Прочитај ми чланак

ПОПЕ, ТИ СЕ НЕ МЕШАЈ!

0

SPC Ustoličen Episkop žički g. Justin patrijarh Irinej

Сa обзиром на то да је унутар велике већине политичких странака одавно постигнут договор о изабраном путу наше земље, потребно је ван скупштине обрачунати се са преосталом „опозицијом“, макар то била и сама Црква.

Беспотребно је говорити о значају Цркве у вишевековној историји нашег народа и државе. Или није? Судећи према последњим дешавањима, учесталим нападима и исмевању поменуте институције чини се да је увек и изнова добро присетити се чињеница.

Црква је, на челу са Светим Савом и оцем му Симеоном, поставила и учврстила темеље наше државности и образовала културни образац по којем се наш народ одувек управљао. Црква је, након погибије српске војске на Газиместану, понајвише делима Данила Пећког (Млађег), установила и одгајила Косовски завет и Косовску мисао, која је била стожерна тачка свих надахнућа и вере нашег народа.

stevan martinović
О АУТОРУ

Стеван Мартиновић је рођен 6. августа 1987. године у Смедеревској Паланци. Студент је докторских студија на Филозофском факултету, Одељење за историју уметности. Стручно се интересује са средњовековну византијску уметност и црквену уметност. Кратко је радио у дневном листу и магазину „Политика”, пишући за рубрику „Београдска хроника“. Данас ради у Музеју примењене уметности у Београду као кустос сарадник-приправник у Одсеку за метал и накит са збиркама.

Црква је, у тренуцима неиздрживог јарма под османском империјом на челу са патријархом Чарнојевићем повела народ у Велику Сеобу, а касније га својим активним учешћем у културном и политичком животу унутар Хабзбуршке монархије и вратила у Србију.

У организацију устанака и њихово практично деловање укључио се био велики број угледних владика, свештеника, од којих свакако треба издвојити проту Матеју Ненадовића и мученички страдалног хаџи Рувима Нешковића.

Црква је, дакле, учествовала како у стварању и обликовању Немањине државе, тако и у Васкрсењу модерне, слободне Србије у којој данас живимо. Изнова и изнова градила је идентитет Србије којим се данас мало који народи могу похвалити. И за крај, никада то никоме није стављала на терет, никада ништа не очекујући заузврат, јер је то њена историјско-цивилизацијска улога.

Међутим, напади на ову институцију долазе са разних страна. Некада из Немањине улице, одакле разни чиновници Владе понижавају Цркву и њене великодостојнике, а неретко се то чини на програмима и телевизијским емисијама, поготово у форматима забавног карактера. Мотиви овакве кампање наизглед су различити, но њихов главни циљ остаје исти. Осим глобалног тренда непоштовања ауторитета друштва, где се њиховим исмевањем и противљењем доказује разум и надмоћ, потребно је исте држати у перманентном страху од медијског линча.

Зашто?

Уколико су парламентарне странке сагласне око наше будућности и не постоји опозициона струја која би указивала на другачије ставове, онда је исту хомогеност потребно постићи и на нивоу преосталих институција, и на крају, друштва. Јер, ако се нико јавно не побуни против будућих шетње хомосексуалаца, бисексуалаца, транвестита и лезбејки, онда је пожељно одржати исти ниво, те хипнотисати целокупно мњење. У медијском мраку, без икаквих расправа на тему, треба уклонити било какву сметњу и најмањи шум који би реметио фино наштимованом клавиру у виду наше Владе и либерално-демократског друштва.

Током прошлогодишње геј шетње њене присталице су истицале транспаренте са ликом патријарха Српске православне цркве, што је не увреда само за Цркву, него и за све њене вернике, којих има знатно више него што је хомосексуалаца, бисексуалаца, транвестита и лезбејки. Да ли треба напоменути да се нико из невладиних организација, заштитника људских или верских права није побунио или затражио јавно извињење организатора „прајда“?

Црква је једина институција која се јавно побунила против те шетње, те је зато по ко зна који пут била презрена од стране медија и државе. Њено демократско право, као и право сваке друге институције или појединца, дочекано је с неразумевањем, не пропустивши прилику да се помену џипови, педофили или фискалне касе.

Тужно је што се то не чини како би Црква била боља, што сигурно може, већ да би се обесмислила њена реч, довео у питање њен ауторитет и углед у народу. Онда простор за маневрисање постаје брисан, бива елиминисана свака мисао о породичним и традиционалним вредностима, а  осталим потенцијалним „бунтовницима“ на примеру се показује како ће завршити.

За то време Црква је говорила у име већине, примајући увреде мањине, која Цркву нити разуме, нити је део ње.

(Академски круг, Фото: СПЦ)