границу и ушли у Аустрију на једно велико поље, не знам како се зове. Налазило се од Дравограда још два дана хода напријед. И није се имало куд даље напријед, мора се назад.
Све до Дравограда није било никаквих проблема. са нама су поступали врло коректно док су нас вратили у Југославију. Али сад настају муке.
У само свануће једно јутро пада команда: у строј четири и четири. Око нас са свих страна партизани на коњима са машинкама, а многи и бичеве у руци и саопштили да свак ако има шта од оружја баца, код кога се нађе метак да ће бити убијен. Онда смо кренули у правцу марибора низ Драву. Ми пјешице, они на коњима. Мало па трчећи корак, бију бичевима. како је било доста људи који су били болесни и изнемогли па нису могли да иду, који запре одма га убијају на мјесту ђе је застао.
Kако је дан био сунчан и топао, жеђ је била најгора. Па пошто се у Драву слива доста потока, из стране људи потрче да пију воде, они окрену машинке па по двадес на мјесту убију. Онда вичу: – Ој, да бјежиш бандо!
Бију са бичевима ка обичну стоку. сад нас гоне кроз Марибор, мислим да је главна улица. Народ Марибора је изашо на улице, изнијели храну и почели дијелити. Партизани бране и одгоне народ од нас и не дозвољавају да нам дају ишта. Али народ кад види да не дају, баци ону храну на нас. Ми се пограби да шта узмемо, они са машинкама опет распали по нама, тако да је доста погинуло у сред града на очиглед народа.
И тако смо прошли кроз град и дошли на једно поље ограђено у жицу. Стража све око жице, тако да се нема куд. Ту смо преноћили без љеба, без воде, под ведрим небом. Сјутра док су дошли неки официри партизански и наредили да сви двадес и пето годиште и млађи изађу. Изашло је и старији од двадес петог. Никога нису вратили., То су одвели за војску и сви су остали живи и после ослужења војног рока дошли кућама.
И према томе, на све што сам ја досад написо, има доста живих свједока а осад што будем писао, никога до Бога!
Пошто су изашли ови млађи из логора, поново су дошли они официри. Донијели су папир и оловке и наредили да се сви попишу по општинама. За нашу општину пописа нас је Милутин Лековић. Говорили су да ти спискови требају за требовање хране и за осигурање превоза до роднога краја, па ко буде крив тамо ће одговарати. Спискове су покупили пред ноћ, а ујутру рано почели прозив по оним списковима. Прво су почели од подгоричких општина, па Даниловград, Никшић и тако све рдом јер је ту било из читаве Црне Горе. По једно сто прозову и одведу их у правцу града. Онда мало прође па опет сто других и тако цео дан. А између нас шетају официри и ако им се нешта допадне код нас узимају и односе.
Ево да опишем један такав случај. Био је са нама један диван момак из Грева код Пљеваља. Звао се Милорад Робовић. Негде је нашо једне чизме, оне праве и официрске и обуо. Кад је дошла једна група официра партизана и тражила од њега оне чизме да замијене за ципеле, али он не да чизме. Почели су га ударати стисковима у главу док је пао, а онда ногама све у главу док је издануо. И оста је у логору и после мене нако мртав. То је таки злочин који се не може описати.
После тога, дође један официр млад и поче да прозива по оном нашем списку Косеничку општину. Па кад није било доста да потпуни онај број, онда је почео да прозива Илино брдо, Оћевину док је намирио сто. Онда нам је реко да идемо на станицу и припремимо композицију вагона за транспорт. И пошо је пред нама и реко да идемо за њим по двојица у реду. Нигдје на видику није био ниједан војник са оружјем. Од логора до првих кућа било је отприлике осамсто метара. Кад смо зашли за прве куће створило се са обе стране све војник до војника. Пушке на готовс и викну:- Вамо бандо, дошо вам је крај!”
(Крај првог дела)
(Србин.инфо – Драган Кулашевић)
