Прочитај ми чланак
Анкара има интерес да изгради здрав однос са Србијом, уколико искрено жели да се реши неоосманске етикете у Европи. Већину ствари у међународним односима није лако предвидети, али постоје трендови чији се исход већ данас може препознати.
Са сигурношћу тако можемо тврдити да ће Турска у непосредној будућност ванредно јачати и да ће њен утицај на Балкану бити све видљивији. Интуитивно, наша примарна реакција на овакав развој догађаја била би подозрење и дефанзива, међутим, уколико спознамо кључне процесе у Турској и њене праве намере у нашем региону, могуће је формулисати политику која ће и у новим околностима произвести добитак.
Зашто је Турска у успону? Кренимо од кључног разлога. Турска политика је у последња два века била вођена страхом од Русије, будући да је витално питање за обе државе била контрола Босфора и Дарданела. Зато је у Првом светском рату Турска приступила Централним силама, као што је након Другог светског рата била кључни савезник САД у хладном рату. Међутим, колапсом СССР-а, Турска по први пут бива ослобођена страха од Русије и пред њом се поставило стратешко питање: да ли наставити деловање искључиво у капацитету чланице НАТО алијансе, или водити самосталну политику и наметнути се као водећа сила у свом макрорегиону.
КРАТКА БИОГРАФИЈА НИКОЛЕ ЈОВАНОВИЋА
Завршио Правни факултет БУ, па постдипломске студије на Европском колеџу (Бриж/Варшава). Похађао докторске студије из јавних финансија на Универзитету Париз 10. Завршио курс менаџмента у државној управи на Националној школи администрације у Паризу. Један од оснивача стручних удружења Правни форум и Центар за нову политику.
У практичном смислу, развод од САД је наступио 2003. године, када је Турска одбила да буде део коалиције која је напала Ирак, и забранила Американцима да користе њену територију као платформу за напад. Накнадни догађаји су дали Турској за право то што је тврдила да ће напад на Ирак само оснажити шиитски Иран и произвести хаос у сунитском делу Блиског истока, у коме Турска жели да буде лидер. Истовремено, Турска прокламује доктрину „нула спорова са суседима”, која заправо треба да јој осигура благослов околних земаља за преузимање лидерске позиције у свом макрорегиону.
У концептуалном смислу, одговор је стигао у виду магнум опуса Ахмета Давутоглуа, данас турског премијера, под називом „Стратегијска дубина” („Statejic Derinlik”). Ова књига представља вјерујутурске спољне политике још од 2002. године, када је Давутоглу постао саветник тадашњег премијера, а данас турског председника Ердогана. Имајући у виду да је окружење Турске сиромашно, као и да је у политичком превирању – од Блиског истока до Кавказа и Балкана – Давутоглу сматра да би останак Турске у хладноратовској матрици значио пасивно трпљење околног хаоса, те да би за његову земљу био раван катастрофи.
Зато је проповедао самосталну и екстровертну турску спољну политику, коју данас лично спроводи у дело. Циљ такве политике је стабилизација макрорегиона, који се простире од Балкана до Пакистана, у којем би границе изгубиле део данашње важности и у чијем центру би се нашла Турска.
Последњи чин овог развода десио се 1. децембра ове године, када је Турска потписала низ споразума са својим некадашњим архинепријатељем Русијом, и тако себи отворила маневарски простор за самостално деловање какав није имала вековима. Унапређивање односа са Русијом Турској индиректно доноси већу стабилност на Кавказу, али и служи као основа за изградњу равнотеже снага на Блиском истоку са Ираном, у којој би она ипак била јачи партнер. Тиме се Анкари отвара могућност за снажније деловање на трећем кључном спољнополитичком вектору – Балкану. Имајући у виду да је економско и интелектуално срце турске државе Истанбул и приобаље Мраморног мора, што значи да је Дунав на само 350 км, Турска ће увек гледати у правцу Балкана и преко њега на Панонску низију.
У наше време, захваљујући гасном споразуму са Русијом, Турска постаје гасно чвориште за Балкан. Истовремено, будући да чини важну карику на кинеском новом путу свиле – Турска постаје и трговинско чвориште за наш део континента. ЦИРСД је тако са кинеским и турским владиним институтима управо у Истанбулу организовао конференцију о новом путу свиле. Имајући у виду да је Грчка препуштена својој судбини, као и да Турска већ има као природне савезнике Бошњаке и Албанце, уз остале већ поменуте разлоге, постаје јасно да је јачање Турске на Балкану неизбежно.
Овакав развој догађаја не мора да иде на штету Србије и других балканских земаља. Балкан просперира онда када више регионалних актера препозна у њему стратешки и економски потенцијал, док тавори када једна сила има хегемонистички положај, или када представља слепо црево. Турска има интерес да изгради здрав однос са Србијом, уколико искрено жели да се реши неоосманске етикете у Европи, као што Србија има потребу да преузме централни положај на Балкану, који географски већ заузима. Као што је за Кину и Турску Србија степеница ка централној Европи, тако је Србији Турска улазница за додатни капитал и енергенте, као и за поправљање имиџа у сунитском свету. Проблем је међутим што, за разлику од Турске, ми још нисмо осмислили своју доктрину „стратегијске дубине” и што често не умемо да „прочитамо” главне глобалне трендове.
(Политика)
