Прочитај ми чланак
Шта год причали украјински политичари, колико год да лажу локални водитељи ТВ-програма, како год да становништво ојађено уздише по редовима док по рукама пребира обезвређене гривне – пролеће у Кијеву је и ове године било предивно. Истина, мај је испао мало хладнији него обично. Прохладни ветрић је по кестеновим гранама љуљао беле свећњаке цвета. У старој Ботаничкој башти, уз црвену зграду универзитета који је некад носио име светог кнеза Владимира, цветале су магнолије.
Одавно волим овај град. Кад год се враћам у њега, док се кроз прозор воза појављују прве зграде уз станицу, увек се узнемирим. Јер – вратио сам се кући!
Данас је у мојој кући немир. Мада је све као обично – много лепих лица, кућа, паркова, али има нешто што ми не да да се обрадујем. Као у Шварцовој бајци: људи живе, гаје децу, раде, али негде близу њих живи опаки змај. Туђ, зао, мрзи све од реда. И иако туђи змај још увек не прети Кијеву, ипак се накотило много домаћих ситних змајчића…
Одавно сам навикао – када осетим немир у души ја идем ка месту мог детињства, шетам старим градом, по драгим местима. Ево Институтске улице. У једној из кућа ту је живео наш Пушкин. Песник је два пута боравио у Кијеву, још док је био сасвим млад. Живео је код генерала Рајевског баш овде, у Институтској. У мислима изговарам назив улице и изненада ми пада на памет да су се јануара прошле године овамо пробијали револуционарни подпаљивачи гума који су се флашама и камењем бацали на ненаоружане борце „Беркута“ …
Али нећу да мислим на оне што пале, већ на нашег Песника, на Пушкина. Има историчара који се још увек споре око тога у којој је кући он живео – није живео у овој овде, већ у једној другој лепој вили која је остала цела све до данас, са барељефом декабриста. И то је ту близу, у Печерској улици. Бивша Александровска улица, па Кирова, а сада – улица Грушевског. Оног истог „историчара“ Грушевског који је, како би задовољио политичку наредбу, прогласио за Украјинце кнеза Владимира и књегињу Олгу, Јарославову државу назвао Украјина Руска, а Московско царство прогласио за вечитог непријатеља. Зато је он данас, уз поштовање, унет у украјинске школске уџбенике.
И опет – сенке прошлости. Као да се на расцветалу башту спушта густа мрачна магла. Магла лажи. На памет долазе деца Донбаса, унакажени војници АТО и људи који су остали без крова над главом. Змај је око нас, овде негде… Овај мрак је његово дело. Али ја знам: тамо, иза загушљиве завесе неправде ипак Дњепар и даље тече, а кровови Лавре (манастира) се злате. Идем према њој.
Лавра је пуна. По говору препознајем ко је одакле. Ево, по свему судећи, молдаваца. То су наши, говоре украјински убацујући руске речи, имају посебан нагласак. Рекло би се да су из Полесја. А ево ходочасника из Русије. Када нешто питају осећа се карактеристично отезање самогласника. Можда су из Подмосковља, а можда и много даље. Сви личимо, посебно жене. Са марамама на глави, крсте се, осмехују. У рукама им свеће. Преко телевизије кијевљанима се говори да је то непријатељски народ, који не личи на њих. Лажу! Када погледаш у та блиска лица одмах схватиш да су они наши. А ми – њихови.
Силазимо ка „Ближњим пешчерама“ (Најближим шпиљама). Оне су најстарије. Зову их и Антонијеве. Антоније је био оснивач руског монаштва. Мада би то, по Грушевском, вероватно било „украјинско“. Нема везе, будимо озбиљни! Са свећама у рукама ходамо дуж рака са моштима. То су Печерски свеци. Овако се поред њих пролазило и пре сто, и пре двеста година. Из Сибира су долазили ходочасници, пешице… Ишли су дуго, неко годину, а неко и две. Долазили су да моле за помоћ. Веровали су да свеци чије је тело после смрти остало цело могу да се заступе – и за њих, и за земљу, и за народ. У то време – за јединствену земљу. И за народ који тада још нико није делио…
Ево мошти Николе кога су звали „Свјатоша“. Син черњиговског кнеза. Јарославов праунук. Пре него што се замонашио био је кнез Луцка. А затим монах у Кијеву. Укључен у сабор светаца у Тули заједно са јунацима Куликовске битке. Како се оно каже – географија живота је баш широка. Опште-руска. Уопште није по украјинском уџбенику.
А ево и Иље Муромеца. Да, да, онај делија из народних прича. Кад, он је – кијевски монах! Из Мурома. Зато се један делић његових мошти налази у Русији, у једном од храмова Владимирске области. Погинуо је бранећи Кијев и Лавру од Половаца. Лева рука му је пробијена копљем, а десна сложена у знак крста.
Како би изгледало када бисмо могли све њих – Иљу, Николу Свјатошу, Алипија, Пимена, Анатолија, Нифонта и све Печерске свеце да запитамо – ко су они. Где им је отаџбина? Па одговор би сигурно био исти – руска земља. А то значи да смо и сви ми „русичи“, Руси…
Из „Ближњих шпиља“ излазимо на сунце. Да мало предахнемо. Овде се лако дише. Испод нас своје таласе ваља наш отац – „Дњепар-баћушка“. А између Дњепра и Лавре, одмах иза два извора – Антонијевог и Феодосијевог, види се храм „Извор живе воде“. Назив му је симболичан. Осећаш снагу као да упијаш живот. Дугачким пролазом са дрвеним степеништем идемо ка Далеким шпиљама.
Ту је сахрањен Феодосије. Игуман Лавре после Антонија. Једанаести век. Детињство и младост је провео у Курску. Затим – Кијев. За његовог живота су почели да зидају главни храм Лавре – храм Успења Богородице. Одатле је кренуло не само руско монаштво, већ и руска књижевност, руско образовање и култура. Овде је наш заједнички корен. Овде је заједнички код јединственог народа.
А ево и мошти свеца, поред кога у последњих годину и по дана најчешће стојим. Молим га да се заступи код Господа за мој град. За моју земљу и народ. Молим да нас заштити од издајника и лажова. Он много боље од свих зна шта се дешава када преваре народ. То је великомученик Владимир, митрополит Кијевски и Галицијски. Убијен 1918, у време сверуске, па и украјинске, смутње.
И биографија му је опште-руска, руска. Родио се у Тамбовској области, завршио духовну семинарију у Кијеву, а затим служио у Новгороду и Саратову, па у Грузији. Био је митрополит Московски, Петроградски и, најзад, Кијевски. Ту је зверски убијен. Ко је то учинио? Постоји полемика: бољшевици, националисти, бандити – пљачкаши. Највероватније је да су то били ови последњи. Али – то је резултат. А главни узрок је издаја и обмана народа Русије: у дане смутње митрополит Владимир се залагао за јединство Руске Цркве, против аутокефалности. Националисти из Цркве су га мрзели, против њега су хушкали и вернике и свештенство. Лагали су говорећи да је неопходно да се оснује самостална украјинска црква. Што даље од Москве! А за то време су бољшевици саблажњавали народ свеопштом једнакошћу, подбадајући га против свештених лица. Будили су мржњу, халапљивост, завист. И једни и други су клеветањем Цркве варали народ, говорећи да она од њега крије његове праве вредности. Као резултат – сигурни да су невини, бандити су сами, а да им у томе уопште нису помагали свештеници мада су их они убедили да они говоре истину, извели кроз манастирску капију митрополита Владимира и зверски га убили. Са шест метака. Неколико рана од убода…
Како је то слично нашој данашњој ситуацији! И данас је народ преварен, и данас се у Украјини захтева „гет вид Москви!“ – „Што даље од Москве!“ И не само неписмени митингаши, већ и свештеници, епископи. Хаос у животу, хаос у главама. Али колико год је било страшно у Кијеву када је дошло до коначног обрачуна са митрополитом Владимиром, све је ипак прошло. Расејало се. Црква је и даље жива. И земља, и град. Ево – припекло и кијевско јунско сунце.
Али да се зауставим на једној, како се мени чини, важној мисли. А зар је нама икада било лако? Татари су разорили наш Кијев. Па Пољаци, па језуити који су нас искушавали захтевајући да изневеримо православну веру. А у 20.веку – Немци. Заувек је остала у сећању успомена из раног детињства: жена у сузама се нагла преко иконе која лежи у снегу пред храмом из кога истерују вернике. Али мрак је увек пролазио. Они који су мрзели, који су богохулили, су нестајали. А Лавра, а Кијев, Русија – опстајали су. И сада су већ преко хиљаду година овде, код заједничких светиња, и народ се као и увек моли. Па зар ми нисмо управо због тога опстали, зар није због тога прошло зло доба – зато, што су они наши свеци? Наше тајно скровиште. А то значи да и садашње нацистичко-бандерино зло доба неће бити заувек, значи да је и оно привремено и безначајно.
Овакве мисли ме снаже. Јасно видим њихову неуништиву истинитост. Излазим из Далеких шпиља. У Кијеву је сунце врело, али нежно и смирујуће. Сасвим близу је резиденција врховног поглавара Цркве у Украјини, Блаженог Онуфрија. Његова ситуација је у понечему врло слична положају светог мученика Владимира. И њему бандити прете (пси „Десног сектора“ су спремни да освоје и расчерупају Лавру). Мрзе га и отпадници – раскољници и унутрашњи издајници Цркве. Он је служио по читавом православном руском свету: Москва, Троице-Сергијева лавра, Афонско подворје, Почајевска лавра. А сећамо се и да је баш он био један од тројице епископа Украјине који су одлучно одбили да у јануару 1992.године потпишу писмо Московском патријарху са захтевом за стицање аутокефалности. Па и данас он неустрашиво одбацује политику рата коју спроводе кијевски властодршци.
Десило се да сам имао срећу да посетим митрополита Онуфрија. А утисак који сам тада стекао и данас потврђује више њих. Владика је увек весео и благ. Каква год да је ситуација. У јеку русофобске хистерије он је, без обзира на све, доследан поборник јединства са Московским патријархом. Нису га сломили ни Кравчук, ни Јушченко, ни Порошенко. Тешко је и претпоставити колика је снага злобе која се око њега крши откако је одбио да у украјинској Ради поздрави „хероје АТО“. Само се смеши и благо подсмева: „Баш добро што нас гоне. Значи да смо у праву. Значи да смо још увек са Христом. Да нисмо са њим – власт би нас свакако волела“.
У тој благости и спокоју као да постоји познавање неког тајанства. Тајанство врховног поглавара. Тајанство читаве наше Цркве. Њено познавање улива мир и сигурност за будућност.
Пењем се познатим степеништем манастира према граду. На окуци код великог мермерног крста застајем и бацам поглед уназад. Предамном је широк видик – златне главе манастирских цркава, лева обала Дњепра, манастирске баште које подсећају на рај. Куполе храмова се весело сјаје. Господе, како је код тебе лепо! У твојој Русији, у Твојој Украјини!
И у тренутку се с мирујем. Са мном су и тајанство Блаженог Онуфрија, и тајанство Цркве и читавог нашег народа – све постаје разумљиво. Мада, у ствари, ја сам то и пре знао!
Никада се ни Црква, ни народ, ни Света Русија, границама није делила! Увек смо били, и остајемо, један народ… Делили су нас непријатељи, али су нас молитве наших светаца опет спајале.
Њихов пример и њихов живот дају снагу нама данашњим. Они су веровали да их бог неће оставити. Тако је и било – зато што су они веровали, а не зато што су непријатељи веровали. Значи, ни ми не смемо да губимо наду.
Одлазим миран и срећан. Колико је само уништиоца душа преживела ова земља! А где су они сада? Уништени су! И ови данашњи ће тако завршити јер је њихова снага никаква у односу на снагу кијевских светаца, у односу на снагу хиљадугодишње истине о нашем јединству.
И онда се јавља последња мисао, која личи на дечију. А шта када бисмо сви ми, и они који лете џиповима, и они који код капија моле за милостињу, и они који се Кијевом, Одесом, Москвом, Новосибирском, возе тролејбусима, заједно, као некада Печерски свеци, замолили за помоћ и избављење? Јер ако будемо заједно – сигурно ће нас чути. На тренутак то изгледа смешно. Зар ће они што се возе џиповима молити? Мада – ко зна? Можда ће и замолити, па ће и њихова молитва стићи. У баш у таквом тренутку ће се можда десити оно што нам је сада најтеже да замислимо – тамна магла која је пала на земљу Свете Русије ће се расејати. Издржаћемо и поново ће се уздићи наш заједнички руски Кијев. Мој вечити град!“
