Прочитај ми чланак
Редакција Србин.инфо разговарала је са Борисом Надом о проблему ширења НАТО, протестима у Немачкој, ситуацији у Украјини и осталим актуелним питањима.
Министри одбране земаља чланица НАТО пакта су се сложили да се постави шест нових командних центара и тиме повећа НАТО присуство у источној Европи. Да ли је јачање НАТО пакта на истоку Европе претња миру и стабилности? Шта је сврха постојања НАТО-а данас?
Сврха постојања НАТО-а данас иста је као и у време када је овај савез основан. Зашто Русија не може бити примљена у Северноатлантски војни савез? Зато што би пријем Русије у НАТО обесмислио његово постојање. НАТО је, једном речју, војно-политички савез уперен против Русије и њених савезника, потенцијалних или стварних, инструмент војне и политичке окупације Европе и Евроазије, инструмент хегемоније САД.
Само постојање Северноатлантске алијансе је претња стабилности континента и миру у свету. Своје ватрено крштење, подсетимо се, НАТО је имао у операцијама против Републике Српске, које су претходиле рату против Србије/Југославије 1999. године. Отада до данас, сви ангажмани НАТО широм света сејали су искључиво хаос. Коме је НАТО донео мир?
То није случај Либије, Ирака, Афганистана. Али, у геополитичком смислу, ти циљеви су сасвим јасни. Од рата у бившој Југославији, све до рата у бившој Украјини, НАТО им веома консеквентно и доследно служи, наравно, онолико колико је то у његовој моћи.
Како коментаришете победу Сиризе на изборима у Грчкој? Да ли ово прекретница у историји ЕУ или само још једна лажна нада?
Нема сумње да је победа Сиризе последица краха неолибералног модела кога данас намеће Брисел. Политика штедње је овде дошла до свог краја. У ствари, у Грчкој је сам либерални капитализам доживео свој крах. И ово је прва победа једне странке левице – истинске левице, а не онакве какву смо до сада познавали на европској политичкој сцени – на неким изборима у ЕУ. Ту чињеницу ваља узети у обзир. Њен програм укључује отпис дугова грађана, бесплатну струју за оне који не могу да је плате, проширење јавног сектора и социјалних давања. Да ли је бесплатан оброк за ученике у школама немогућ програм? То је побуна против банкарског, олигархијског система, који данас уништава читаве земље и паралише њихов развој.
И такође: то је побуна против бриселске бирократије, против једног у основи утопијског система, који је почео да губи своју привлачну моћ. Верујемо да ће њен пример следити многе друге земље: Шпанија, Португал, Француска… Али еврократе одбијају да се суоче с том реалношћу и извуку одговарајуће поуке, они се понашају као пре деценију или две, у време када је идеја уједињене Европе још будила ентузијазам. То време је, међутим, далеко иза нас. Ако уопште жели да опстане, ЕУ ће очигледно морати да прође кроз суштинске структурне реформе, које ће редефинисати читав пројект европског уједињења или ће напросто престати да постоји. Изгледа да еврократама недостаје храбрости за то.
Сви медији помно прате протесте у Немачкој, које под паролом борбе против исламизације и повратка суверенитета води немачко удружење грађана „Педига“. Присуствујемо ли једном буђењу немачког народа?
Немци, као и већина европских народа, веома дуго живе под анестезијом, успавани наркотицима привредног благостања и привидног просперитета. Просперитет је сада под знаком питања. Будућност континента више не изгледа ружичасто. Русија и Немачка се данас веома отворено сукобљавају, не само поводом Украјине. „Педига“ је израз растуће свести о дубокој кризи либералних и мултикултурних модела које пропагира ЕУ и на којима и даље – на своју штету, а у корист САД –инсистира Берлин.
Антисламизам, наравно, није излаз. Европски проблем није исламизам, ислам као религија, а ни исламска цивилизација, већ мултикултурни модел кога Европи намећу Сједињене Америчке Државе – очигледно зато како би ослабиле континент и држале га у подређеном положају. И, по могућности, једног дана испровоцирале рат на тлу Европе. Истински проблем Европе и Немачке је униполарни, глобалистички систем, иза кога стоје САД, америчка хегемонија над континентом, чињеница да је Немачка и дан-данас окупирана земља, a тај проблем не може решити антиисламизам. Суверенитет немачког народа су узурпирали Брисел и Вашингтон, а не исламске земље.
У Кијеву се све чешће чују захтеви за сменом Порошенка. Да ли има могућности да се то деси? Постоји ли неки резервни план Запада у случају пораза на фронту?
Порошенко је само пролазна, неозбиљна фигура, марионета у рукама Запада, неко ко само глуми улогу председника наводно суверене државе, кловн, пајац, „краљ чоколаде“. Изборе на којима је он наводно победио, и уз најбољу вољу, тешко је назвати легитимним, већ и зато што Порошенко није имао ниједног озбиљног противкандидата, никог ко би понудио неку другу опцију, сем Украјине у НАТО и ЕУ.
Они су, уосталом, подсетимо се, били бојкотовани у добром делу Украјине. Проблем Америке је у томе што тренутно не располаже с неким ко би могао да замени ту уистину комичну фигуру. Крај Порошенка означиће и крај пројекта јединствене и независне Украјине.
Напад на Доњецк, који је започео половином јануара, наликовао је на Порошенкове претходне потезе, попут наредбе за почетак тзв. антитерористичке операције. То је била стратешка грешка. Али, треба бити праведан: стратешка грешка Вашингтона а не Порошенка и његових штабова. Пораз украјинских оружаних снага, или оног што је од њих остало, сада је сасвим известан. Отуда грчевито настојање Запада да се поново склопи некакво примирје. Ипак, према нашем мишљењу, оно није могуће без целовитог политичког решења за читаву Украјину. А то у овом тренутку није на видику.
Руски председник Путин је те „оружане снаге“ с пуним правом назвао „НАТО легионом“. То није украјинска војска каква је постојала до државног удара у Кијеву прошле године, већ веома шаролика дружина, чију ударну песницу чине нацистички батаљони и хорде иностраних плаћеника, од којих су многи на платном списку НАТО и Пентагона. Резервни план за Украјину у случају пораза не постоји.
Резервни план се заправо своди на ширење хаоса, анархије и безакоња у читавој земљи, нешто слично оном што се дешавало у Сирији, или стварности какву данас имамо у Ираку. Кијевска хунта служи управо том циљу: уништењу независне украјинске државе каква је постојала од 1991.
