Прочитај ми чланак
Извор: The Economist
Сваки избори у Турској протеклих деценија били су прекретница, јер се земља дистанцирала од своје историје војних удара у прошлости и стремила успостављању цивилне надмоћи. Али ће данашњи парламентарни избори уистину бити одлучујући, за разлику од прошлих. Да ли ће владајућа Партија правде и развоја (АКП) добити апсолутну већину у парламенту, што би председнику Реџепу Ердогану помогло да променом устава снажније промовише свој лични план трансформације политичког система земље у председнички облик владавине, и тиме се, доживотно, устоличи као турски „неоотомански“ султан? То је питање на које ћемо добити одговор за око 15 сати.
Суштински, на испиту је турска демократија, народ је позван да донесе пресуду о неумереним политичким амбицијама једног човека. Тужна је то представа, да талентовани политичар који је толико учинио за развој своје земље, средњих прихода али нове силе, на крају заврши као мегаломанијак.
Турском данас влада клима све веће нетолеранције и државног застрашивања. Врло мало је великих дневних листова довољно смелих да критикују Ердогана. Ердоганова фаланга врши упаде у медијске куће, застрашује новинаре и намеће им стриктни режим. Што је још горе, људима који вију АКП заставу влада десничарски национализам. Ердоган је у предизборној кампањи курдски проблем наметнуо као основни, да би успоставио своје акредитиве заштитника турске државе, и имплицирао да ће славити Курди ако АКП изгуби ове изборе.
Све ово показује очај мегаломанијака који се упиње да Турску преобликује у складу са својим циљевима. Наравно, и као што је често случај у таквим околностима, Ердоган може бити истински нервозан и због тога што би, ако АКП изгуби апсолутну контролу над владом, из ормана поиспадали костури корупције и самовоље својствене његовој владавини у прошлој деценији – и улоге чланова му породице, такође.
Све у свему, авет која прогања Ердогана је недоречена пресуда, која ће АКП приморати да или формира коалициону владу, или да буде у опозицији. У демократији, недерочена пресуда уопште није лоша ствар за странку која је непрекидно на власти више од деценије – а, у овом случају, тим пре што АКП и даље командује са око 40 посто гласова, упркос склоности гласачког тела да гласа против тренутне власти и што су најопаснији ривали далеко од тог нивоа подршке.
Али Ердоган је незадовољан. Моћ је афродизијак, а апсолутна власт је најопојнија. Зато се већ сада навелико спекулише да ће он, ако АКП на данашњим изборима не задобије апсолутну већину, одбити формирање коалиционе владе и уместо тога наручити још једне изборе (што му се по Уставу може). Смешно, зар не – одржавати „слободне и поштене изборе“ под надзором ОЕБС-а све док се бирачима не смучи и док не одлуче да Ердогану дају мандат да као султан влада до краја живота? Као у роману Габријел Гарсије Маркеса.
Чак и ако дође до промене власти у Турској, „контрола штете“ неће бити лака. Под владавином Ердогана, у државне институције, укључујући војску, инфилтрирали су се исламисти. Последица тога је пад професионализма у оружаним снагама. Уствари, војска је у посебно лошем стању, деморалисана и посвађана кућа, иако је све до недавно била понос турског народа. Било је великих чистки секуларних официра „кемалиста“ у врху, а исламски кадрови су уврштени у официрски кор. Све у свему, оно што је некада била тврдо секуларна земља сада се налази на прекретници.
Као и код свих политичких странака које експлоатишу веру у изборне сврхе, лидери АКП су заправо дволични политичари. Стално исмевају „секуларисте“, а сами су „зла пара“. Владајућа елита турском народу стално сервира мале дозе опијума – опскурне верске принципе, да га превари и задобије изборну подршку, док сама живи стилом отоманског доба. Ердоган је себи у Анкари изградио нову председничку палату са 1000 соба са позлаћеним оковом и бесним намештајем.
Можда „Економист“ прецењује случај, али не баш толико, јер каже: „Господин Ердоган и његова АКП влада су 2000-их учинили много за реформисање и привреду Турске. Али после више од једне деценије на власти, он више није добар за своју земљу.“
Од истог аутора: Ћирилизовано: М.К. Бадракумар (2)
Аутор: М. К. Бадракумар
Извор: Indian Punchline
Избор и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО и СРБски ФБРепортер
Покровитељ преводилачке делатности блога „Ћирилизовано“: Јелички дукат
