Pročitaj mi članak
Иван Вукадиновић је писац и публициста. Током прошле године био је координатор покрета „Евроазијска Србија“ за Србију. Сарадник је портала „Тврђава“ и оснивач истоименог Удржења. Написао је трилогију „Агарта”, у којој се бави легндама и мистичним концептима Евроазије. Послнички је кандидат на листи Треће Србије:
Шта је узрок украјинске кризе?
– Пре свега, треба знати да свргнути председник Јанукович није никада био антизападно опредељен. Он јесте био проруски, пошто му је гласачка база на рускоговорећем истоку, но такође је водио проевропску политику. Још пре “наранџасте револуције”, 2004. године, Јанукович је био премијер и тражио је пријем у ЕУ. Одговорено је да Украјина може ући кад и Турска, значи никада. У време Јушченка преферирао се улазак у НАТО и Јушченко се прославио са мање од 5 одсто гласова, што је можда рекорд у слабој подршци коју може имати председник који се бори за реизбор.
Могуће да је под притиском Америке, ЕУ одлучила да спусти критеријуме (као кад су примљене Румунија и Бугарска) из геополитичких разлога. Наравно, није дата понуда пуног чланства, него фамозни ССП око кога је и код нас било натезања. Сетимо се како је овде тада владајћа ДС говорила како је то “само” трговински уговор који не прејудицира политику. Међутим, шта ако од тог уговора баш у економији има више штете него користи?!
Тако, Јанукович није ни одбио, него ставио ствари на папир. Можда је то највећа могућа јерес. Ја то видим као у филму “Догма” – ако грешник уђе у рај (или можда праведник у пакао) то је преседан, парадокс, и цео свет се руши. Не сме бити пукотине и зато звони звоно на узбуну. Имајмо у виду да је ЕУ, која је виђена да да паре, много јефтиније да плати “борце за демократију” или “корисне идиоте” како их у нападу циничне искрености зове америчка администрација.
Они много мање коштају од прилагођавања привреде једне земље. Из угла ЕУ идеалан би био договор од 21. фебруара, по коме Јанукович губи овлашћења и пожурује председничке изборе. Практично би изгубио власт, али кроз легалну процедуру. Узгред, ако су његово одбијање да потпише ССП, и каснији уговор са Русијом толико лоши, он би свеједно изгубио изборе 2015, и Кличко и Јацењук би дошли на власт. Или су се они уплашили да таква политика ипак прође у народу ако се рационално размисли…
Но, Америка је имала друге планове, што се види из проваљеног разговора Викторије Нуланд. Изгледа да су Десни Сектор, партија “Слобода” и УНА-УНСО од почетка њихове организације. Свако примирје договорено са Јануковичем рушили су баш десни радикали. Амерички циљ је кварење односа ЕУ (односно конкретних земаља, Европе можемо рећи) са Русијом и у томе су делимично успели. Само делимично, јер Немци рецимо реторички подржавају Америку али им се не жури у жешће санкције. Додајмо ту да је Немачка још раније саботирала улазак Украјине и Грузије у НАТО. Да је то прошло, касније конфронтације би много другачије изгледале.
Како објаснити америчко понашање, да ли показују снагу или слабост?
– Америка је као грогирани боксер, који може задати најопасније ударце. Сећам се, још у време Буша неко се сетио понашања Аустроугарске од пре сто година. Та земља је тада већ изгубила сваки легитимитет и животну снагу. Ипак је водила веома агресивну политику, тај човек тад рече да се плаши оног “последњег ура”. Добитник Нобелове награде за мир, Барак Хусеин Обама, по том питању испада много гори него озлоглашени Џорџ Буш. Тзв. “арапско пролеће” или ово што се дешава у Украјини су покушаји да се последњим средствима ограничи успон Русије, затим Кине и осталих земаља које нису политички Запад.
Александар Дугин каже да се Америка понаша у стилу “ја ћу пропасти сутра, али ти мораш већ данас”. Борис Над је добро уочио да је демократија, у смислу изборне воље и процедуре, за њих сад луксуз – њихови људи на изборима губе. Зато они преименују у “борце за демократију” чак неонацисте и вахабијске исламисте. Они који сад парадирају улицама украјинских градова са стилизованим кукастим крстовима нису чак за ЕУ, она је за њих “тлачитељка народа”. Али су очигледно нашли заједнички интерес са оваквом Америком.
Колико је председник Јанукович крив?
– Јасно је да се он уопште није добро снашао. Одиграо је само два проактивна потеза – на почетку кризе обраћање Кини и Русији за финансијска средства и на крају кијевског дела кризе његово бекство из главног града. Тешко је из даљине ценити његове потезе, а ни они који тамо живе сигурно не знају пуну истину. Историја ће дати свој суд. Изгледа да је имао низ погрешних претпоставки – прво да ће зима и фрустрације исцрпети демонстранте, затим да чак може појачати личну власт доношењем закона које није смео да спроведе. Можда би му најпаметнија стратегија била да распише изборе, како је и тадашња опозиција тражила. Али са циљем да победи – да онда мобилише Исток и Југ и стави нагласак на економске аспекте, да сваки говор завршава са питањем “имају ли они 30 милијарди за Украјину?!” Јер, толика је кумулативна вредност уговора са Кином и Русијом који сад долазе у питање.
Занимљив је његов последњи потез – спектакуларно бекство. Изгледа да се само уплашио, што је разумљиво, а можда је чак био дубљи план иза свега. Ипак, лукавством светског ума, од онда се ситуација драматично мења. Врховна Рада заседа под претњом калашњикова и доноси законе који могу само разуларити свакога ко није западни Украјинац, Галичник, или ко није Кијевљанин под налетом револуционарног адреналина. Укидање статуса руског језика је можда прва већа грешка превратника. Улазак екстремне деснице у нову власт, као и постављање олигарха на битне функције, показали су право лице демократора… То је тргло Исток и Југ из летаргије. Такође битно, они се више не боре за Јануковича, који је изгледа био клептократа, него за себе и своја неотуђива права. Добро је што Јанукович више није никакав реалан фактор.
Како ће се даље одвијати криза у Украјини?
– Оно што се тренутно дешава најбоље може описати реч: консолидација. Проруске снаге у потпуности контролишу Крим, који убрзано улази у састав Русије.
Са друге стране, нова украјинска власт се такође консолидује. У Кијеву су већ поприлично стабилни. Из руских градова су протерани активисти Мајдана, али се вратила полиција са запада Украјине и она држи институције, барем ако не буде јачих напада. Сада се демонстрира на улицама и тражи рефереднум о статусу Доњецка и још неких области.
У пропагандном смислу, Русија је успела да намете тему екстремне деснице, мада се западни медији труде да минимизују њихови снагу кроз „објективно сагледавање“. Скандалозна вест да су изгледа опозиционари пуцали из снајпера се у западним медијима углавном игнорише и покушава се контрола штете кроз „независну истрагу“. Вероватно независну колико и она о крађи људских органа на Косову.
Неке ствари се можда не виде тако директно. Прво, економија постаје већ све значанија. Украјинци ће осетити болне резове, најављује се да ће пензије бити преполовљене. Поново се затеже око гаса. Питање колико ће им онда ентузијазма остати.
Осим тога, превратници су пожурили са председничким изборима. Сада излазе у више колона, што неминовно води борби за власт, а ту ће се можда још свашта видети. Ако власт у Кијеву избрише Крим из бирачког списка, тиме практично признаје стање на терену. Ако не избрише, избори могу бити нелегуларни јер тамо тешко да ће их бити. Питање је да ли ће проруски Исток или Југ изаћи на изборе или их бојкотовати, можда покушати онемогућавање гласања. У сваком случају, способност нове власти је упитна колико и легитимитет, и треба се припремити на дужу кризу.
Који су циљеви Русије на украјинском простору?
– Крим је битан можда колико и остатак Украјине. Но, изгледа да Русија неће одустати ни од остатка.
Изгледа да је битнији циљ дестабилизација превратника, и ту треба ићи до краја. Показаће се да они немају ауторитет у добром делу земље и ван Крима, да не могу учинити ништа против Русије нити нешто да поправе животни стандард становништва. Чак се не могу отрести тајкуна. А велики број људи демонстрирао је из разлога економског стања и социјалне правде. У сваком случају Крим остаје као сигурни добитак, и изгледа да око њега неће бити већих западних санкција.
Помињали сте опседнутост „вредностима“ у западњачкој пропаганди и начину мишљења…
– Сетимо се да је криза почела кад се Украјини нудио ССП. То је у суштини економски уговор, и Јанукович га је исправно економски сагледао. Онда је Русија, једноставно речено, понудила више. Занимљиво, те вечери, кад је изгледало да је Русија победила у бици за Украјину, Јацењук говори о „вредностима“, као он је за европске а не руске вредности. Да су га одмах питали на шта конкретно мисли, могао би понудити само неке фразе.
Иза тих „вредности“ не стоји Бог, који је на Западу у најбољем случају „лична ствар“ а не гарант онога што се не доводи у питање. Не стоји ни идеологија, Запад негира да има идеологију. Људска права су прича коју потежу само кад њима одговара. Антифашизам је веома релативан, пошто се у чланицама ЕУ јавно узвикују нацистички поздрави (Хрватска) или славе есесовци (Естонија). Те „вредности“ су шарена лажа која се потеже кад више ни у сновима ЕУ не може понудити милијарде у чврстој валути.
Занимљиво у свему, Запад који лежи на рационализму сада распирује облик фанатизма – еурофанатизам. Игра се на емоције засноване на фантазмима, у овом случају ту је „премијер“ Јацењук и „вредности“ које помиње. А распирују се богами и емоције мржње – Тјагнибок и они још деснији од њега ту су добар пример. Чак се у једном тренутку спојило „Алаху акбар!“ и „Слава Украјини!“
Које могу бити шире последице?
– Питање је докле ће ићи конфронтација Русије и земаља ЕУ, пре свега Немачке. Да ли ће бити правих санкција и руских контрамера? Русија може заокружити аутархију тако што ће у потпуности напустити долар као резервну валуту, продати америчке обвезнице које је већ престала да купује. Изгледа да су могуће последице добро испланиране. Подела Украјине (не само отцепљење Крима) је изгледа неминовна, ако не одмах онда после неког „дејтонског“ решења у којем би Украјина од два или више делова била блокирана да оде у било ком смеру. Но, не може се спречити онај из Лвива да иде према „Европи“, као ни онај из Харкова да иде према Русији. Кијев је сада у рукама прозападне владе, чак екстремно прозападне, али питање докле ће то остати тако.
За крај, нешто о српском ставу. Помињало се како се Србија мора изјаснити. Бићу до краја циничан – не мора, не у овој фази. Србија признаје Русију и признаје Украјину. Њихове међусобне границе с тим немају везе.
