Пре тачно 101. годину, на видовданску недељу 1914. године, пуцњи су одјекнули Сарајевом. Гаврило Принцип је живота лишио аустроугарског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда, а Европа је шест недеља касније склизнула у вртлог највећих разарања тог доба – Први светски рат. Данас, нешто више од једног века касније, Стари континент се поново налази пред великим вртлогом – овог пута економским.

Одлука премијера Грчке Алексиса Ципраса да 5. јула одржи референдум, на којем ће грађани одлучивати о условима међународних кредитора онако како и доликује земљи која је колевка демократије, може да има потенцијал попут оног у Сарајеву, и одведе Европу у ново стање раздора.

Проблем кризе није ограничен на питање хоће ли бити банкрота у Грчкој, иако је сва прилика да је такав епилог неизбежан. Поента није ни у дилеми да ли су се кредитори прерачунали када је њихов став за преговарачким столом у питању, иако је чињеница да јесу. Не ради се ни о томе да су потценили Алексиса Ципраца и његову кураж да одлуку о останку у еврозони препусти грађанима Грчке. Једноставно, ради се о опстанку евра.

Дошло се до ситуације да ће представници Тројке – Кристин Лагард из ММФ, Жан-Клод Јункер из Европске комисије и Марио Драги из Европске централне банке морати да пронађу начин да до 5. јула учине нешто што ће Грке навести да на референдуму у недељу заокруже „да“, и прихвате наставак сарадње са кредиторима. У супротном, имајући у виду анти-ЕУ атмосферу међу становништвом, тешко да ће Грци остати у систему евра.

Прошле недеље, Тројка је била уверена да ће Ципрас поклекнути пред ултиматумом и ситуацијом „узми или остави“. С обзиром да је грчки премијер ипак одлучио да одабере другу опцију, кредитори су ти који у овој позицији делују као губитници, колико год то деловало невероватно. Ципрас и Грци су сачували понос, а ММФ и компанију представили као „оне који понижавају и покушавају да поробе један народ“, како је у свом историјском говору пред парламентом рекао премијер Грчке.

Пожар фаталне погрешне процене је донекле угашен јучерашњом одлуком о неукидању система помоћи „ЕЛА“, пре него што он сутра и званично не престане да важи, с обзиром да Грчка неће и нема одакле да плати четири обједињене транше дуга у износу од 1,6 милијарде евра.

Синоћ је грчка влада донела одлуку о „принудном слању банака на одмор“, с обзиром да ниједна банка неће радитит у наредних шест дана, све до референдума у недељу. До тада, грађани ће са банкомата максимално моћи да подигну 60 евра.

На овај начин, Алексис Ципрас је, барем до 5. јула, успео да задржи новац у земљи. Имајући у виду да су грађани протеклог викенда са банкомата широм Грчке подигли суму која се мери милијардама евра, мера државне контроле капитала коју је усвојио парламент је, колико год била непопуларна, очекивана и оправдана.

И премијер Ципрас и министар финансија Варуфакис су у обраћању народу рекли да то није њихова жеља, али да је такав потез био неизбежан.

У међувремену, почела је игра оптужби. Кредитори су на сва звона објавили како су „Грчкој понудили предлог који би им обезбедио даљу финансијску помоћ и стабилност, уколико пристану на реформе пензионог система и политику строге штедње, које би економски опоравиле земљу“.

Премијер Ципрас је моментално одговорио, рекавши да је до Тројке добио „уцењивачки ултиматум који би Грчку увео у понижавајућу штедњу, која би трајала у недоглед“. Портпарол министра Варуфакиса изјавио је да би прихватање ултиматума кредитора значило „дављење земље у наредних пет година“.

Чињеница да је Грчка у протеклих пет година у већој мери поштовала услове кредитора, и поред тога доживела пад економије од 25 процената, а да је четвртина становништва без посла, упућује на две ствари: или политика штедње коју су кредитори наметнули није исправна, и свакако води државу у „поробљавање и колапс“, како је то рекао Ципрас, или да Грци једноставно нису примењивали те мере „како би требало“.
И поред економске депресије у коју је Грчка упала, кредитори захтевају још оштрију штедњу, повећање ПДВ-а и осталих дажбина које би потпуно исисале живот из ионако посрнуле економије, и додале још један камен на већ презадужена и искривљена грчка леђа.

Стога Ципрасова одлука о референдуму уопште не чуди. Грађанима је на изборима обећао да ће се борити за њих, и да ће им дати право демократског одлучивања. И, некарактеристично за политичара – НИЈЕ СЛАГАО.

Уколико Грчка изађе из евра, претрпела би значајне последице. Али, вара се онај ко мисли да Европа не би претрпела истоветне, ако не и веће. Јер, није Грчка једина задужена европска земља. Има их поприлично. А уколико Грци изађу, и преживе (а хоће, јер алтернативних решења увек има), шта ће спречити и остале да крену њиховим путем?

Управо због тога постоји поређење са Сарајевом. Европа је након њега добила нови облик и другачији поредак у којем су велике силе (барем привремено) биле у улози губитника.

Сви које мисле да је Грчка „мала и не толико значајна држава без које евро као снажан систем може да опстане“, требало би да знају да су дипломате у европским престоницама крајем јуна 1914. имале веома сличан став. А сви знамо како се тада завршило.

(Блиц)

Ознаке: гаврило принцип, Грчка, Први светски рат, Ципрас