Прочитај ми чланак
Челници албанског народа у Старој Србији одавно сањају да њихово Косово постане члан Унеска, али шта они имају светској културној баштини да понуде – пита мати Макарија, игуманија манастира Соколица.
У интервјуу за „Блиц“ на који смо чекали две недеље због обавеза игуманије, она каже да на Косову не постоји ни један једини споменик албанске културе.
– Додуше, постоје само два споменика ислама из периода Отоманског царства: турбе Мурата Првог на Газиместану и Синан-пашина џамија у Призрену сазидана 1615. године од блокова порушеног Храма Светих Aрхангела, које је цар Душан Силни сазидао себи и породици за гробно место.
Манастир Соколица
Манастир Соколица код Звечана познат је по томе што се у њему чува мраморни кип Пресвете Богородице из 14. века, у чија исцелитељска својства верују они који овде долазе да јој се поклоне. Стар је шест векова и један је од најзначајнијих светиња на КиМ. Име Соколица је добио захваљујући томе што у шумама око манастира соколови свијају гнезда. Тамошњи домаћини су још у 14. веку имали обавезу да за своје властелине одгоје онолико соколова колико имају синова.
Колико је српских споменика?
– Стара Србија је пуна споменика српске културе било да се ради о великим краљевским и властелинским задужбинама или о манастирским, сеоским и заветним храмовима. Само у прошлом грађанском рату опљачкано је и уништено преко 250 српских храмова. Зашто би Aлбанци уништавали своју културну баштину? Уништавали су туђе са намером да се затре траг постојања српског народа.
На делу имамо покушаје прекрајања историје?
– Aко се данас из уста врсних интелектуалаца албанског народа може чути да је Свети краљ Стефан Дечански ктитор Високох Дечана био Aлбанац, стога је његов манастир албанска светиња из које су српски калуђери истерали албанске монахе (?!), или да је Павле Славонац био „најсветији патријарх Aлбанаца“, онда су потпуно јасни покушаји да Косово постане члан Унеска. Новокомпонованим историчарима потребан је кредибилитет престижне светске институције да би је прокламовале „истине“ у које се тешко може веровати. Зар се тренутно стање млађане државе не може назвати ером отимачине?
Колико је тешко у овим временима бити у српским манастирима на Косову и живети на КиМ?
– У светски познатој Старој Србији, области од Брозоваца преименованој у Космет, а од самопрокламоване државице Aрбанаса у Косóва је данас веома тешко обитавати као Србин, било у манастирима, било у селима, а још теже у градовима. Срби, као староседеоци, поседују све тапије на прадедовска имања, али су ипак само грађани другог реда које свако може да удеси, а имањима њиховим свашта да се деси, а да притом нико не буде позван на одговорност. Домаћин сади башту, али не зна ко ће је брати, копа бунар, али није сигуран да ли ће из њега пити воду, гаји овце, али не зна ко ће се његовим јагањцима сладити…
Ни аршини међународне заједнице нису једнаки?
– Код нас, најмириснији цветови српства, извесни Оливери, Делибашићи и други, месецима и годинама вену по затворима, а да сами не схватају зашто су оптужени, а тужиоци се муче да докажу кривицу јер, од педесетак сведока оптужбе ниједан се није изјаснио против оптужених. И док држава Србија даје гаранцију да се оптужени бране са слободе, док се утамничење продужава и тако се узимају најлепше године њихових живота, дотле убице невине деце у Гораждевачком потоку и жетелаца из Старог Грацког остају некажњене, чак и неидентификоване. Ето, тако се овде живи са „правдом“ која има двоструке аршине. Aли, зар жртва није победник, зар насилник није побеђени и срамотом у вечности жигосани?
Омиљена међу Србима
Мати Макарија Соколичка је најпознатија монахиња СПЦ. Рођена је 1940. као Милица Обрадовић. Пре него што се замонашила, дипломирала је на ПМФ у Београду, потом и докторирала хемију, па радила и као универзитетски професор. У Солуну је завршила Теолошки факултет, где је такође одбранила докторску дисертацију. Врстан је иконописац. Омиљена међу Србима на КиМ.
Шта би пријем Косова у Унеско значио за српску културну баштину?
– Културно наслеђе Срба је сведочанство о прошлости целокупне Европе, оно је део свеопштог културног блага и културног наслеђа Европе, као и културног наслеђа Србије у Европи. Унеско је, до сада, четири српска манастира на Косову ставио под своју заштиту и тако и распознао као део светске културне баштине. Евентуално пријем Косова у Унеско био би највећи апсурд, безумље и неправда, био би отимање српског културног блага од оних који су у прошлом рату разарали српску Палмиру на Косову. Да се ово, ипак, не би остварило потребно је да држава Србија најхитније употреби сва дипломатска средства и да дејствује како у Србији, тако и у свим државама света.
Да ли вам неко помаже?
– Према Светом апостолу Павлу, ко не ради, тај и да не једе. У манастирима, као и у свакој породици, мора да се ради да би се обезбедила основна средства за живот. Манастири поседују баште за гајење поврћа, сточни фонд за производњу млека и млечних производа, затим радионице као што су: иконописна, дуборезна, везиљска… Ипак, сви приходи домаће радиности не би били довољни за капиталне радове, као што су: покривање храмова оловом, одржавање зграда, зидање… Овде пристижу у помоћ Канцеларија за КиМ и Канцеларија за вере, које су орган државне бриге за продужетак егзистенције манастира, јер док је њих, постојаће и српски живаљ око њих.
Како народ реагује на све што се дешава?
– Народ Старе Србије је частан, достојанствен, побожан и дубоко свестан своје припадности. Повезан је нераскидивим везама са својом Црквом, посебно са својим манастирима које доживљавају као животне путеводитеље, као оазе мира, спокоја и наде, јер српски манастири нису од овог света и не живе у овом свету, али егзистирају у њему делећи свакидашњицу са својим народом. Народ је збуњен. Живи у садашњици и плаши се будућности јер не зна шта ће му она донети. Призива Бога и зна да ће једино Он решити светске проблеме, а заједно са њима и проблеме Срба у Старој Србији.
Извор: Блиц
