Прочитај ми чланак
(Д. Марјановић)
Обе сукобљене стране на истоку Украјине сумњају да ће актуелно примирје опстати, нарочито након што су побуњеници код Славианска срушили још један украјински војни хеликоптер – овде се радило о транспортеру те је притом убијено 9 војника.
Ситуација на терену је напета и комплексна – изгледа како су неки побуњеници пристали на примирје док други одбијају. Сада се огласио и један од политичких лидера побуњеника, Александар Бородај, који је рекао како према њему примирје уопште не постоји.
Подсетимо, премијер самопроглашене Народне Републике Доњецк Александар Бородај рекао је у понедељак да ће примирје трајати до петка. Но, након што су се сукоби на терену наставили, синоћ је рекао у разговору за руске медије како више „нема смисла“ одржавати примирје.
„Сада званично поручујем како никаквог примирја није било, а судећи према догађајима, неће га ни бити. На крају једино што нам преостаје је да наставимо борбу“, истакао је Бородај.
Из Кијева сличне изјаве – председник Петро Порошенко је рекао како би се примирје могло прекинути због „константног кршења“ од стране побуњеника. Тврди како су побуњеници до сада напали украјинске снаге 35 пута откако је проглашено примирје.
Неки се питају зашто су побуњеници одлучили да руше украјински војни хеликоптер, потез који је знатно допринео урушавању примирја. Једни спекулишу како се ради о „одметнутим“ групама, но можда је ово и потез који свесно пркоси актуелном настојању Москве да ситуацију на истоку Украјине сведе на дијалог с Порошенком.
То дакако не би било први пут да побуњеници на истоку пркосе одлукама Москве – подсјетимо, руски председник Владимир Путин сугерисао је у време референдума у Доњецку и Луганску да би било најбоље да се исти не одрже, но побуњеничке власти су се оглушиле на таква упозорења те их ипак спровели.
Парламент Савеза самопроглашене Доњецке и Луганске Народне Републике, на свом првом заседању, ратификовале су Уставни акт о оснивању Савеза народних република – Устав СНР.
Документ је једносгласно прихваћен.
У тексту се наводи да је СНР “демократска, конфедерална, правна држава“, где се признаје и штите равноправност грађана.
Поред тога, СНР је отворен за то уколико друге земље желе да приступе.
Територија СНР је нуклеарно-слободна зона.
Раније је Врховни савет самопроглашене Луганске Народне републике донео акт о формирању Савеза Доњецке и Луганске Народне Републике.
Рушење хеликоптера долази непосредно након што је Путин направио велики уступак те поручио како се резолуција о руском слању војске у Украјини сада укида. Можда је ово одговор побуњеника на перцепцију да Русија жели компромис са Кијевом – јер побуњеници су до сада у више наврата јасно нагласили како никаквог компромиса неће бити, бар не у оквирима ултиматума којег Поросенко представља за „мировни план“.
Занимљиво је истаћи и чињеницу да је потез руског председника заиста био значајан, па неки би чак могли да окарактеришу и као руско коначно одустајање од подршке за побуњени Донбас. Да и је тако, то не би било велико изненађење – чак и политичка подршка Москве за Донбас била је слаба од почетка.
Но, оно што је занимљиво, пошто се заиста ради о важном уступку, је то да је Путинов потез прошао готово без икакве реакција на Западу. Како је то могуће? Изгледа као да се такав потез не уклапа у шире медијско представљање Путина као агресивног освајача који жели подредити себи целу Источну Европу.
Путин се настоји на све начине отарасити тог „имиџа“, но то му неће бити тако лако. Чињеница је како је он већ направио бројне уступке, од дијалога с Поросенком, до потврде како руска војска неће да интервенише на истоку Украјине. Тиме заправо ремети планове оних који желе под сваку цену да искористе ову ситуацију за изоловање Русије.
Русија не пристаје на изолацију од Запада и Европе, па чак и када отворено истиче да има „план Б“ који се своди на окретање према Истоку. Цена останка „у клубу“ за Москву би могла бити конкретна – одустајање од подршке Донбас.
САД ће и даље настојати да изолује Русију, али са САД-ом Русија ни не може више постићи компромис, али може са Европом. Но, Европа је јасна – Русија мора да пусти Украјину, Крим може евентуално даљ задржи, али на Украјину мора да заборави.
У петак Петро Поросенко потписује ЕУ трговински пакт који ће неминовно за Русију бити економски изузетно неповољан. Русија ће морати овај исход да прихвати у потенцијалној замени за нормализацију односа са Европском Унијом, мада ни то није гарантовано. Постојао је осећај у Москви како ће ова криза бити прекретница, да ће Брисел бранити своје економске интересе упркос америчком притиску – то се није догодило.
САД пак поручује како разматрају додатне санкције против Русије уколико Русија не „заустави сепаратисте“ и престане им достављати оружје. Другим речима, тражи се не само симболично руско одустајање од Донбас, што је заправо био Путинов потез, већ апсолутна предаја. Од Путина се тражи политичко самоубиство, прихватање „реалности“ онакве каква изгледа из перспективе Кијева – од Путина се тражи да побуњеника на истоку Украјине назове терористима који окупирају владине зграде и држе народ таоцима својих сулудих амбиција.
Русија неће ићи тако далеко, али нема сумње да ће САД настојати да присили Русију да се понизи на неки начин. Геополитички реваншизам је овде итекако на снази, колико год он звучао незрео, он је итекако уочљив. Москва је у неколико наврата прошле године понизила САД и то пред целим светом – дали су азил њиховом „бегунцу број 1“, Едварду Сноувдену, и успели су великим напорима блокирати амерички војни напад на Сирију. То су били гигантски успјеси руске спољне политике које нико не може оспорити.
Сада, када се од Русије очекују уступци у замену за наставак нормалних односа, до куда ће то ићи? Треба ли Русија дати зелено светло за разарање Сирије као што је пре неколико година контра свих својих интереса дала зелено светло за напад на Либију? Треба ли да изручи Едварда Сноувдена, послати америчког хероја на окрутну судбину која је снашла и друге истакнуте Американце као што је Bradley Chelsea Manning?
Председавајући Врховне раде Украјине, Александар Турчинов изјавио је да су украјинске специјалне службе у више наврата погрешно информисале руководство земље о наводно планираној руској војној инвазији.“Ово је 10 пут за месец дана да су наше специјалне службе саопштиле да је време војног напада са стране Русије дефинисано – обично је то око 3,4 ујутру. И ми смо седели на командном пункту спремни за борбу, а остатак војске се спремао за отворени рат са источним суседом“, – рекао је Турчинов.Председавајући парламента је такође констатовао да за време конфликта због Крима украјинска војска, за хипотетички сукоб, није била спремна.
Руска попуштања можда јесте на крају добро за Русију, али су лоше за свет. Русија може себично да гледа своје интересе, али и свет има право да буде себичан док посматра улогу Русије.
Неки тврде како је ситуација око Украјине црна или бела – Русија се може повући или може употребити силу. Ово су два подједнако негативна сценарија. Нико нормалан не зазива руску војну интервенцију у Украјини. Штавише, она би била чин агресије без обзира на ситуацију у тој земљи. Путинова резолуција о слању војске у Украјину, коју је дао укинути, већ је чин агресије.
По којој логици Русија уопште може сама себи давати оваква одобрења? Да ствар буде још комичнија (заправо трагичнија), руски медији и даље тврде како је та резолуција „легитимна“, темељена на руским законима, Уставу итд. По тој логици су све војне интервенције савршено легитимне.
Која је уопште била сврха те резолуције? Формално она ни није искориштена, јер војна присутност на Криму била је Русији допуштена на основу конкретних ранијих споразума с Кијевом. Шта нам то говори?
Заправо посве је јасно – Русија јест нешто војно намеравала у датом тренутку, јер у супротном такву резолуцију не би ни активирала (пошто јој за Крим није ни требала), али се у међувремену предомислила.
Русија је имала прилике много боље одиграти ситуацију у Украјини, конкретно у источној Украјини, без икакве војне интервенције. Морали су се оградити од територијалног експанзионизма, јасније поручити како немају никакве намере (ако немају) за припајањем Донбас Руској Федерацији.
Но, став по питању ове регије морао је бити јасан, никако не амбивалентан као што је био до сада. Дакако, Москва није спремна да подржи самоопредјељење побуњених регија јер у исто време брине за неке своје регије, за неке преседане, другим речима, за сопствени интерес.
С друге стране, народна побуна истока Украјине брзо је постала концентрисана у редовима нове политичке класе која има своје одређене амбиције.
Анкете спроведене на простору истока Украјине јасно су показале да народ жели одвајање од Кијева, али не и припојење Русији – ко је уопште овде спреман слушати вољу народа?Побуњеничке власти у Доњецку и Луганску?
Очигледно нису јер су своје амбиције фокусирали на припојење Русији, а Русија им није дала зелено светло за такво што.
Источна Украјина је имала, можда још увек и има, историјску прилику за отцјепљењем не од Украјине као државе, већ од израбљивачке олигархије под којом се налази деценијама. Улазак у састав Руске Федерације значи робовање олигархији другачије националности – то за народ не може бити позитиван исход и све упућује на то да народ то и схвата.
Зашто народ Донбас не би могао узети судбину у своје руке? Зашто бити само сателит Кијева или Москве? И зашто би побуна морала увек бити управљана великим геополитичким интересима? Ако у суштини ове побуне заиста постоји отпор према томе да им Москва кроји будућност одређујући када ће се са киме мирити и о чему би требало преговарати, онда то није лош сценарио.
Следећа рунда преговора о регулисању ситуације на истоку Украјине може бити одржана 27. јуна.
Ово је објавио бивши председник земље Леонид Кучма.
Ову информацију је потврдио потпредседник самопроглашене Доњецке Народне Републике, Андреј Пургин. Према његовим речима, основна тема преговора ће бити наставак примирја.
Пургин је додао да ће се састанак највероватније одржати у Доњецку и састав страна ће бити исти.
Дан раније су, у градској администрацији Доњецка, одржани преговори више страна са активистима Доњецке републике.
У њима су учествовали амбасадор Русије, Михаил Зурабов, представник шефа ОЕБС-а, Хејди Таглиавини, бивши председник Украјине, Леонид Кучма. ДНР је представљао Александар Бородај.(Глас Русије)
Народ Донбас би морао увидети да Москва неће бити нити њихов заштитник нити спаситељ. Чим прије то увиде тим боље. Можда та спознаја ревитализује аутентичну борбу против олигархијске експлоатације која им је судбина под Кијевом или под Москвом.
Неки ће рећи да је будућност под Кијевом пуно гора јер Кијев већ припрема ММФ-ову доктрину шока, као да Русија није у стању да спроводи властите „шокантне“ доктрине, нарочито када једног дана њена, за сада још увек добростојећа, економија почне успоравати.
Народ Донбас није етнички хомоген као што је ситуација на Криму где већином живе Руси.
Но, баш та чињеница требала би бити позитиван карактер који их гура према несврстаном и независном путу који се неће покоравати нити Москви нити Кијеву.
Из те перспективе, што пре Русија одустане од ове геополитичке утакмице и заиста прихвати да њене жеље у Украјини неће бити остварене, то боље за народ Донбас.
Све снажнија украјинска војска пре или касније може сломити наоружану побуну, јединство народа пуно теже.
Но, немојмо се заваравати, оружани отпор је у овој ситуацији већ неизбежан и ако се сада положи оружје Донбас би се могла десити велика трагедија у виду расељавања Кијеву неподобног становништва.
Пуно фактора је у игри, али не можемо игнорисати да је бар један од њих и аутентични народни отпор против суштине експлоатације.
Дакако, ту је и националистички фактор, али њега ће угушити ова политика Москве јер му неће дати задовољштину коју је добио Криму.
Једини позитиван исход на истоку Украјине је тријумф воље народа. Они референдуми нису били то јер су људима понудили независност да би дан иза вођство молило Русију да их прими у своје границе.
Тријумф воље народа бити ће ослобађање од угњетавања свих врста, преузимање контроле над свим ресурсима и целокупном судбином.
Бројне црвене заставе на истоку Украјине које су засениле и руску тробојницу на великим протестима пре ескалације оружаног сукоба, Москви не значе ништа, једино проблеме.
Но, оне значе нешто народу Донбас и на тим идеалима морају истрајати упркос изузетно тешкој ситуацији по њих.
Чак и трачак слободе довољан је да се према њој одлучно крене, из те перспективе за народ Донбас чак и „геополитички пораз Русије“ није нужно лош исход, штавише, то може бити важан корак према нечем аутентичнијим, према истинској вољи народа.
(Адванце)
