Прочитај ми чланак
(Андреј Фурсов)
Саборност и православље водећи кругови Запада доживљавају као фундамент без кога не може постојати ни Русија ни Србија.
Савремена демократија, као плод буржоаског друштва, ставља на чело индивидуум. Саборност претпоставља хармонично јединство индивидуе и колектива, равнотежу међу њима, ситуацију када се индивидуална слобода реализује као колективна воља. Да ли су овдје могућа нарушавања? Наравно, суштина и појава, теорија и пракса су разне ствари, али то не поништава принципијелну неподударност између саборности и демократије.
И, коначно, посљедње по рачуну, али не по значају. Невезана за одређени тип својине и не концентрисана оштро на индивидуум, саборност не само да влада великим временским потенцијалом (за разлику од демократије, она није ограничена буржоаским друштвом, штавише, она је антибуржоаска); не само да не тражи за самоостварење ропство одређеног дијела друштва, као античка демократија, или суперексплоатација капиталистичке периферије (Трећег свијета – Југа), као буржуоаска демократија, већ и оставља значајно већи простор за историјско стваралаштво уколико је оријентисана на хармонију колектива и индивидуа.
Наравно, у саборности и демократији се могу наћи и друге разлике, али ћу се ограничити на те три.
У исто то вријеме између саборности и демократије постоји нека сличност: и једна и друга апелују на социјалну праведност, мада се она схвата различито. То је природно: саборност и демократија – то су продукти не само разних система већ и разних цивилизација. Разлике између саборности и демократије, а такође и тај факт да владари Запада демократију користе као оружје у психоисторијској борби против незападног свијета (словенство, ислам, Кина), оптужујући га за њено непостојање, не значи да није могућ дијалог, и, штавише, савез између присталица саборности и присталица реалне демократије, тј. тих политичких и институционалних уступака које су радничка класа и средњи слојеви Запада изнудили од врхова у посљедња два века.
НЕПРИЈАТЕЉ САБОРНОСТИ И ДЕМОКРАТИЈЕ
Данас неолиберална глобализација преживљава кризу. Све тешкоће те кризе врхушка владајуће класе на Западу настоји да пребаци, као прво, на незападна друштва; као друго, на радничку класу и средње слојеве самог Запада. Али, да би се реално остварило посљедње, тј. појачао притисак на огроман дио друштва, одвојили га од „друштвеног колача“, неопходно је ликвидирати или, као минимум, суштински ослабити демократске политичке институте, што се убрзано и дешава на Западу у посљедњих 30 година.
Управо та дедемократизација Запада и истовремени поход његових врхова на незападни свијет, између осталог, а можда и прије свега, на Србију и Русију, ствара могућност, у крајњем случају у одређеном историјском тренутку, за савез саборности и демократије против капитала и глобализма. Друга је ствар да ли ће западни људи моћи да превазиђу њихове предрасуде у вези са Србима и Русима, које им намеће пропаганда, њихову равнодушност и егоизам, ферментисане на њиховом индивидуализму? Понашање западне публике у вријеме натовске агресије против Југославије и антисрпска хистерија дају више одречан одговор на то питање. Упркос томе, нећемо унапријед затварати врата, али у исто то вријеме ћемо рачунати само на себе, на нашу саборност, на руско-српско братство у борби. Без борбе нема побједа.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:
Тако су саборност и демократија различите бити. У садашње вријеме, у условима савремене глобалне кризе, оне имају једног истог непријатеља. То је врхушка свјетске капиталистичке класе, организована у клубове, ложе, комисије, орденске и неорденске структуре. Та врхушка у својој потјери за влашћу, добити и ресурсима тежила је да потчини себи, да стави под своју контролу како своја сопствена друштва са њиховим слојевима, тако и спољни свијет, претворивши га у капиталистичку периферију. Десило се тако да је у посљедња два вијека на путу Запада, још тачније Англосаксонаца, стално стајала историјска Русија, било то у самодржавној или у совјетскоој форми; управо она се супротстављала Западу и његовом стремљењу да потчини свијет. Неопходно је примијетити да главна није била форма, коју је имала историјска Русија у овом или оном тренутку супротстављања.
Већ послије разарања СССР Бжежински је на тезу новинара из Nouvel Observateur о том да су се Запад, САД борили с комунизмом примијетио: не треба себе обмањивати, ми смо се борили не са комунизмом, већ са Русијом, ма како се она звала. Совјетски логичар А. А. Зиновјев је формулисао такав прилаз афористички: „Гађали су комунизам, а погодили Русију“. О томе да је ријеч била (и све до сада) о борби са Русијом као државом свједоче и ријечи које је изговорио предсједник САД Бил Клинтон у октобру 1995. године: „Ми ћемо дозволити Русији да постоји, али нећемо јој дозволити да буде велика држава“.
ТРИ ГЛАВНЕ МЕТЕ ЗАПАДА
Али ствар ипак није само у борби с Русијом као великом државом: борба великих држава постојала је и унутар Запада, али она се никада није одликовала таквом напетошћу, таквом жестином, као борба са Русијом. И то је јасно: једна је ствар борба великих држава унутар једне цивилизације и сасвим друга борба са великом државом која представља другу цивилизацију. Русија представља другу, незападну цивилизацију, постројену на другим социјалним и духовним принципима. Један од централних принципа руске цивилизације је саборност. Управо оно учвршћује Русију као цивилизацијску и геополитичку цјелину, управо оно обезбјеђује то крајње самопрегорно („даћу живот за другове своје“) напрезање свих сила у вријеме тешких искушења (као што је то било, на примјер, у вријеме Великог Отаџбинског рата). Саборност је тијесно повезана и са руском историјом у цјелини, и са православљем, и са нашим великим побједама – војним и мирнодопским (на Земљи и у Космосу). Не случајно у психоисторијској борби Запада против Русије, у борби која је постајала све јача и уопште није престала, већ се напротив појачала послије распада СССР, главне мете су:
– Принципи социјалне организације Русā и прије свега саборност;
– Побједа у Великом Отаџбинском рату и друге славне странице руске прошлости;
– Православље.
Саборност и православље водећи кругови Запада доживљавају као фундамент без кога не може постојати Русија. Али не само Русија, то се односи и на Србију. Међу словенским народима управо Срби, као и Руси, су у пуној мјери носиоци православља и саборности, и то нас, заједно с вама, суштински разликује, на примјер, од Пољака и Чеха или Хрвата, који су такође Словени, али не такви као ми. И на Западу то одлично схватају и осјећају: Запад се сасвим различито односи према Пољацима, Чесима и Хрватима, с једне стране, и према Русима и Србима, с друге. У исто то вријеме, међу Словенима управо Руси и Срби су као нико штитили своју самобитност, отуда та помама с којом су се вршиле хитлеровска агресија против СССР и Југославије и натовска против Југославије.
Ако би говорили о том социјално-духовном језгру у Руса и Срба, које више од свега раздражује Запад, то је саборност. Његова борба против Руса и Срба – то је борба другачијег, саборног типа друштва, алтернативног западном. И та борба се неће прекинути док постоји Русија и Руси. Као што је примијетио угледни совјетски обавјештајац генерал-лајтнант Л. В. Шебаршин, „Западу од Русије треба једно – да је не буде“. Али то исто, судећи по свему, Западу треба и од Србије с њеним православљем и саборношћу.
ФАСАДА НЕДЕМОКРАТСКОГ СИСТЕМА
Историја борбе Запада против Русије и Србије довољно добро је изучена на геополитичком плану. То је за владајуће групе Запада спољња борба. Међутим, поред те спољње, цивилизацијско-геополитичке борбе против народа и држава-носилаца саборности, западни врхови су водили унутрашњу класну борбу против радничке класе и средњих слојева. Најважнији аспект и „награда“ тог супротстављања била је демократија. У „епохи револуција“ (Е. Хобсбаум) – 1789-1848. године буржоазија је активно искористила демократију и позивање на њу као идејно-политичко оруђе у борби за власт.
Међутим, прогласивши демократију вриједношћу и циљем у току те борбе, буржоазија се нашла у ситуацији кад она официјелно није могла да одриче демократска права и право на учествовање у демократским институцијама за друге класе и слојеве који нису пропустили да се тиме користе. Као што је већ напријед речено, буржоаски врхови су нашли сљедећи излаз из те ситуације: с једне стране, формална, спољња демократизација друштва, која је доприносила смиривању, „одомаћивању“ „опасних класа“, интеграцији њиховог горњег дијела у систем, развој партијско-политичких институција; с друге, извођење реалне власти из политичке и националне (државне) сфере у ванполитичку и наднационалну; за то су или кориштене старе форме (масонске ложе, орденске структуре) или су стваране нове – клубови, затворена друштва и томе слично.
У епохи „развођа“ (1871-1933) тај систем недемократске организације врхова Запада коначно је формиран. Његова економска спона постао је финансијски капитал, који је оформио своју свјетску структуру (Федерални резервни систем, 1913) и посредством кризе 1929-1933. године, коју је он организовао, ставио је под своју контролу значајан дио свјетског политичког естаблишмента. Не мање значајна спона постала су различита тајна и затворена друштва. Партијске структуре су управо у „водораздјелној епохи“ постале функција тих сасвим недемократских друштава, која поричу и газе демократију. На тај начин демократски партијско-политички систем Запада у значајном степену је фасада недемократског аристократско-финансијског система, који се сакрива иза те фасаде и контролише масе помоћу њега.
Иза те фасаде текла је стална борба, и у одређеним периодима доњим слојевима је успијевало да постигну успјехе, повремено веома озбиљне, у превлачењу „демократског одијела“ на себе. То су били прије свега периоди борбе западне олигархије против фашизма, а затим епоха оштрог супростављања Запада и СССР (1945-1970). Управо сам факт постојања СССР тјерао је врхушку свјетске капиталистичке класе да иде на уступке и прерасподјељује дио дохотка помоћу welfare state у корист средњег слоја и врха радничке класе. Управо та прерасподјела постала је фундамент суштинског учвршћења социјалних позиција средњих слојева 1950-1970-их година и јачања позиције лијевих и лијевоцентричних партија, које су изражавале интересе тих слојева и користиле демократске вриједности, процедуре и институте за јачање свог социјалног и политичког положаја у оквирима капиталистичког система.
У вези с тим, увидјевши још 60-тих година опасност коју носи чак и буржоаска демократија западном естаблишменту, од 70-их година он је покренуо напад на демократске институције, заузевши курс њихое демонтаже. Томе је претходила идеолошка припрема. Године 1975, по наруџби једне од најутицајнијих наднационалних структура управљања Трилатерарне комисије, С. Хантингтон, М. Кроазје и Д. Ватануки написали су саопштење Криза демократије. У саопштењу су јасно фиксиране опасности за владајући слој – прије свега то да против њега почињу да раде демократија и welfare state (држава свеопштег социјалног осигурања), формирани у послератном периоду. Под кризом демократије имала се у виду не криза демократије уопште, већ такав развој демократије који је неповољан за врхушку.
КРИЗА ДЕМОКРАТИЈЕ
У саопштењу се тврдило да развој демократије на Западу води ка умањењу власти влâда, да су различите групе, користећи се демократијом, почеле борбу за таква права и привилегије на које раније никада нису претендовале и да су ти „ексцеси демократије“ изазов постојећем систему владавине. Пријетња демократској владавини у САД не носи спољни карактер, писали су аутори, њен извор је – „унутрашња динамика саме демократије у високообразованом мобилном друштву, које се одликује високим степеном (политичког; А. Ф.) учешћа“. Експерти су препоручили да се допринесе расту неувучености (noinvolvement) маса у политику, развоју одређене апатије, потебно је ограничити демократију, полазећи од тога да је она само начин организације власти, при чему уопште не универзалне. У саопштењу се говорило: „У многим случајевима неопходност за експертским знањем, првенством у положају и рангу (seniority), искуством и посебним способностимa могу превладавати претензије демократије као начина конституисања власти“.
Криза демократије је засновала напад врхушке свјетске класе на средње слојеве и горњи дио радничке класе, на институте буржоаске демократије, који су у значајном степену подвргнути демонтажи. Заправо, то је био један од главних елемената неолибералне контрареволуције, која је означавала не само прерасподјелу дохотка у корист врхова већ и јачање контроле над доњим слојевима. Њен почетак су постали тачеризам у Великој Британији и посебно реганизам у САД, који су представљали оштар курс владајуће класе у односу према радницима и њиховим организацијама – професионалним савезима, синдикатима. Карактеристично је и уопште не случајно да се класни напад против демократије унутар англосаксонског Запада развијао истовремено са класним, геополитичким и цивилизацијским нападом његове владајуће врхушке на СССР и социјалистички лагер. Стартујући у 1982. години новим кругом Хладног рата, који су предузеле САД, он се завршио капитулацијом горбачовског руководства 2/3. де-
цембра 1989. године на Малти и разарањем СССР 25. децембра 1991. године. То је одстранило посљедњу препреку на путу неолибералне контрареволуције и глобализације, коју је Х. Кисинџер отворено окарактерисао као „ново издање америчког империјализма“. Сада више није било никога да заустави јенкије који су широко корачали, и Југославија је то осјетила међу првима.
ПАТРИОТСКИ АКТ
Напад западне врхушке на демократске институте на самом Западу и јачање њеног притиска на спољњи свијет посебно је интензивиран послије догађаја 11. септембра 2001, који су били искоришћени за оштро јачање контроле прије свега над својим становништвом. Одмах послије рушења кула-близанаца, а тачније 26. септембра 2001, био је усвојен документ Патриотски акт. Тај докуменат је оштро проширио овлашћења истражних органа, погодовао полицијској самовољи, снижавао права неприкосновености грађана, ограничавао личне слободе.
У новембру 2002. под изговором заштите од тероризма Буш је потписао увод у дјеловање програма Тотална информациона обавијештеност (Total Information Awaredness, TIA). Он дозвољава влади САД да без икaквих ограничења прикупља било коју информацију о оннима који је интересују у свим свјетским базама података. А одговорним за програм био је именован адмирал Џон Пондекстер. Тај човјек је на најдиректнији начин умијешан у скандал „Ирангејт“, а у јуну 1999. године добио је 18 мјесеци затвора за уништавање доказа о својој кривици по дјелу„Ирангејт“; истина, пресуда је ускоро поништена. Осим TIA, постоји још један програм контроле с рјечитим називом Матрица (Matrix), који под видом прикупљања антитерористичких информација сакупља податке о грађанима.Како запажају многи аналитичари, ако су се током 1980-1990-тих година САД од републике претвориле у војну империју, тада се оне од почетка 21. вијека муњевито претварају у нови рајх, који у много чему подсјећа на хитлеровски како у унутрашњој, тако и у спољној политици.
„Многи Американци“, пише Џ. Марс, „обратили су пажњу на сличност између ничим испровоцираних напада Џорџа Буша на Авганистан и Ирак и неиспровоцираним нападом Хитлера на Пољску, Холандију и Француску“. У вези с тим, требало би упозорити на још једну паралелу: хитлеровска агресија против Југославије 1941. године и натовска агресија 1999: у оба случаја Запад (њемачки, а затим англосаксонски и њемачки) демонстрирао је непролазну етнокултурну и цивилизацијску мржњу према Србима; и хитлеровци и натовци су у исто вријеме били благонаклони према Албанцима као средству за уништење Словена.
ТРЕЋИ РАЈХ КАО ЗАГРЕВАЊЕ
Уопште, стиче се утисак да је Трећи рајх, хитлеровски режим, био брутална експериментална лабораторија западних елита за обраду социјалних, политичких, финансијско-економских, психоисторијских и других технологија. У најмању руку, према многим параметрима проналази се наслједност међу пројектом „хиљадугодишњег рајха“ и хитлеровског „новог свјетског поретка“, с једне стране, и „новог америчког вијека“ и „новог свјетског поретка“ глобалиста, с друге. Разумије се, данашњи глобалисти покушавају да брижљиво камуфлирају своју сличност и сродство са Трећим рајхом, али је оно све очевидније, између осталог и по томе како се ликвидира на Западу буржоаска демократија. Данас скоро да се не може наћи озбиљан истраживач, спреман као некада Ј. Жолковски да тврди да је савремена западна демократија – могућност за грађане да слободно учествују у доношењу политичких одлука, које утичу на живот.
Али ево парадокса: слабећи, ликвидирајући ограничену буржоаску демократију код куће, Запад, прије свега Американци, учи демократији друге земље и народе и оцјењује их у сагласности с тим колико су они демократични у складу са проглашаваним америчким стандардима. Управо проглашаваним, а не стварно постојећим, јер, ако се узме у својству посљедњих, тешко је рећи ко је више демократичан – бушовске САД или Ирак Садама Хусеина. Разумије се да тај парадокс није посљедица когнитивне дисонанце или политичке шизофреније америчке врхушке. „Демократија“ за вањску употребу, исто као и „људска права“, „грађанско друштво“ и томе слично – то је психоисторијско оружје, концептуални вируси, помоћу којих се чини покушај да се разоре социјалне, управљачке и духовне структуре незападних друштава – прије свега православних, али такође муслиманских, конфучијанских и других.
Успостављање демократије као политичког института везано је, као прво, с постојањем атомизоване индивидуе, тојест индивидуе са минимумом социјалних веза са онима који је окружују; као друго, са тржишним економским системом, у којем се он појављује као „рационални агент“, као homo oeconomicus – заправо, тржишни односи и јесу главни регулатор понашања и у исто то вријеме базна квазисоцијална веза индивидуā у буржоаском друштву. Другим ријечима, уњедрујући се у некапиталистичку средину, демократија у виду борбе за људска права и у пару с тржиштем иступа као фактор разарања социјалног ткива, друштва као таквог. И овдје је умјесно поменути Стивена Мана, који је тржишне реформе и људска права назвао главним средствима реализације америчке стратегије контролисаног хаоса против СССР.
ЗАПАМТИТЕ 9. МАЈ 1945.
Непходно је примијетити и слједеће: људска права на Западу – то су права индивидуе и мањинā, али не већине. Зато је уњедрење демократије у друштва незападних цивилизација аутоматски усмјерено против већине, која има потпуно друге вриједности, то јест противречи демократији у варијанти коју је прокламовао сам Запад. Наравно, могу се хватати западни промотори за руку, али постоји ефективнији начин супротстављања – развијати и штитити, ако је неопходно, са оружјем у рукама своје форме социјалне организације, не дозвољавајући „туђинцима“ (aliens) и „грабљивцима“ (predators) да се укорјењују у наша друштва, да нам диктирају своју вољу и уче нас како да живимо.
Словенски свијет, тачније Руси и Срби (уколико су Пољаци и Чеси – нешто друкчије, западноподобно, тачније, западоидно словенство) су разрадили своје форме и принципе социјалне организације, који су, као што показује историја, способни да успјешно функционишу у промјењивом свијету и, што је најважније, адекватни су нашој социокултурној природи, историји, психотипу. Један од таквих принципа је саборност. Ријеч није о рестаурацији религиозно-културне, црквене форме живота – у историји уопште ништа не треба рестаурисати. Ријеч је о другом – о кориштењу социјалног и бојног потенцијала саборности за стварање њене нове форме, која може постати језгро кристализације новог друштва у 21. вијеку – друштва заснованог на принципима социјалне правде, хармоније колектива и индивидуума, способног не само да се супротстави непријатељу већ и да га смрви, као што је то учинила Совјетска армија са Трећим рајхом 1945. године.
Тај датум – 9. мај 1945. године требало би добро да запамте сви насљедници Трећег рајха са обје стране Атлантика. Године 1945. руска саборност је побиједила западни тоталитаризам. Побједа је постала извјесна 1943. године побједом под Стаљинградом и Курском. Али управо те године, а то није случајна подударност, у СССР је била обновљена Патријаршија, у армији су уведене еполете (као у дореволуционарној Русији), распуштена је Коминтерна – орган лијевих глобалиста и написана нова химна са ријечима о Великој Русији. Велика Русија, Св. Русија – то је то што је на најтјешњи начин повезано са саборношћу. Саборност јесте наше заједничко – руско и српско, српско и руско социјално, организационо и духовно оружје, провјерено кроз вријеме. Зато, као прво, не смијемо заборавити да га усавршавамо. Као друго, ако ми говоримо о неопходности дијалога цивилизација, тада је неопходан дијалог између саборности и демократије, тим више што у условима савремене кризе међу њима нема непрелазне границе
Крај
Са руског превео БРАНИМИР КУЉАНИН
Из зборника радова „Демократија и саборност“ са истоименог научног скупа одржаног јуна 2012. године у Требињу у организацији Удружења Српско-руски мост
