Прочитај ми чланак

ПОТОЧАРИ против Залазја – 1:0

0

srpkinja na grobu sina muslimanski zločini vucic u srebrenici

И као што најавих у једном свом чланку, отишао је… Ипак. И поред свих упозорења о опасностима и непријатностима, које га могу тамо сачекати, и поред двоумљења домаћина да ли је гост уопште добродошао, и упркос гневу упућеном Србији због случаја Насер Орић…

Стајао као пионир, док су му задевали за ревер „цвет Сребренице“, уписао се у књигу жалости, све време имајући израз лица, по којем би се помислило да је лично тамо некога изгубио… И на крају, истрпео и каменовање – без имало љутње на муслимане, с руком испруженом у очекивању, да ли ће се друга страна смиловати и прихватити је… И као трешња на врху торте – препричао нам догађај без имало љутње на домаћине, јер, како рече пред оноликим новинарима, кавгу заметнуше опет, ко други него – Срби!…

Српске навијаче је он угледао негде на тој комеморацији, премда не верујем да је тамо иједна српска душа могла да се нађе, осим њега (ако се дотични и даље у Србе рачуна) и његовог окружења. Дакле, од величања српства и пароле „сто за једног“ дођосмо до омаловажавања свега српског и још једног акта самобичевања (додуше, усмереног овај пут на свој народ, а не на себе). Наслушали смо се већ о томе како га у Србији не признају и не разумеју, за разлику од његових европских „пријатеља“, који га тапшу по рамену, кад год он Србији поново нешто подвали… И у његовом виђењу је то – пријатељство.

Но, ова прича о 11. јулу не би била тако занимљива без 12. јула… (Опет вас упућујем на закључни део мог чланка, посвећеног Сребреници – ВИДИ.) Знала сам да ће наш премијер на крају ипак отићи у Поточаре, а наслућивала сам и то да неће посетити Залазје и српске гробове цивилних жртава. Дубоко у себи сам се надала да ће, без обзира на политику коју сада води, имати мало савести и испоштовати српске жртве, одати им почаст… Није неопходна патетика: говори, ношење значки, уписивање у књиге жалости: довољно би било само појавити се… Ни председник Србије се није удостојио да то уради. Или су их новинари заборавили да помену можда?…

И управо њих двојица су до јуче били двојица декларисаних патриота „првог реда“ у Србији! Док данас јасно дају до знања и Србима у Републици Српској да нису са њима. Да их не занима ни њихов бол, ни њихова будућа судбина!

VetoЈер, да не беше мајчице Русије, захваљујући којој није усвојена фамозна резолуција, Република Српска врло брзо би престала и да постоји… Искључиво захвалимо Русији! А, уз овакву власт у Србији, питање је какав био епилог имао тај догађај!… Такође, морам да напоменем да је политика Бориса Тадића, како је сада ваљда свима јасно, била у много већој мери патриотска од политике „новообраћеног“ нашег актуелног премијера.

Но, како исправно кажу, власт је одраз народа, који она представља. Да не би све каменице полетеле ка премијеру и председнику наше земље, ставимо прст на чело и запитајмо се: шта смо ми сами урадили, како бисмо одбранили истину о стварном броју српских жртава? Да бисмо позвали некога да се поклони српским жртвама, најпре морамо имати представу о њиховом броју. А како нама то није познато, са стране делује да је број тако мали да га прикривамо лошим изговором… или да нам је пак свеједно?! А, ако је нама свеједно, колико ће то тек да занима наше дојучерашње непријатеље или светску јавност, шта мислите?!

Прошло је 20 година од завршетка рата (догађај који, за дивно чудо, нико не слави, него се само подгревају тензије). Зар то није довољно велики период да се све жртве изброје 20 или 220 пута, а не једном?!? Зар свака општина није могла организовати обилазак околних села у циљу евидентирања погинулих у року од седам дана?! Не верујем да је више времена потребно да се направи статистика за сваку општину појединачно.

Но, како је требало да страни извори саопште стварни број жртава у Јасеновцу, који се креће, према различитим проценама, од 1.000.000 до 2.000.000 убијених, тако ваљда опет очекујемо да то неко други уради?! Овај пут неће. Јер се ради само о нашим жртвама. У Јасеновцу је било и Јевреја (чије памћење далеко сеже!), и других народа, који су желели да утврде истину, пре свега, ради себе. Овде ћемо морати мало сами да се потрудимо, како не бисмо сваки пут сагињали главу, кад год неко извуче неке „надуване“ бројке из рукава, баш као лоши ђаци, који нису научили лекцију… Јер, ми не знамо да ли је то тако или није (пошто нас је мрзело да проверимо), а податке о свим жртвама такође немамо… из истог тог разлога.

Лењост и инертност у оваквим стварима никако не смеју служити као оправдање, јер се не ради о обичним бројкама; ради се о људским жртвама и опстанку целог једног српског ентитета изван матице, чија је будућност врло неизвесна. Да ли се у том случају може говорити о патриотизму?

Не може. Није довољно бусати се у прса и поносно себе називати православним Србином. Заправо, то није ни потребно. „По делима њиховим познаћете их“. Дакле, поступајмо на начин да нас поштују и наши непријатељи, а онда никакви хвалоспеви о нашем народу и вери неће бити потребни. А да би нас поштовали други, најпре морамо почети да поштујемо сами себе.

Извор: Србин.инфо – Соња Павлова