У априлу 2014. године навршило се пет година од приступања Хрватске НАТО пакту. Поводом тог јубилеја, Кенет Мертен, амбасадор САД у Хрватској је рекао: “Чланство Хрватске у НАТО значи мир и стабилност не само за регион, него и за цео свет”.

Шеф хрватског МИП-а Весна Пусић појаснила је о чему се ради: “Ми постајемо свесни колико су важни стабилност и безбедност, посебно на пространству југо-источне Европе”. Да поновим: посебна улога Хрватске не само на постјугословенском пространству, него и на целој територији југо-источне Европе. Тако се остварио “вековни сан о ослобођењу Хрватске”, а национални понос Хрвата је добио посеба украс – окове НАТО пакта.

Важно је напоменути да је Хрватска прво постала члан НАТО пакта, а тек потом ЕУ (2014. године се такође навршава година од тренутка ступања Хрватске у ЕУ). Први корак на путу испуњења задатка ступања у евроатланску алијансу био је учињен 1996. године, када је Хрватска упутила молбу за приступање у Програм Партнерства за мир (тај програм алијанса је почела да спроводи 1994. године). Позитиван одговор НАТО у друштвено-политичким круговима изједначаван је са пријемом Хрватске у ОУН (1992). Међутим, пуне четири године се морало чекати на одговор. Тек у мају 2000. године потписивањем Оквирног документа Програма Партнерство за мир у Фиренци, Хрватска је примљена у Програм, што је сматрано првим кораком у процесу присаједињења.

О аутору

Ана Филимонова је научни сарадник Центра за балканску кризу Руске академије наука и уредник српске стране Фонда стратешке културе.

Међутим, Хрватској је већ следеће године предложен механизам Интензивираног дијалога као прелазног корака ка Акционом плану за чланство. Управо Интензивирани дијалог дели земље које једноставно сарађују са НАТО пактом, од земаља које теже да постану његове чланице. Хрватска је у Акционом плану почела активно да учествује после позива на мајски сусрет министара иностраних послова Евроатланског савета у Рејкјавику (2002).

После испуњења одговарајућих критеријума, политичких и војних реформи, Хрватска је на самиту алијансе у Букурешту 2008. године, заједно са Албанијом, добила званичан позив да постане чланица НАТО пакта. Потом је уследило потписивање Протокола о присаједињењу са 26 чланица алијансе, процес његове ратификације у свих 26 парламената земаља-чланица, ратификација Вашингтонског уговора од стране сабора Хрватске у марту 2009. године, након чега је напокон Хрватска постала пуноправни члан НАТО алијансе.

Свечано потписивање Декларације о окончању НАТО интеграција (Загреб, 25. октобар 2012. године) значио је коначно и потпуно ступање земље у НАТО пакт. Пријем Хрватске и Албаније представљао је шести талас проширења НАТО пакта од момента оснивања и од првобитних 12 држава, НАТО се проширио на 28 држава.

На унутар-политичкој сцени све политичке снаге Хрватске, од провладиних до опозиционих, биле су јединствене по питању приступања алијанси. У том истом, чисто пропагандном, једносмерном правцу, радили су сви медијски ресурси земље. Професионалци и стручњаци су у један глас сложно понављали да ступање у НАТО пакт представља гаранцију просперитета и стабилности, да ће чланство у НАТО пакту представљати позитиван сигнал за инвеститоре што ће утицати и на позитиван рејтинг земље; јачање безбедности које за собом неизбежно повлачи чланство у НАТО пакту позитивно ће утицати на развој трговине и на прилив директних иностраних инвестиција, што представља кључни фактор раста и развоја земаља у транзицији; приступање алијанси представља мудар пословни корак који ће ојачати спољно-политичке позиције земље. Упркос свему, остала је једна препрека: према Члану 2. Устава Републике Хрватске, поводом тако значајног питања мора се одржати референдум.

Међутим, ни Устав, нити воља народа који у већини није подржавао приступање Хрватске НАТО пакту, није онемогућио реализацију атланских интеграција. Тако је на пример Давор Божиновић, министар одбране у влади Јадранке Косор, позвао на одустајање од референдума. Конкретно, министар је изјавио: „Референдум је питање изражавања мишљења грађана. С једне стране је оно сучељено са елементима представничке демократије. Треба ли нам представничка демократија ако ћемо за сва важна питања сазивати референдум? Неке су ствари прекомплициране да би биле широко схваћене. Тако је европски устав пао на референдуму јер ко може очекивати да ће просечни грађанин прочитати, проучити и схватити његових 1.600 страница? Уосталом, режим који је организовао највећи број референдума је режим Слободана Милошевића „.1

Дакле, како натерати народ да прихвати оно што противуречи закону и његовој вољи. Одговор је очигледан – уз помоћ развијања потпуне, заглушујуће примитивне пропаганде која не дозвољава критична мишљења, директним лажима, фалсификатима и манипулацијама јавним мњењем, коришћењем технике ирационалног психолошког утицаја као што се у правој мери пројавило у наведеним речима Божиновића. У тој партији је хрватском народу додељена улога статисте и додатка и они су заборавили на основе принципе деловања англо-саксонске политике: она је увек радила искључиво у личним интересима, никада у туђим. Њен основни циљ је успостављање контроле над туђим територијама и ресурсима. Безбедност, суверенитет и просперитет Хрватске, нису били и не могу бити и стратешки интереси САД и ЕУ и како би се рекло, овде нема ничег личног.

Надања на стране инвестиције изгледају посебно дирљиво. Акценат на њих пре свега говори о томе да је сопствена каса празна. Ослањање искључиво на иностране инвеститоре треба да буде не само црвени сигнал, него и упозоравајући аларм за становништво. Страних инвестиција неће бити у оном смислу у ком се представљају као спасоносни круг уз чију помоћ се може стићи на златно брдо просперитета. Када у земљи практично нема индустрије и ресурса, стране инвестиције – сагласно реалном, а не измишљеном економском систему – могу стићи искључиво ради добијања актива земље за пар копјејки и извоза тих актива. Светски финансијско-економски систем се чак ни у промилима не бави добротворном делатношћу.

За балканску елиту фасцинантан пример “високих животних стандарда” САД очигледно показује схему неолибералне економије. Државни дуг САД износи више од 15 трилиона долара, Федерални резервни систем од ваздуха ствара новац, даје га за дуг САД, које просперишу на незарађеном новцу. Али таква парадигма не може функционисати у другим земљама, укључујући и европске, нарочито не у оним које се налазе у положају протектората овог или оног степена потчињености, чија је национална банка (која у суштини није национална) веома ограничена услед намета од стране наднационалних финансијских институција (што је и законски регулисано), па не може финансирати националну економију и држава се мора задуживати. Дакле, јавни дуг Хрватске (унутрашњи и спољни), расте као квасац.

Национални Завод за статистику Хрватске објавио је 18. априла текуће године податке по којима је национални дуг Хрватске по завршним подацима за 2013. годину износио 220,2 милијарде куна2, што представља 67,1 БНД. У поређењу са 2012. годином тај дуг је порастао за читавих 20%.3 Према прогнозама стручњака, узимајући у обзир динамику раста задужености, државни дуг Хрватске ће на крају 2014. године износити између 70 и 85% БНД. Кукурику коалиција која је већ две године на власти и која је свој мандат почела са изјавом о прекиду праксе порочног задуживања, увећала је државни дуг за 50 милијарди куна.

Истовремено, министар финансија Славко Линић и даље за неуспехе актуелне власти оптужује своје претходнике, нерационални систем функционисања државних предузећа, лошу организацију рада здравствених служби итд. Као противаргумент актуелна власт “доноси одлуке и рашчишћава ситуацију и због тога расте дуг, али се већ може видети напредак у другоме – опада дефицит”. Пад дефицита буџета, истичу медији у Хрватској, наравно, оцењује Европска комисија, међутим, да ли ће томе аплаудирати и становништво које због такве политике власти мора озбиљно да стеже каиш?4

У кризној ситуацији и грађани Хрватске из приватног сектора могу очекивати повећање пореза. Хрватској држави ће, све до повратка на баријеру од 60% државног дуга од износа БНД (што већ представља немогућу мисију), бити забрањен улазак у еврозону. Само да би исплаћивали камату за државни дуг, привредни раст би морао износити 3%, што је у овим условима када власт тежи да бар заустави привредни пад, више него нереално. Власт показује спремност да пође у нове реформе – измену територијалног устројства, реформу државне управе и здравствене заштите.

Ови “бриселски рецепти” представљају се као спасавање буџета иако се ради о скраћењу расхода на социјална давања, државни сектор и децентрализацију (дробљење) земље. Без ових реформи – упозоравају чиновници – “ми смо осуђени на увећање пореског бремена или на распродају имовине и тада не треба да чуди да уколико ми по примеру других земаља будемо морали давати острва или железничке путеве на концесију”. Представници пословних кругова ове мере власти упоређују са “убрзањем од 200 км/сат у зид, при чему се уместо кочнице додаје гас. Са таквим приступом нећемо се дуго одржати, резултати ће бити све тежи и тежи, криза ће се продубљивати”. Аналогија са економском ситуацијом и приступом власти као и у другим земљама Балкана, више је него очигледна – бриселски рецепти “шок-терапије” и објашњења власти су идентична.

Додајемо да је кредитни рејтинг Хрватске пао на ниво “смећа”, покривање увоза извозом смањено је до 56,9% (прошле године овај показатељ је износио 59,4%). Незапосленост је достигла рекордни ниво у последњих 12 година – 385 хиљада људи (22%). Упркос тврдњама политичара, буџетски дефицит је такође достигао рекордне показатеље – то је за 2014. годину 17 милијарди (!) куна.5 Хрватски фонд ПИО дошао је на ивицу пропасти, када је први пут однос радника и пензионера пао испод нивоа 1:1 (што је износило 0,88:1), а то значи да мање од једног радника издржава једног пензионера. Мирандо Мршић, министар за рад и пензијски систем, говори о немогућности очувања постојећег пензионог система.6

Каквим променама су подвргнуте Оружане Снаге и одбрамбени систем Хрватске државе после приступања НАТО пакту?

Трансформација ОС Хрватске почела је још 1998. године и та трансформација се у првој етапи огледала у скраћењу бројног стања армије и повећања “интероперативности” (у складу са НАТО стандардима – А.Ф.). Током 2001. године је дошло до оштрог смањења бројности Оружаних Снага. Република Хрватска је променила Устав, парламент је усвојио Стратегију националне безбедности и Стратегију одбране, доневши низ закона који су омогућавали прилагођавање ОС РХ стандардима НАТО пакта. Истовремено, ступање у НАТО пакт није утицало само на ОС РХ, већ и на различите области друштвено-политичког живота земље и на рад низа државних органа. Конкретно, за улазак Хрватске у редове НАТО алијансе морао се донети чак и нови закон о правима националних мањина.7

Друга фаза реформи односила се на међународну сарадњу. Први корак је био, заједно са Евроатланским центром, координисање реакције на катастрофе у оквирима Пакта за стабилност југо-источне Европе, када је у периоду 21-24. маја 2002. године на широком простору Хрватске – Макарска – одржана вежба “Кроћење змаја – Хрватска 2002. године”. Резултате војне вежбе НАТО стручњаци су оценили као спремност Хрватске да брзо реагује у региону. Потом је вод војне полиције ОС РХ послат у саставу мисије ISAF у Авганистан (у оквиру немачког контигента; сада црногорски контигент представља део хрватског контигента).

Поставља се питање: колико је Хрватска морала платити улазак у НАТО пакт? Према подацима министарства одбране, директни трошкови износе 37 милиона (губици на заједничке војне операције, учешће у програму НАТО, учешће у раду агенција НАТО пакта и друго). Индиректни трошкови износе још 4,7 милиона куна. Трошкови издржавања хрватског особља у саставу мисије КФОРА (Косово и Метохија) током 2013. године износили су 24 милиона куна. Истовремено се Хрватска налази међу оним земљама које до краја 2014. године треба да повуку своје трупе из Авганистана.

Резултат делатности те мисије је катастрофалан: 140 хиљада америчких војника и 10 хиљада најамника из разниг земаља нису били у стању да се обрачунају са 40 хиљада талибана. Рат у Авганистану НАТО алијанса је неславно изгубила, а у наредне 2 године САД и њени савезници (укључујући и Хрватску) “подвијеног репа” напуштају територију разорене земље, а цена њиховог учешћа је износила 2,5 хиљаде убијених и 16 хиљада (!) рањених. Кроз мисију ISAF прошло је 1500 хрватских војника и годишњи трошкови за њихово издржавање износили су 450 хиљада куна, из чега следи да је десетогодишње учешће у мисији у Авганистану коштало државу Хрватску отприлике 670 милиона куна.8

Сви они који желе да ступе у алијансу обавезно цитирају Члан 5. Уговора о НАТО пакту (концепција заједничке одбране), премда би требало обратити пажњу на Члан 3. Уговора у коме је утврђено супротно: “Државе чланице морају бити у стању да се саме одбране од напада, а тек потом да рачунају на ресурсе савезника. Хрватски војни стручњаци истичу да “ће Хрватска више платити НАТО пакту него што је плаћала за издржавање сопствене армије, а сада су нам остале две пешадијске бригаде које броје око 7 хиљада људи”. То је “од Хрватске направило земљу апсолутно неспособну за сопствену самоодбрану”.

У овом тренутку се 7 авиона МИГ-21 налази на ремонту у Одеси, што представља практично целокупну флоту борбених авиона Хрватске војске. И остала војна опрема је застарела, стижу подаци о повећању употребе наркотика у армији Хрватске, као и злоупотреби службеног положаја од стране командног кадра. Тако је само током 2013. године било поднето 18 хиљада (!) жалби на деловање командног састава, неисплаћивање прековременог рада итд.

“У Југославији – жале се хрватски војници – смо ми производили оружане системе чији се велики број производио у Хрватској. Мостарски СОКО је производио борбене авионе за обуку пилота! Ми смо производили бродове и подморнице,… борбене тенкове,… а данас производимо пушке, шлемове и војничке чизме”. ”Данас је главна разлика између источне и западне производње у томе што су “Калашњиков”, тенкови Т-72/М-84, хеликоптери Ми – 8 или МИГ – направљени тако да могу да раде у најекстремнијим условима … „.

Подсећамо на важну чињеницу: Хрватска је као поклон од MineResistantAmbushProtectedVehicle добила оклопне транспортере са максималном заштитом од експлозија и пуцњаве, а таква техника (збуњени су војни стручњаци) мање је погодна за одбрану. “Зашта нас припремају? За одбрану својега или за окупацију туђега?“.9 Није случајно да у политичким круговима кружи уобичајена фраза „биће добро ако се барем прислуживање НАТО пакту не буде завршило поробљавањем од стране НАТО пакта“.

Једини успешан пример заједничке сарадње са НАТО пактом у војној индустрији представља предузеће Šestan-Bausch које се специјализовало за производњу војних шлемова. Истина, предузеће је почело са радом много пре приступања Хрватске НАТО пакту, а за успешан рад морали су се ујединити са партнерима из Немачке како би добили приступ тржишту.

Поред Šestan-Bausch на територији Хрватске нема сличних успешних предузећа за производњу војне опреме, постоји само пар ситнијих фирми – «HS-Produkt» и «Kroka». Међутим, жалосно стање одбрамбено-индустријског комплекса и привреде земље у целини не сметају САД и Израелу да инсистирају да од њих Хрватска купује беспилотне летилице (и то до краја текуће године), које ће буџет земље коштати десетине милиона еура.

Хрватска покушава жестоким резовима да изађе из зачараног круга задужености. Тако на пример поставља баријере на руске инвестиције, као што је рафинерија у Омишу, на острву Крк. Али има и много карактеристичнијих примера. Са почетком кризе у Сирији Хрватска је морала по налогу својих Вашингтонско-Бриселских партнера не само да одмах призна терористичку групацију у својству “нових власти у Сирији”, него и да следи ембарго који је ЕУ увела у марту 2012. године и изведе своју нафтну компанију ИНА из Сирије. Губици због тог потеза износили су више од 110 милијарди куна. Члан Надзорног одбора ИНЕ Давор Штерн се по сопственим речима “ужаснуо од овакве одлуке, пошто се радило о највреднијој имовини коју је ИНА икада имала у иностранству”. Хрватски економисти додају да иста судбина чека и друге фирме из Хрватске ако им падне на памет да раде са руским предузећима, пошто то неће одговарати Западу који је узео курс на “економском рушењу Русије из геостратешких мотива”.10

Наставак следи…
 

1 http://europskaunija.yolasite.com/nato.php

2 1 хрватска куна = 0.18 USА долара.

3 http://www.jutarnji.hr/eksplodirao-javni-dug–hrvatska-nema-sanse-uvesti-euro/1184555/

4 http://www.jutarnji.hr/slavko-linic–drzavni-dug-bit-ce-jos-veci–za-sve-su-krive-dubioze-prosle-vlasti-/1184538/

5 http://www.bilten.org/?p=626

6 http://vijesti365.com/panika-u-hrvatskoj-penzioni-fond-doziveo-krah-foto/

7 http://www.hrvatski-vojnik.hr/hrvatski-vojnik/065-662005/nato.asp

8 http://slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/205227/Default.aspx

9 http://www.bilten.org/?p=626

10 http://www.bilten.org/?p=626

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: Ана Филимонова, НАТО, Хрватска, ЦИА.