Ко побеђује у рату за Украјину? Упркос наставку проблема у источним областима, у последње време неки проминентни коментатори нуде веома весели приказ тамошњих догађаја.

Први од њих је председник Барак Обама, који је прошле седмице у говору дипломцима на Вест поинту навео америчко понашање у украјинској кризи као пример успеха мултилатералне дипломатије. По њему је „мобилизација светске јавности и међународних институција послужила као противтег руској пропаганди, руској војсци на граници и наоружаним групама“. И мада „још није готово“, Обама тврди да је ово „дало шансу народу Украјине да изабере своју будућност“.

Други пример оптимизма долази од колумнисте „Њујорк тајмса“ Тома Фридмана (Tom Friedman), који је 27. маја прогласио да је Путин „трепнуо“ и да је руски председник „готово у свему погрешио“.

По Фридману, „Путинова отимачина Крима ослабила је руску привреду, донела Кини уносан договор за гас, оживела НАТО, навела Европу да се одвикне од руског гаса и почела расправу широм Европе о повећању трошкова одбране“.

Самозадовољно закључује: „Земља коју Путин данас највише угрожава је Русија.“

У овим оптимистичким проценама постоји трачак истине, у смислу да је Русија платила цену за своје недавне поступке. Обама и Фридман су у праву кад кажу да Русија није огромна геополитичка претња, каквом су је неки јастребови представљали када је преузела Крим.

О АУТОРУ

Стивен Волт (Stephen M. Walt) је професор међународног права на Универзитету Харвард.

Али и Обами и Фридману промакли су прави – и потпуно нормални – мотиви Путиновог понашања.

Нема ту ништа тајанствено: Путин је био спреман на високу цену јер се радило о виталним интересима Русије. Кладим се да Путин сматра да је у целој ствари ипак на добитку. Погледајте само шта је све постигао за протеклих пар месеци.

Прво, одложио је на дуже стазе идеју даљег проширења НАТО. Можда заувек. Русија се противила маршу НАТО на исток откад је почео средином деведесетих, али није могла ништа да учини да га спречи. Кратки рат 2008. са Грузијом био је Путин први покушај повлачења црвене линије, и значајно је оборио ентузијазам за проширење.

Овај пут је Путин јасно дао до знања да ће  сваки будући покушај увлачења Украјине у НАТО или чак ЕУ имати за последицу чврст руски одговор и вероватно довести до распада земље.

Друго, Путин је обновио руску контролу над Кримом, што је изузетно популарно како међу већином становника Крима тако и међу већином Руса. Преузимање је имало краткорочну цену (углавном блаже економске санкције), али је такође обезбедило руску контролу над поморском базом у Севастопољу, и омогућиће Русији приступ црноморским изворима нафте и гаса вредним на трилионе долара.

САД и Европа могу да блокирају развој тих извора јачим санкцијама, али је вероватније да ће санкције попустити како се ситуација у Украјини буде смиривала. А ако Русија одлучи да почне са ископавањем, шта ће САД да ураде – да пошаљу Шесту флоту да их спречи?

Треће, Путин је подсетио руководство Украјине да има много начина да им загорча живот. Без обзира шта они хтели, значи, у интересу им је да одржавају барем пристојне односе са Москвом. Нови председник Украјине, Петро Порошенко, изгледа да је схватио поруку. Пре избора је изјавио за „Вашингтон пост“: „Неће бити могуће да створимо безбедност без директног дијалога са Русијом.“ После преузимања дужности, образложио је да жели да прошири украјинске привредне везе са Европом – што је неопходно за било какву реформу њене проблематичне привреде – али намерава да побољша односе и са Русијом.

Четврто, Фридманова прича о „оживљавању“ НАТО је у најбољем случају леп сан, а у најгорем чиста фантазија. Алијанса јесте послала неколико борбених авиона на исток да утеши балтичке чланице, а током посете Пољској ове недеље Обама је понудио стандардну вербалну подршку и обећао милијарду долара инвестиција у одбрамбене мере. Али Пољаци изгледа нису задовољни и траже већу заштиту од САД; по свему судећи, хтели би велику војну базу НАТО на својој територији. Криза је између осталог подсетила посматраче да ширење НАТО никада није било засновано на озбиљној рачуници интереса и способности. САД и савезници једноставно су претпоставили да никада неће морати да поштују обавезу из Члана 5 да бране нове чланице НАТО. Не мислим да Русија намерава да се даље шири, али никада није било више сумње у мудрост ширења НАТО.

Фридман такође вели да Европљани сада расправљају о повећању потрошње на војску, као да од тих дискусија Путин има несаницу. Напротив, европске чланице НАТО већ годинама причају о повећању потрошње на војску, али се та потрошња стално смањује.

Коначно, Фридман мисли да је Русија потписала 30-годишњи споразум са Кином о трговини гасом, вредан 400 милијарди долара, из очајања и да је у питању лош посао. Ни случајно: иако је Кина пристала на куповну цену нешто нижу од европске, то је опет два пута више него што плаћају чланице Заједнице независних држава, па ће Гаспром ипак добро да заради. Што је још важније, споразум јача руско-кинеске привредне односе и обезбеђује Гаспрому разноврснију клијентелу. То ће им омогућити да оштрије преговарају са другима. Можда је Путин био више вољан да преговара због западних санкција, али је то свеједно победа за њега.

Да резимирамо: Путинови маневри изгледају као пораз само ако мислите да му је циљ био да распарча Украјину или обнови Совјетски Савез. Али ако мислите да је његов циљ био да спречи Украјину да уђе у америчку „интересну сферу“ у Европи, онда је његово понашање током кризе спретно, немилосрдно и успешно.

Другим речима, Путиново прећутно признање недавних украјинских избора и остале мере за смиривање ситуације нису пример његовог попуштања пред удруженим притиском Запада, већ спуштање лопте јер је већ остварио све што је хтео и добио све што је могао да очекује.

Путин није „трепнуо“, само је знао кад да заврши партију.

(stanjestvari.com – превео: Небојша Малић)

Ознаке: анализа, Владимир Путин, Русија, Стивен Волт, Украјина