Прочитај ми чланак
Ко су оснивачи Републике Српске? У петак су у Бањалуци промовисана сабрана дела првог потпредседника Републике Српске, професора др Николе Кољевића. А у поздравној речи актуелни председник Републике Милорад Додик подсетио је на Кољевићев лични допринос у најужој групи која је повела српски национални покрет 1990. и ударила темеље Српској.
Док се јубиларна 20-годишњица примиче крају, а новој 21. се приближавамо, ово је први пут у последњих најмање 15 година да се из политичког врха помиње историјски и логички континуитет од стварања до очувања РС. У међувремену, то неки политичари нису смели, неки нису хтели, а неки су и сами били инволвирани у поделе и сукобе до којих је дошло крајем рата и почетком мира унутар водеће петорке.
Наравно, Српску нису стварали ни политичари ни генерали, него народ, како у рату, тако и у миру. Али, као што то увек и свугде бива, предводили су га његови цивилни руководиоци и војни команданти. Јесте да се двојици најистакнутијих управо суди пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу и да РС сарађује са тим судом, али све до правоснажне пресуде постоји пресумција невиности.
Од двоје потпредседника РС, против једног није ни подигнута оптужница, а други је одслужио казну. Петог члана руководећег тима месеци деле од изласка на слободу. О томе је сасвим депласирано и говорити после ослобађајућих пресуда за Готовину и Маркача, чији су доказани злочини пребачени на терет неких неидентификованих сарадника, после истог исхода на суђењу Харадинају, јер су сви сведоци током поступка поубијани, а сличне судске лакрдије су се догодиле и са Насером Орићем. Али, чак и да гајимо највеће поверење у Хашки трибунал и објективност пресуда, историјска улога првог председника РС и команданта ВРС не може се редуковати на тзв. командну одговорност или одговорност због незнања и нечињења у грађанском рату.
Уосталом, погледајмо друге примере из ратова на згаришту Југославије. Снимци разговора у кабинету хрватског председника недвосмислено показују да је Туђман дословце наредио етничко чишћење и злочине током „Олује“, а он је био и тај који је на салвети делио БиХ напола. Па, ипак, у Хрватској и Херцег-Босни га и даље славе као оснивача хрватске државе, те бројне улице, тргови и јавни објекти носе његово име.
На исти начин се негује успомена на Алију Изетбеговића, иако је Карла дел Понте у својству главног тужиоца тврдила да је против њега била припремљена оптужница, а и бошњачки извори упућују на његову одговорност за довођење муџахедина на ратишта у БиХ и њихове злочине у средњој Босни. У свакој од тих биографија, па и у биографијама вођа српског националног покрета мора се пажљиво разлучити шта је било добро, а шта није. Не само због националног дуга према тим личностима и историјске истине ради, него и ради РС и народа који овде живи. Све док то не учинимо, слушаћемо из комшилука да је Српска злочиначка творевина.
Упркос понашању међународне заједнице и хашкој суданији, који по многим конкретним потезима одавно више не заслужују озбиљан коментар, Дејтонски споразум није само успоставио мир него је у Анексу IV исписао Устав БиХ.
Тиме је верификовао исход грађанског рата из кога је рођена Република Српска, па самим тим дао легитимитет и легалитет њеним творцима. Караџић је током целог рата учествовао на међународним мировним конференцијама о БиХ, Кољевић и Крајишник били су активно присутни у Дејтону, а Биљана Плавшић је после тога била у свету призната као прва председница РС. Сребреницу у Дејтону нису помињали ни Алија Изетбеговић ни Ричард Холбрук, нити било ко други од иностраних и домаћих учесника, иако су догађаји у енклави и око ње већ свима били добро позната ратна прошлост.
Као што бошњачки политичари, новинари и научници већ више од деценију и по оспоравају Српску као геноцидну творевину на основу хашких оптужби против њених историјских оснивача, тако би и српски политичари, новинари и научници требало да подсећају на њихова имена и заслуге за утемељење РС на основу њеног међународног признања у Дејтону.
Ова генерација савременика њихова имена још добро зна и памти, али ако их под притиском Хага и ОХР-а не будемо помињали и трајно обележавали, већ наредна генерација ће мислити да је РС добијена на поклон из Америке од Ричарда Холбрука, Ворена Кристофера и мужа Хилари Клинтон. А према фотографијама са свечаног потписивања у Паризу, на којима нема никога од представника РС, могу помислити да су за поклон заслужни и Алија и Фрањо.
Природно је да нова пракса започне са професором др Николом Кољевићем, јер први потпредседник РС, једини од историјских вођа српског националног покрета у БиХ из 1990, није дочекао пунолетство свога чеда. Још пре неколико година, приликом промоције два тома његових дневника у Банском двору, предложио сам да се из мрака подрумског магацина на Филозофском факултету на светло дана изнесе и у кампусу Бањалучког универзитета постави његова биста. У петак, приликом промције Кољевићевих сабраних дела, на којој је, поред угледних писаца и књижевних критичара, учествовао и председник Републике, Рајко Ного поновио је исти предлог, ојачан литерарним афинитетима и пријатељским емоцијама према покојном Николи.
(НСПМ)
