(Александар Дугин)

Рат против Русије данас је питање о којему се на Западу највише расправља. Засад је он још намисао и могућност. Но, он може постати стварност овисно о одлукама које ће донијети све стране укључене у украјински сукоб – Москва, Вашингтон, Кијев и Брисел.

Не желим овдје расправљати о свим аспектима тог сукоба нити о његовој повијести. Умјесто тога предлажем анализу његових дубоких идеолошких коријена. Моје виђење главних догађаја заснива се на Четвртој политичкој теорији, а њезина начела описао сам у својој књизи истог наслова коју је на енглескоме језику објавила издавачка кућа Арктос прије неколико година.

Нећу, дакле, овдје проучавати рат Запада с Русијом процјењујући његове ризике, опасности, проблеме, трошкове ни посљедице, него ћу проучити његово идеолошко значење на глобалној разини. Промишљат ћу о смислу таквог рата, а не о самоме рату (стварном или виртуалном).

Срж либерализма

На модерноме Западу постоји једна главна и владајућа идеологија – либерализам. Он има много типова,верзија и облика, много нијанси, но срж је увијек једна те иста. Либерализам у својој унутрашњој фундаменталној структури садржи сљедећа аксиоматска начела:

антрополошки индивидуализам (индивидуум је мјера свих ствари);
прогресизам (свијет се креће према бољој будућности, прошлост је увијек гора од садашњости);
технокрација (технолошки развитак и учинковитост изведбе сматрају се најважнијима у просудби нарави неког друштва);
еуроцентризам (еуро-америчка друштва узима се као мјерило и стандард за остатак човјечанства);
економија је пресудна (економија слободног тржишта једини је облик нормативног економског сустава – све остале типове економије потребно је или реформирати или уништити);
демократија је владавина мањина (њихова обрана против већине, увијек склона изродити се у тоталитаризам, “популизам“);
средња класа је једини стварно постојећи друштвени актер и универзална норма (неовисно о чињеници је ли нека особа већ досегнула тај статус или је тек на путу постати стварном средњом класом, па тренутно представља средњу класу која то тек жели постати);
један свијет, глобализам (људска бића у својој основи су иста, само с једном разликом – оном индивидуалном – па стога свијет треба бити интегриран на индивидуалној основи, козмополитизам – грађанин свијета);

То су сржне вриједности либерализма, који је манифестација једне од трију тенденција што потјечу из просвјетитељства, скупа с комунизмом и фашизмом, а које представљају алтернативне интерпретације самог духа модерне. Тијеком XX. ст. либерализам је побиједио своје супарнике и након 1991. г. постао је једином и превладавајућом идеологијом на свјетској разини.

Једина слобода избора у царству глобалног либерализма била је између десног либерализма, лијевог либерализма и радикалног либерализма, укључујући и ултрадесни либерализам, ултралијеви либерализам те врло радикални либерализам. Дакле, либерализам је био инсталиран као оперативни сустав западних друштава и свих других друштава која су се нашла у западној зони утјецаја. У једном тренутку постао је заједничким називником за сваки политички коректан говор, ознака оних које главна политичка струја прихваћа, односно одбацује као маргиналне. Либералном је постала и сама конвенционална мудрост.

Геополитички, либерализам је уцртан у модел којему је САД средиште, етничка језгра су англосаксонци, а атлантистичко еуроамеричко партнерство, НАТО, представља стратешку језгру свјетског сустава сигурности. Свјетска сигурност изједначена је са сигурношћу Запада те, у крајњој линији, са сигурношћу Америке. Либерализам, дакле, није само идеолошка сила него је и политичка, војна и стретешка сила. НАТО је либералан у својим коријенима. Он брани либерална друштва, борећи се за либрализам.

Либерализам као нихилизам

У либералној идеологији има једна тaчка која је одговорна за његову данашњу кризу. Либерализам је у свом средишту дубоко нихолистички. Склоп вриједности које либерализам брани битно је повезан с главном тезом – слобода, ослобођење. Но, слобода је у либералном виђењу у бити негативна категорија: она жели бити слободна од (Ј.С. Милл) а не бити слободна за. То није тек секундарно, то је срж проблема.

Либерализам се бори против свих облика колективног идентитета, против било којег типа вриједности, пројеката, стратегија, циљева, сврха, итд., које би биле колективне, односно барем не-индивидуалистичке. То је и разлог што један међу најважнијим теоретичарима либерализма, Карл Поппер (на трагу Ф. в. Хаyека) у својој књизи Отворено друштво и његови непријатељи (а коју Г. Сорос сматра својом личном Библијом) тврди да се либерали требају борити против сваке идологије или политичке филозофије (од Платона и Аристотела па до Марxа и Хегела) која би људском друштву постављала неки заједнички циљ, заједничку вриједност, заједнички смисао. Било који циљ, вриједност, смисао, у либералном друштву  (‘отвореном друштву’) требају бити строго индивидуални.

Тако су непријатељи отвореног друштва (а управо је тај либерални модел отворенога друштва на снази у западноме друштву након 1991. г те се сматра глобалном нормом за остатак свијета)  врло конкретни. Главни непријатељи су комунизам и фашизам (оба потјечу из исте филозофије просвјетитељства и средишњи су им не-индивидуални концепти – класе у марксизму, расе у националсоцијализму те национална држава у фашизму). Стога је смисао борбе либерализма на фронту постојеће модерне алтернативе (фашизам или комунизам) посве очигледан.

Либерали тврде да особађају друштво од фашизма и комунизма, од двије главне модерне верзије изричито не-индивидуалистичког тоталитаризма. Борба либерализма у процесу ликвидације не-либералних друштава посве је смислена: своје значење она задобива из саме чињенице постојања идеологија које изричито не прихваћају и нијечу индивидуума као највишу вриједност. Посве је јасно против чега се води битка. Ослобођење од оног што је означено као мета. Но, чињеница да је слобода (онако како је схваћају либерали) у бити негативна категорија, овдје није јасно запажено. Непријатељ је овдје и он је конкретан. Управо та чињеница даје либерализму конкретан садржај. Чињеница да постоји друштво које није отворено – довољна је да оправда процес ослобађања.

Униполарно раздобље: пријетња од имплозије

Када је 1991. г. пао Совјетски Савез који је био последњи противник западњачком либералиму, неки западњаци (нпр. Ф. Фукуyама) прогласили су крај историје. Посве логично: више није било експлицитног непријатеља отвореног друштва – па тако ни повијести која је тијеком модерне била управо битка између три политичке идеологије (либерализма, комунизма и фашизма) за наслијеђе просвјетитељства. Стратешки речено, био је то униполарни тренутак (Ч. Краудамер). То раздобље од 1991. – 2014. године усред којега се догодио напад Бин Ладена на СТЦ – било је доиста раздобље глобалне доминације либерализма. Аксиоме либерализма прихватили су главни геополитички актери – укључујући Кину (у економији) и Русију (( у идеологији, економији, политичком суставу). Постојали су либерали и они који би то жељели бити, затим још-не-либерали, не – достатно-либерали, и тако даље. Правих и истинских изнимака било је тек неколико (Иран, Сјеверна Кореја). Свијет је постао либералним по идеолошкој аксиоматици.

Управо то је био најважнији тренутак у повијести либерализма. Он је побиједио своје непријатеље али их је у исто вријеме и изгубио. Либерализам је у својој бити ослобађање, борба против онога што није либерално (још није или није уопште). Стога управо од непријатеља либерализам задобија своје стварно значење, свој садржај. Докле год постоји не-либерално друштво, либерализам је позитиван. Он почиње показивати своју негативну бит тек након побједе.

Након побједе 1991. г. либерализам је ступио у своју имплозивну фазу. Након што је поразио и комунизам и фашизам, либерализам је остао сам. Без непријатеља и без борбе. И то је био тренутак за почетак унутрашње борбе, либерално чишћење либералних друштава у настојању да се затру посљедњи нелиберални елементи – сексизам, политичка некоректност, неједнакост сполова, ма који остатци неиндивидуалне димензије институција попут државе, цркве, итд. Либерализам, дакле, треба непријатеља којега ће ослободити. Иначе он губи свој садржај, његов имплицитни нихилизам постаје преупадљив. Апсолутни тријумф либерализма је његова смрт.

То је идеолошко значење финанцијске кризе почетком 2000.-те у 2008. години. Управо успјеси, а не неуспјеси  нове, чисто финанцијске економије (турбокапитализма, према Г. Лyтваку), одговорни су за његов колапс. Слобода да сватко чини што год хоће, али само на индивидуалном нивоу, изазват ће имплозију особности. Човјек прелази у подручје испод –људског, у суб-индивидуалне домене. И ту се он суочава с виртуалним. Попут суб-индивидуалног сна, слобода од било чега. То је ишчезавање човјека. Царство ничега као посљедња ријеч тоталне побједе либерализма. Постмодернизам припрема терен за то послије-повијесно, само себи упућено, рециклирање бесмисла.

Запад у потреби за непријатељем

Можда ћете овдје упитати: па какве везе има то све с (претпостављеним) ратом до којега ће доћи с Русијом? Одмах ћу на то одговорити.

Либерализам је добио на глобалној разини. То је чињеница 1991. године. Непосредно потом он је почео имплодирати. Стигао је до посљедње тачке и почео је сам себе ликвидирати. Масовне миграције, судари култура и цивилизација, финанцијске кризе, стварни тероризам, пораст етнизма, знаци су надолазећег каоса. А тај хаос угрожава Поредак. Било који поредак укључујући и сам либерални поредак. Што је либерализам успјешнији то је ближе своме крају. И крају данашњега свијета. Ту имамо посла с нихилистичком сржи либералне филозофије, с Ништа као унутрашњим онтолошким начелом “слободе од“.

Арнолд Гехлен, немачки антрополог с правом је дефинисао човјека као “биће недостатка“ (Мангелвесен). Човјек сам у себи је ништа. Све што чини његов идентитет он узима из друштва, повијести, народа, политике. Стога ако се окрене својој чистој бити тамо ће препознати ништа. Тај понор скривен је иза распршених крхотина осјећаја, нејасних мисли, мутних жеља. Виртуалност подљудских емоција танки је вео иза којега се налази чиста тама. Разоткривање те нихилистичке основе људске нарави посљедње је постигнуће либерализма. Но, то је крај. А крај је исто тако и за оне који употребљавају либерализам за властите сврхе, који имају користи од либералне експанзије, за господаре глобализације. Сваки поредак пада у таквој крајњој нужности нихилизма. И либерални поредак такођер.

Тако, да би се спасило владавину оних који имају користи од нихилизма, они морају начинити корак унатраг. Либерализам ће свој смисао задобити само ако се опет буде бавио нелибералим друштвом. Корак натраг једини је начин да се спасе остатци тог поретка, да се либерализам спаси од њега самога. Па се тако на обзору појављује Путинова Русија. Нити је она антилиберална, нити је тоталитарна, нити је националистичка, нити комунистичка. Прије би се рекло, још не прелиберална, не потпуно либерално-демократска, још не достатно козмополитска, не тако радикално антикомунистичка. Али на путу да постане либералном. Корак по корак.

У процесу грамшијевског прилагођавања на хегемонију, трансформисмо. Но, у глобалној агенди либерализма (САД, НАТО), потребан је други актер, друга Русија која би оправдала Поредак на пољу либералног табора, помогла мобилизирати Запад који се распада од унутрашњих проблема, која би дала неизбјежној провали унутрашњег нихилизма становиту одгоду и тако спасила либерализам од његовог логичног све ближег краја. Стога они грчевито требају Путина, Русију, рат. То је једино рјешење да би се предухитило каос на Западу и спасило остатке поретка. Русија би у тој идеолошкој игри требала оправдати само постојање либерализма, јер је непријатељ тај који даје значење борби отворенога друштва, који том друштву помаже да се консолидира и настави се глобално потврђивати.

Радикални ислам (ал-Каида) био је други кандитат за ову улогу, али му је као непријатељу за то недостајала величина. Зато је, међутим, био употребљен на локалној разини. Оправдао је интервенције у Афганистану, окупацију Ирака, помогао у свргавању Гадафија, у започињању грађанског рата у Сирији. Но, био је преслаб и идеолошки примитиван да би представљао прави изазов потребан либралима.

Русија – традиционални геополитички непријатељ Англосаксонаца – много је озбиљнија као противник. Она одлично одговара свим захтјевима – још су жива историјска сјећања и успомене на хладни рат. Мржњу према Русији најлакше је изазвати, с релативно малим средствима. Стога мислим да је рат с Русијом могућ. Он је идеолошки нужан као посљедње средство како би се одгодила коначна имплозија либералног Запада. Један корак унатраг.

Спасити либерални поредак

С обзиром на више различитих слојева концепта “рат с Русијом“, предлажем овдје неколико тачака:

1. Рат с Русијом помоћи ће одгодити општи неред на глобалном нивоу. Већина земаља које су укључене у либералну економију, које имају удјела у аксиомима и институцијама либералне економије и које су зависне или су директно под контролом САД-а и НАТО-а, консолидират ће се још једном на страни либералног Запада у његовој потјери против нелибералног Путина. Рат може послужити за реафирмацију либерализма као позитивног идентитета, у тренутку када се тај идентитет распада због своје нихилистичке бити.

2. Рат с Русијом ојачао би НАТО, а понајвише његове европске дијелове који би још једном били дужни гледати на америчку супермоћ као на нешто позитивно и корисно, застарјели остатак хладнога рата. У страху од доласка злих Руса Еуропљани би се поновно могли осјетити лојалнима САД-у, њиховом спаситељу. Тако би водећа улога САД-а и НАТО била поновно потврђена.

3. Европска унија се распада. Заједничка пријетња која долази од Руса могла би спријечити коначни расцјеп, мобилизацијом друштва тако што ће потакнути народе још  једном  на жестоку обрану њихових слобода  и вриједности под притиском Путинова империја.

4. Украјина и кијевска хунта требају рат како би оправдали и прикрили сва злодјела почињена на Мајдану на правној и уставној разини, како би суспендирали демокрацију (која би зауставила њихову власт у југоисточним претежно проруским подручјима) и како би успоставили власт  и националистички поредак изванредним средствима.

Једина земља која не жели рат у овом тренутку је Русија. Но, Путин не може пустити једну радикалну противруску владу да води земљу у којој је пола становништва руско и у којој постоје многе проруске зоне. Ако то допусти готов је на међународној и на домаћој разини. С много оклијевања, дакле, он прихваћа рат. А једном када у њега уђе  онда неће бити друге солуције за Русију него да у њему и побиједи.

Не бих се упуштао у спекулирање о стратешким аспектима тога рата. Препуштам то другим квалифицираним аналитичарима. Желио бих, међутим, формулирати неке идеје које се тичу идеолошке димензије тога рата.

Путина ставити у задане оквире

Значење тог рата на Русију  јест посљедњи покушај да се спаси либерализам од имплозије. Ако је то тако, онда либерали имају потребу дефинисати Путинову Русију идеолошки – очито поистовјећујући је с непријатељем отворенога друштва. Но, у ризницама модерних идеологија постоје само три главне верзије. Либерализам, комунизам и фашизам (нацизам). Посве је јасно да либерализам представљају сви, осим Русије (САД, НАТО, Еуромајдан, кијевска хунта). Остају, дакле, комунизам и фашизам. Путин је, тако, совјет, КГБ комунист. Ову слику продават ће се најглупљој врсти западњачке публике. Но, неки аспекти патриотске реакције од стране проруског  и противбандеровског становништва (обрана Лењинових споменика, Стаљинових портрета и споменика из 2. свјетског рата) могли би потврдити ту замисао.

Нацизам и фашизам предалеко су од Путина и савремене Русије, но у конструкцији слике великог Зла евоцират ће се руски национализам и руски империјализам. Путин, дакле, је националист, фашист и империјалист. То ће дјеловати на друге Западњаке. Путин може бити обоје – комунист и бољшевик у исто вријеме, дакле, приказат ће га се као национал-бољшевика (но, то ће бити мало теже продати посве неупућеној постмодерној западњачкој публици). Очито је да у стварности Путин није ништа од тога – ни комунист, ни фашист. Он је политички реалист (у смислу међународних односа – зато он воли Кисинџера и Кисинџер воли њега). Он нема никакве посебне идеологије. Но, бит ће обавезан слиједити идеолошки оквир. То није његов избор. таква су правила игре. У току рата на Русију, Путина ће се стављати у задане оквире и то је најзанимљивији и најжешћи аспект те ситуације.

Главна замисао којом ће либерали настојати идеолошки  дефинисати Путина бит ће да је он сјенка из прошлости, нешто попут вампира, “они се каткад враћају“. Прави, пак, разлог корака назад је спријечити коначну имплозију либерализма. Главна порука је, либерализам је жив живцат и пун снаге зато што у свијету постоји нешто од чега сви морамо бити слободни. Русија постаје објект тог ослобађања. Циљ је осободити Украјину (Еуропу, човјечанство) од Русије, и на концу ослободити и саму Русију од њезина нелибералног идентитета. Ето, имамо непријатеља. Такав непријатељ даје либерализму разлог за поновно постојање. Русија је изазов предлибералне прошлости бачен у либералну садашњост. Без тог изазова у либерализму више нема живота, више у свијету нема Поретка, све се распада и имплодира.

С таквим, пак, изазовом, див глобализма који се руши задобива нову енергију. Русија је ту како би спасила либерале. Но, да би то учинила, Русија мора бити идеолошки уоквирена као нешто предлиберално. Мора бити комунистичка, фашистичка или барем национал-бољшевичка. То је идеолошко правило. Борити се с Русијом или само разматрати борити се или не, има и дубљу задаћу – ставити Русију у идеолошки оквир. То ће се чинити како изнутра тако и извана. Они ће покушати обвезати Русију да прихвати било комунизам било национализам, односно, третират ће Русију као да је комунистичка или националистичка. То је та игра задавања оквира.

Послијелиберална Русија: први рат у смислу “четврте политичке теорије“ (4ПТ)

Оно што предлажем као закључак је сљедеће:

Потребно је да свјесно сузбијемо све покушаје да се Русију стави у оквире предлибералне силе. Потребно је да нипошто не допустимо да се либерали спасе од доласка судбоносног краја. Не смијемо то одгађати него требамо то убрзати. Да бисмо то учинили потребно је да представимо Русију не као нешто предлиберално него као послијелибералну Револуционарну силу која се бори за алтернативну будућност за све народе на планети. Руски рат неће бити рат за руске националне интересе него за праведан мултиполарни свијет , за истинско достојанство и истински позитивну слободу – не слободу “од“, него слободу “за“. Русија ће у том рату постати примјером обране Традиције, конзервативних органских вриједности, стварно ослобођење управо од отвореног друштва и његових покровитеља – глобалне финанцијске олигархије.

Тај рат није против Украјине нити против дијела Украјинаца. Није ни против Европе. Он је против (не)реда либералнога свијета и ми нећемо спашавати либерализам, ми ћемо га дотући једном и заувијек. Модернизам је био битно у криву. Ми се налазимо на самртној тачки модернизма. За оне који су од модернизма начинили властиту судбину или су допустили да се то догоди несвјесно, то ће значити стварни крај. Али за оне који су на страни вјечне истине Традиције, Вјере, духовне и бесмртне људске бити, то ће бити нови Почетак.

Најважнија битка данас је битка за Четврту политичку теорију. То је наше оружје с којим ћемо спријечити да се Путину поставе оквири какве желе либерали те с којим ћемо реафирмирати Русију као прву послијелиберану идеолошку силу која се бори против нихилистичког либерализма , а у име отворене мултиполарне и доиста слободне будућности.

Ознаке: Александар Дугин, либерализам, неолиберализам, Русија, САД