Pročitaj mi članakKažu, izvinio se Šreder zbog NATO agresije. Kažu, žao mu je što je nad Srbima izvršena nepravda. Praštali smo i onima koji se nisu pokajali. Takav smo narod. Široka duša, kratko pamćenje. Uvek na sopstvenu štetu. Ali taman da je nemački kancelar na kolenima došao iz Berlina ne bi time zavredeo da u danu tihovanja - on govori...
Да има савести и свести на српској политичкој сцени – на датум помена се митинзи не би ни организовали, кампања би стала, а све мисли биле преточене само у једну – памтимо да нам се не би поновилo.
Зар је, браћо и сестре из Српске напредне странке, морао о судбини народа и земље на годишњицу агресије да говори баш онај који је агресију заговарао? Питам вас, као Србе, не као страначке активисте, како можете у истом дану аплаудирати немачком канцелару и оплакивати невине српске жртве?! Како вам кнедла у грлу није застала кад српску будућност помиње онај који је директно одговоран што се није родило дете труднице Љиљане Спасић погинуле од касетних бомби у Нишу?!
Ако је Шредер велики економски избавитељ, зар је баш данас морао да нам дели савете?!
Када оставимо страначка опредељења по страни, питам вас – зар нисмо исти народ, зар немамо исте пријатеље? Или ви имате ваше – који нису наши.
Казаћете, па и ДОС би исто тако, а питам се да ли је ово такмичење између вас ко ће више да понизи Србију?! Ко ће више допринети колективном аутошовинизму?! Ко ће се више дивити нашим џелатима?! Ко ће мање поштовати сопствену историју и сопствени народ?! Ако јесте – у тој вашој жестокој борби, тешко би се знао победник. Једино је сигурно да је наше достојанство губитник. А, не би смело бити. Никад више.
