Прочитај ми чланак
У држави Србији бити незапослен, бити експлоатисан, није тренутно стање, већ и стање духа и живота. За многе безизлазно.
Према подацима Републичког завода за статистику, само 9,2 одсто незапослених је у року од годину дана пронашло посао. У Словенији и Италији проценат је већи од 30, у већини земаља ЕУ преко 50, а у Немачкој чак 80 посто.
Такође, подаци из Националне службе за запошљавање показују да је у Србији чак 18 одсто незапослених после шест месеци тражења посла изгубило вољу да настави и повукло се са Бироа. Зато и не чуди да је у Србији чак 40 посто радно способних становника – незапослено.
Истовремено, бити запослен није никаква посебна или сигурна категорија. Више од 55.000 запослених не прима редовно плату, а оне често касне и шест месеци. Толики је и број предузећа које уопште не уплаћују социјалне доприносе и стаж својим радницима. Минималац у нашој земљи износи 20.000 динара (180 евра) и прима га око 140.000 запослених, док 35.000 има примања испод 15 000 динара!
Између приватних и државних установа све је мања разлика и запослени нигде немају сигурност.. У великим јавним предузећима, где су плате за српске услове одличне, све чешће запослени добијају уговоре на одређено време од шест месеци или годину дана. У Србији је постао „пословни обичај“ да шефови питају жене да ли намеравају да рађају, спречавају их у томе, уцењују отказом. Ако прекрше овај „договор“ (који нема никакву подршку у Закону и затрудне), по повратку са породиљског често бивају деградиране „за казну“, а неретко се проглашавју технолошким вишковима и добијају отказ.
Таква је пракса и са медицинским сестрама у Клиници за гинекологију и акушерство у Вишеградској, једној од наших најважнијих установа у којој се рађају бебе! А још драстичнија је ситуација у приватном сектору, поготово по банкама и осигуравајућим друштвима. Иде се дотле да се младе жене и мајке не запошљавају, а евентуална трудноћа често значи отказ. Ни јавне, као ни приватне фирме немају никакву социјалну одговорност, све је дозвољено у име профита.
Упркос оваквом стању синдикати у Србији су неми, а активности им се своде на међусобне свађе зарад личних интереса људи у синдикату или на подржавање одређених политичких партија. За то време, српски политичари се играју недељама „жмурке“ са грађанима и будућношћу Србије. Приликом састављања Владе једино се воде личним и интересима западних сила. Једина им је брига да заузму што боље „фотеље“. О проблему незапослености, беле куге и сиромаштва, говори се само у предизборној кампањи, а потом све заборави. Али социјални проблеми су ту, боле дубоко у ткиву Србије, не мирују, већ најављују пуцање и пропаст гору него у Грчкој.
Када се човеку не да хлеб и могућност да га заради радом, да издржава себе и породицу, или му се права гарантована Уставом дају на мрвицу, он се понижава и своди на роба модерног доба. Такво стање се у друштву се потискује до момента кључања. Када експлодира и прерасте у свеопшти бунт, може да доведе, не дај Боже, до грађанског рата и општег друштвеног расула.
Србија је на корак до тога! Најгоре је од свега што наша политичка елита не чује и не жели да чује социјални јаук и бол и макар покуша да умањи пошаст незапослености и бесрамне експлоатације , кад већ није у стању да извуче Србију из очаја. Зато нека нам је Бог у помоћи…
Дејан Петар Златановић
