Каква је сада ситуација на истоку Украјине и везано за украјинску кризу уопште. Какав је положај Новорусије и на Југоистоку у целини.

Посматрано чисто војно, пролећна побуна на Југоистоку, је у самој источној Украјини попримила оружани карактер још негде почетком априла, да би се потом омасовила и од герилских групица прерасла у организоване војне јединице, које је њихов главнокомандујући Срелков врло умешно водио. Фактички, украјинска армија и друге прокијевске јединице (плаћеничке, тајкунске и сл), иако је ангажовала све веће и веће, и напосле, готово своје максималне ефективе, уз несразмерну премоћ у техници (оклопне снаге, авијација, хеликоптери, лансирни системи, вишецевни бацачи и др.), није успела практично да однесе ни једну опипљиву победу над проруским снагама све до данас, а у исто време је неселективном употребом оружја тешког калибра, авијације по насељеним подручјима, учинила несумњиве ратне злочине, убиства цивила и масовна разарања инфраструктуре, да не говоримо о прогонима и убијањима новинара, рањавању и убијању деце и сл.

Режим у Кијеву је деловао крајње недемократски, он уопште није ни покушао да преговара са очигледно већинском тежњом на Југоистоку, а свакако на истоку Украјине за федерализацијом и бар аутономијом. Напротив, увлачењем припадника Десног сектора и крајње деснице, заправо добрим делом неофашиста у тзв. Националну гарду, са плаћеничким армијама тајкуна, и остацима армије, разговарало се са незадовољним народом искључиво оружјем и несумњивим злочинима. На све ово амерички медији, као и они у свету под њиховим утицајем су најблаже речено неадекватно и навијачки реаговали, изгублили добрим делом (додатно) свој кредибилитет, а то се у много мањој мери, односи и на већину медија у ЕУ, који су ипак показали знатно већи професионализам и етичку слободу и по овом питању.

Проруске снаге у ДНР и ЛНР су дакле посматрано са ове ретроспективе, успеле у највећем да остваре могуће циљеве, а то је ослобођење своје територије, и вишемесечна одбрана у односу на далеко боље наоружаног, бројнијег и логистички снажнијег противника, који је фактички представљао читаву украјинску државу, са подршком која је она по овом питању добијала од САД и неких других западних земаља. До сада се у редовима проруских оружаних снага сигурно ангажовало и до 20 000 људи (сада их има између 12 и 14 000, а један број је у међувремену погинуо, рањен, заробљен или се повукао), што можда за око седам милиона становника ЛНР и ДНР није превише, али не треба заборавити и да из читаве преостале готово 40 милионске Украјине режим није могао да мобилише више од 50-ак хиљада десносектороваца, украјинских и страних плаћеника, специјалаца и војника који су пристали да дођу на фронт (или на то натерани).

Становништво уопште у Украјини бедно живи и у највећем се држи по страни од „високе политике“. Чини се да су и Американци успели да увуку у политику Мајдана само најектремније групе задојених деснучара са запада, и наравно бројне активисте заврбоване материјално. Чини се да је на Југоистоку, где је идентитет проруски снажан, изостала слична дубинска сарадња и рад, што смо могли по ефектима да видимо у пракси Мајдана јесен-зима и спонтаног, али изгледа пре свега самоорганизованог Антимајдана пролећа ове године. Једном речју има се утисак да је иза Мајдана и пуча у Кијеву и на западу земље стајао дугорочан рад и огромна уложена средства пре свега САД, али и неких других центара моћи са запада. Са друге стране, упркос у старту проруским осећањима широких маса Југоистока, што смо могли најбоље да видимо по масовности демонстрација и протеста овде у периоду март-април (до погрома у Одеси и подизања нивоа репресије кијевских власти), дакле да та потенцијална енергија из више разлога за сада није довољно искоришћена за Новорусију.

Како било да било, Стрелков се и после више месеци успешног одолевања, суочио са чињеницом да има и даље далеко мање средстава и ресурса (бораца, посебно наоружања и опреме) од кијевских снага и да му је боље да се повуче у густо насељене области агломерација Донбаса, од Доњецка, па практично све до Луганска, и да би ту имао далеко веће шансе да пружи успешан одбрамбени рат, него да задржи постојеће ефективе разбацаним и ризикује парцијална опкољавања и уништења. Једном речју, нико озбиљан и не може да разматра да би се нека побуна могла претворити у тако успешну и посебно не њено претварање у тако снажну самониклу армију, која би могла у дужем временском периоду да одолева налетима државне армије и других снага једне ипак како-тако организоване и велике државе као што је Украјина, која очигледно у том правцу прима и очигледну и свестрану помоћ од САД и неких других западних земаља.

Поред свега тога, ополченици уколико избегну покушај кијевских трупа да заузму преостале граничне прелазе према Русији које ЛНР и ДНР још контролишу, потом избегну физичко раздвајање Донбаске и Луганске агломерације, где је посебно значајан простор Карловке и Оленивка, могу још врло дуго да успешно одолевају и чак да у даљем развоју ситуације рачунају потенцијално и на боље опције. У случају Славајанска и Краматорска велики хендикеп је био структура терена, и чињеница да су хунтине трупе преузеле брдо Карачун одакле су као на длану могле да бомбардују даноноћно положаје ополоченика. Овде није такав случај и чак и када би прокијевске снаге заузеле Карловку и Оленивку, па чак и узвишење Саур Могли, што би било само по себи лоше, јер би раздвојило Доњецку и Луганску агломерацију, захваљујући постојању низа река на западу и југу они би рушењем мостова могли спречили прилаз ка Доњецку са те стране. У овом тренутку, неизвесна је још позиција Лисичника, јер се ово подручје још једино на северу налази у ризичној зони опкољавања, па би евентуално и његовим напуштањем проруске снаге се нашле у могућности компактне одбране широке агломерације, која је и најнасељенија на постсовјетском простору и стратешки погодне за дужу одбрану.

Јер ако је прокијевским снагама требало око два и по месеца да заузму истурени Славјанск, где су се тек формирали први облици одреда ополеченика, са додатним хендикепом по питању губитка брда Карачун, то се у овом случају чини да је одбрана Доњецка и Луганска за проруске снаге далеко погоднија. Што је посебно важно у питању Славајанска и Краматорска није могла да делује на таквој удаљености (реч је у техничком смислу) руска ПВО, укључујући и модел С 400. Напротив по питању Доњецке и Луганске агломерације она је технички потпуно применљива. У исто време на свега седамдесетак километара од руске границе агломерација Доњецка, да не говоримо о Луганску се може снабдевати, пребацивати рањеници, добровољци и остало.

Дакле то је што се тиче у основним цртама војно-техничких могућности за даљу одбрану ЛНР и ДНР. Најважније питање које је остало је политичко. Без сумње да огромном већином становништво ових простора подржава федерализацију, добијање неке аутономије и чак вероватно и већина сепаратизам у односу на садашње кијевске власти и поред међусобних разлика по више тактичких и персоналних питања. Долазак Стрелкова у Доњецк ће ојачати командну структуру оружаних снага. Ако постоје одређене струје и разлике у руководствима политичких структура Новорусије оне се не односе на консензуалну спремност на даљу борбу за опстанак у односу на војну агресију прокијевских снага.

Међутим највећа неизвесност постоји око нивоа спремности и докле би она могла да иде -званичне Русије да помаже опстанак ЛНР и ДНР. На ту тему која последњих седмица посебно изазива недоумицу код стручњака, а изгледа зебњу код становништва побуњених области, али и читавог Југоистока, тешко је у овом тренутку директно и са сигурношћу одговорити. Оно што видимо голим оком, а и мало дубље, је последњих месец-два углавном узмицање званичне Москве, али увек остављамо резерву, што је и разумљиво, да не можемо видети све, и да постоје скривене дипломатске и војне игре, које не можете сагледати одмах, а ни до краја. У том правцу у овом чланку изоставићу своје виђење тог питања које је искрено још недоречено, али ћу само приметити, да се сада пружа могућност Русији да кључно помогне Новорусији, односно да неће преостати још превише простора да се ефекти односа Москве према том питању у будућности и даље релативизирају и чека дужи временски период за њихово сагледавање.

Ако би се могло постићи чак и то да дође до споразума, и да ЛНР и ДНР добију могућност свог рецимо федеративног бивствовања у Украјини и за то добиле гаранције, као и за ванблоковски статус земље, то би свакако био успех за руску дипломатију која месецима тражи са Кијевом и западним силама компромис, и да би то било нешто што би морало натерати вођство Новорусије да прихвати. Наиме почетни захтеви Москве су се односили на читав простор Југоистока као федеративну јединицу, дакле приближно и за Харковску, Одеску, Дњепропетровску, Херсонску, Николајевску и Запоршку област. Сада се чини да би се прихватила и могућност да ове области добију већу самоуправу и право коришћења и руског језика (што су до фебруара ове године, што се тиче руског језика и имали), а нема сумње да Партија региона и Компартија овде имају и даље огромну већину бирачког тела уз себе.

За ЛНР и ДНР, ако Русија издејствује федеративан статус, паралелно са овим напред решењем минималне аутономије за остале области Југоистока (заправо персоналне аутономије) то би био достојан резултат, дакле вероватно минимум-минимума да се постигне компромис и престане са разарањима. Отуда да свакако Русија треба да настави да ради у том правцу, и да је ангажовање Медвешчука, као умереног политичара проруског опредељења и бившег шефа кабинета председника Кучме одличан потез, као што је то и ангажовање Царјова, професионалног политичара од највећег утицаја у односу на остале политичаре Новорусије.

Уколико би се искористило актуелно стање са Партијом региона и Компартијом, које су заоштриле свој однос максимално према режиму и које имају пресудан утицај на Југоистоку (ван ДНР и ЛНР), могао би се потражити компромис, који очигледно минира америчка политика, што се види у вези њеног конфротирања са ставовима по том питању дипломатија Немачке, Француске, Италије и др. Дакле, руска дипломатија по том питању постиже несумњиве успехе, јер је добрим делом изоловала Вашингтон и јастребове (Лондон уз евентуално Пољску и балтичке републике), али је питање свих питања да се сада очигледно поколебаном становништву и структурама Новорусије да извесна подршка и несумњива помоћ. Јер изгледа да ништа тако не деморалише већ напаћене вишемилионске масе Донбаска и Луганске области, као што је то рецимо несметано бомбардовање украјинске авијације по цивилним квартовима Луганска претходна два дана, само неких тридестак километара од границе са Русијом, одакле њени ПВО системи без икаквих техничких тешкоћа могу да одржавају контролу неба. Јер у рату, као и у миру постоје симболи, сукоби симбола, порука. Те поруке путем медија стижу и даље, широм оног дела човечанства које даје отпор примени неолиберализма, који све више дели свет, и сваку земљу и друштво у њој на све мањи број јако богатих и све шире слојеве становништва које је обесправљено и све сиромашније.

Русија је у таквом свету последњих година, вероватно и због недостатака других већих сила које би се томе супротставиле или понудиле бољитак, постала све више земља ка којој су уперене очи у потрази за алтернативом. И има се утисак, оно што могу видети преко медија последњих недеља са истока Украјине укључујући и сцене бомбардовања цивила у Луганску, и прављење сабирних логора око Славјанска и реакцију званичне Москве на све то -не може уливати посебно поверења антиглобалистичким снагама не можда толико у руску спремност да се дефинише таква алтернатива, колико у доследности да се истраје у борби за тако нешто.

У том правцу сви очекују даљи расплет ситуације у украјинској кризи где би се најзад могла сагледати московска политика у целини, или макар у највећем, јер до сада Путин није деловао као неко ко ће оставити огромну енергију и народ Југоистока, посебно Донбаса и Луганска на нултом исходу. И ту Путина и став руске владајуће елите до сада треба разумети, али само делом: јер једно је ући са војском у другу суседну земљу, макар у њој и дотично руководство сасвим сумњивог легитимитета масакрирало ваше сународнике, а сасвим друга ствар, оно што се подразумева, да ћете свим другим могућим средствима деловати да се тај геноцид у покушају прекине и помоћи том становништву и регији да дође до неког прихватљивог компромиса и мира, као и даљег опстанка на њиховим огњиштима.

(Србин.инфо; Српска акција)

Ознаке: Dragan Petrović, gradjanski rat, proruske snage, ruska diplomatija, Ukrajinaааа