• Почетна
  • ПОЧЕТНА
  • Мишљење
  • ХРВАТСКИ НОВИНАР: Заносимо се како смо победници, а у сваком другом смислу смо поражена земља
Прочитај ми чланак

ХРВАТСКИ НОВИНАР: Заносимо се како смо победници, а у сваком другом смислу смо поражена земља

0
Ante-Tomić-Foto-Žeminea-Čotrić-C

Фото: Жеминеа Чотрић

Премијер би двадесету годишњицу Олује прославио величанственим војним мимоходом у Загребу. Председница би, с друге стране, двадесету годишњицу Олује прославила скромније, јефтиније, у Книну.

Цела две недеље између Банских двора и Пантовчака траје несмиљена унакрсна ватра отровних и једва прикривено увредљивих саоптења што је од ово двоје прикладније, а ја сам потпуно уверен да се у некој другој прилици и Председница могла досетити загребачког мимохода, али да ни тада у држави не би било мира јер би се премијер заинатио да славље може бити само у Книну. Све би Председничине аргументе тада изговарао премијер и обрнуто.

Мртва трка

Њихов однос напросто тако функционише, да Председница рече: “Славит ћемо на Арктику”, премијер би казао: “Не, не, госпођо драга, ми идемо на Антартик.”

Важније и од Олује и од њезине двадесете годишњице и од ичега другога заправо је да се њих двоје не слажу и да се препиру јер што би друго, забога, паметније и чинили. То је њихов досег, даље од тога они не знају.

Озбиљни би људи смањили сујету и поступили супротно властитом мишљењу у некаквом проблему који уствари и није проблем и наставили радити нешто корисно, али Милановић и Грабар-Китаровић, нажалост, нису тај, што би народ рекао, капацитет. Да нема пакосних, ситничавих свађа и подметања, ни премијер ни Председница не би имали чиме испунити свој живот.

Погледајте, уосталом, што је предмет њихова рецентног фајта: дохватили су се око једног празника. Празник је, истина, историјски важан и ваља га долично обиљежити, али на крају, то је само један нерадни дан. Грабар-Китаровић и Милановића могло би се можда и разумијети зашто им је специјално стало до тога.

И једно и друго се, са својим мукотрпно стеченим угледом нерадника, држе позваним одлучити како ваља провести нерадни дан, и тешко је заиста рећи, мртва је трка тко је од њих већи ауторитет у губљењу времена. Али, опет, ја бих био сретнији да су се бавили нечим пресуднијим, нечим што се догађа обичним, радним данима, кад бравари зором, по хладовини покрећу бушилице и глодалице, а грађевинари бетонске мешалице, кад се сељаци попну на тракторе, продавачице слажу топле штруце на полице самопослуживања, медицинске сестре болесницима послужују доручак, а наставници улазе у учионице.

Кога ми то плашимо

Труд тога народа, који се добро озноји до једанаестог часа, када на Пантовчаку и на Маркову тргу истом износе прву кафу, такозвану крмељушу, држави би морао бити много већа брига од тога гдје ће генерали на годишници Олује прошетати своја одликовања. Мене, допустит ћете, и вређа то кочоперење.

Што нама у овоме тренутку треба помпозно показивање светлог оружја и срца у јунака, сложно ударање угланцаних чизама о асфалт, грмљавина тенковских мотора и бришући лет јединог нашег надзвучног ловца који ће се можда одлијепити од тла, али за слијетање не гарантирамо? За кога радимо тај војнички циркус? Објасните ми, молим вас, ако ми је штогод промакнуло, тко ће се од потенцијалних душмана престрашити те захрђале сивомаслинасте шклопоције и у кога ће од нас она распирити родољубну жераву?

На крају крајева, страшније од ичега, ми ћемо прославити једну стару битку и једну стару победу, а да се нитко од политичких гузичара неће упитати које је данас наше право да се задовољно и свечано осећамо, јесмо ли збиља заслужили ону јањетину и прасетину што ће се врућа и масна благовати у Книну или у Загребу? Двадесет година је, људи, прошло и ја бих рекао да је та округла бројка, много прије парада с оружјем, барјацима и цветним аранжманима испод говорнице, прилика да се забринуто замислимо ки смо, ча смо и ди гремо?

Немамо ми времена…

Ако мене питате, неумјесно је то, заносимо се како смо победници, премда смо у економском, социјалном, образовном, културном, технолошком и сваком другом смислу једна поражена земља.

Пустите стога старе битке и сећања ветерана, пошаљите лијепо у ону ствар све који читаве две деценије неуморно мекећу како су се борили.

Неодгојено их прекините објашњењем како се ви још увек борите, на трактору, глодалици, у самопослуживању и у болници, петком и светком, сваки дан изнова, и до пензије, ако је дочекате, су још многе, безбројне тешке битке пред вама.

У великом сте, можда и ненадокнадивом заостатку и немате ви времена за празнике. Што би Балашевић казао, радни дан је, ајмо на пут.

Извор: Слободна Далмација – Анте Томић