Прочитај ми чланак
Љубезни сине Михаило… живи уредно, не расипај новац и не шенлучи превише јахањем коња… Ове топле и брижне очинске савете упутио је свом сину кнез Милош Обреновић, аутократа и чврсторукаш.
Писмо у којем кнез Милош саветује сина део је преписке књаза са Михаилом и кћерком Петријом Бајић, која је недавно први пут објављена у књизи „Породична преписка кнеза Милоша Обреновића“.
Студију је приредила Татјана Брзуловић Станисављевић, на основу архивске збирке Јоце Вујића у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, у чијем је издању књига и објављена.
Јоца Вујић био је велепоседник из Сенте, највећи колекционар и велики српски добротвор, који је живот посветио скупљању уметничких дела, слика, књига, писама познатих личности, историјских докумената…
Његов допринос очувању српске културе је немерљив али је Вујић, попут многих значајних људи, широј јавности до данас остао готово непознат.
Јован Јоца Вујић (1863-1934) рођен је у Сенти у имућној адвокатској породици. Студирао је филозофију у Бечу али је, после смрти сестре Иде, одлучио да се посвети економским наукама, како би могао да преузме управљање великим имањем свог оца, и на крају је завршио агрономију.
Вратио се у родну Сенту и отац му је поклонио 115 хектара земље (160 ланаца) и нешто стоке. Убрзо је од прихода од земље куповао слике, књиге и различите историјске предмете које је проналазио у антикварницама, а куповао је и од виђенијих породица у Сегедину, Темишвару, Бечу, Пешти, Фиренци и Лајпцигу.
Целог живота је помагао и Српску православну цркву, Матицу српску и Друштво за српско позориште. Српској војсци издашно је помагао током балканских ратова и у Првом светском рату.
Вујићева збирка старина садржи вајарске радове, археолошке предмете, оружје, књиге, архивску грађу, нумизматику, гусле, народне ношње, грбови, дипломе, накит, посуђе…
Његова галерија слика бројала је око 400 уметничких дела и у њој су били заступљени најбољи сликари 19. века, а захваљујући Јоци Вујићу сачувана је, између осталог, и чувена слика Ђуре Јакшића „Девојка у плавом“, као и портрет „Уметникова супруга Софија Дели” Константина Данила, бисер српског бидермајера.
Колекција је садржала и око 20.000 књига.
Јоца Вујић основао је свој приватни музеј и педантно пописивао све предмете из колекције.
Страствени колекционар успео је да скупи и више од 3.000 докумената, од којих 1.427 чине кореспонденцију кнеза Милоша Обреновића и ту збирку је 1931. године завештао универзитетској библиотеци у Београду.
Преписка кнеза Милоша са својојм децом сада је први пут објављена, читавих 75 година пошто је доспела у универзитетску библиотеку.
Писма нам откривају да је кнез, који је Србијом владао аутократски, чврстом руком, и немилосрдно уклањао своје противнике и све који би му се супроставили, био брижни отац који се старао о својој деци и бринуо о њиховој добробити.
Он се, међутим, противио да његова кћи Петрија, звана Перка, стекне било какво образовање, па је она остала неписмена до удаје, после које је научила да чита и пише.
Преписка Обреновића обухвата период изгнанства кнеза Милоша, у којем је боравио од 1839. године до 1858. године.
Милош са сином Михаилом расправља углавном о имовини, док се са ћерком Петријом консултује и о политичким питањима и могућностима за повратак на власт.
Татјана Брзуловић Станисављевић истиче да су за историју значајани Петријини наводи из 1848. године, када је у аустријском царству избила револуција, јер она кнеза Милоша обавештава о тадашњим приликама и страху у којем је живела са својом децом.
Сачувано је укупно 71 писмо Милоша Обреновића упућено Михаилу између 1846. године и 1854. године, као и 60 оригиналних писама кнеза Михаила које је писао оцу од 1845. године до 1858. године. У Вујићевој збирци има и 19 писама које је књаз послао кћерки Петрији од 1845. године до 1860. године и исто толико њених писама оцу.
БУРАН ЛЈУБАВНИ ЖИВОТ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА
Нарочито је занимљива и лична преписка Милоша Обреновића и кућепазитељке Ане Рафелсбергер, у којој му она изражава љубав и приврженост и пише да једва чека да се поново виде.
Уверава га у своју оданост и пише да неће бити „као оне“, те да добро одржава кућу у Бечу, поверену јој на чување.
Милош Обреновић био је најбогатији Србин, а његова љубавница га у писмима уверава и да јој није стало до његовог богатства и да то никако није разлог њене наклоности.
Кнежева писма из Петрограда су, како нас обавештава Татјана Брзуловић Станисављевић, такође пуна топлих речи и уверавања у наклоност према Рафелсбергеровој.
Тон се, међутим, битно мења у писмима која јој је слао из Букурешта. Књаз је срдит, јер му она не одговара на писма, те је пита да ли се „у њеној глави нешто комбинира“.
Он је прекорева и говори јој да је неискрена, те да је злоупотребила његово поверење и недолично се понашала у његовом одсуству.
Затим јој наређује да се хитно и без поговора исели из куће и остави га на миру, односно да му више не пише, и истиче да је он господар својих ствари.
Ана Рафелсбергер није му остала дужна, па га је тужила јер ју је отпустио из службе и тражила накнаду од 30.000 форинти као обезбеђење предвиђено уговором од 12. фебруара 1848. године.
Из преписке са Фани Хипенбергер сазнајемо да је књаз са њом имао ванбрачног сина Александра за кога је плаћао алиментацију, а она му у писмима углавном тражи новац за издржавање по уговору од 12. фебруара 1848. године.
ПРЕПИСКА МИЛОША И ПЕТРИЈЕ
Петрија је свом оцу из аустријске монархије писала о револуцији 1848 године и променама у страху за њихову имовину.
„Вам је познато да се свуда ова славна слобода објавила, која је за нас рђава, а за простака јошт гора, будући да су с њом простака тако јако обезобразили да шта год види и уфати украде, и зато се бојим да ће још велики немир бити; и будући да је Ваша ергела на великом гласу пречувена зато се бојим да на њу простак руку не метне и отме. За које дакле имајте милост и заповедите да се скорије у Влашку доведе, илити где Ви живите“, пише забринута кћи.
Милош јој на то одговара да јој шаље 1.000 форинти сребра за трошкове за зоб, сено и остале потребе.
„Ја се, благодарењу Богу, у повољном здрављу налазим. Такођер сам имао известије и за књаза Михаила и он се у добром здрављу налази. Поздрављајући Вас тако и Тошу са децом, остајем Ваш истинити родитељ, књаз Милош Обреновић“, завршио је кнез писмо.
Петрија оца обавештава и да је почела регрутација за аустријску војску и да су јој сва четири сина стара од 20 до 27 година, што је доб за позив у војску.
Она је успела да од војске избави два сина, док је за осталу двојицу платила откуп, али се боји да ће их регрутовати ако избије рат, јер у рату не важи откуп, те је одлучила да крије синове.
Милош је прекорева што га о томе није раније обавестила.
„Ја бих Вас саветовао да сте једнога од њих четири дали, јербо ово неће Вам никако изостати, па мораш и сина дати и новци одоше, а и тако са четири шта знаш радити? А и којега год би дала, ако се добро узвлада, са временом би био и официр, па не би и то ништа фалило. Ту сте грешку учинили…“, пише књаз.
Брижна кћи је у једном писму из Земуна упозорила оца да се чува, јер је код њега кренуо Лакић из Руме.
„Од њега добро да се чувате, од речи и од јела и од пића, јербо вели да од српскога Правитељства је потплаћен. Овде у Србији страшно се буне и колеба и књаза Милоша траже“, пише у том писму.
ПРЕПИСКА МИЛОША И МИХАИЛА
Преписка кнеза Милоша Обреновића и Михаила Обреновића углавном се своди на питања имовине, управљања имањем, а размењивали су и обавештења о здрављу.
У једном писму Михаило се оцу жали на лоше здравље.
„Данас је управо четири недеље од како сам у постељу легао. Ваша светлост, знате да ја ни досад нисам био дебео; ал сад ништа упарво на мени није остало, него на костима дугачким висећа кожа… У овој мојој сада болести заболе ме леви кук и то опако, а бол се низ читаву ногу кроз кост распростре до стопала самог… Љубим Вам руку и остајем Ваше светлости покорни син“, писао је кнез Михаило о својим мукама.
Михаило се у августу 1848. године у подужем писму правдао оцу да није распикућа и да му је само једном у животу тражио новац, те да се није задуживао, „ни једне крајцаре дуга не учинивши“.
„За Михаила нико једну крајцару дуга, као што рекох, није платио; а он је не једанпут, да нико и не зна, мање рачуне плаћао. Михаило дакле није распикућа као што Ваше писмо гласи“, оправдавао се Михаило оцу Милошу.
ОД ЈОЦЕ ВУЈИЋА ДО ДАНАШНЈИХ ВЕЛЕПОСЕДНИКА
Писма знаменитог српског владара и његове деце, написана пре више од 160 година, сачувана су захваљујући изузетном прегнућу добротвора Јоце Вујића.
Вујић је могао да се посвети ширењу своје колекције јер је био веома имућан. Он, међутим, није био највећи велепоседник свог доба, а његова имовина у поређењу са данашњим богаташима изгледа као скромни иметак.
Породица Дунђерски, која је до данас остала симбол за велико богатство, располагала је у Војводини са 4.900 хектара, док само бизнисмен Миодраг Костић, како су јавили медији, у Србији обрађује 28.500 хектара, „Делта“ Мирослава Мишковића 25.000 хектара, а компанија „Матијевић“ Петра Матијевића 24.000 хектара.
САЧУВАНА И ПОСЛОВНА ПРЕПИСКА
Сачувана је и пословна преписка Милоша Обреновића са управницима његових многобројних имања у Србији и Влашкој, лекарима, адвокатима, банкарима, трговцима, дужницима…
НЕПИСМЕНИ ВЛАДАР
Кнез Милош био је неписмен, а његова писма диктирао је писару, кога је увек водио са собом. Када би му нешто пало на памет, писар би наслонио таблу за писање на леђа помоћника Књаза Милоша и записивао оно што му књаз диктира, каже за Мондо Татјана Брзуловић Станисављевић. Пошто је имао више писара, и рукописи писама Милоша Обреновића су различити.
Извор: Мондо
