Прочитај ми чланак
ХАЈДЕ да причамо тихо. Хајде да не вичемо једни на дуге, већ да тихо разговарамо. Ви ништа не схватате о тим земљама, које сматрате Украјином.
Летели сте некада у Кијев, или Лавов на турнеју, или на предавање, на неколико дана и враћали се охрабрени, јер се испоставило да вас тамо знају и на основу тога сте закључивали да тамо живе добри, братски људи. Који су као и ви – с наочарима, седе косе, у џемперима, у сакоима са лажним закрпама на лактовима, чак и пуше дуван из луле, пријатни мушкараци и жене, који на чистом руском говоре чак и без калдрмског акцента. Чудо једно како су добри!
И сада су од тих дивних људи, са којима сте седели у кијевским или лавовским кафеима и певали што руске, што украјинске песме, наизменично, управо од тих људи су отели комад Донбаса.
Отели су га путинци, руска војска и доњецки хулигани, тако ви размишљате.
Али, то није тако…
С обзиром да сам прве две деценије свог живота провео у провинцији, и у Донбасу (детињство у Ворошилвограду – сада Луганску), а дечаштво и младост у Харкову, ја боље разумем ситуацију у Донбасу од страствених и бучних московских наследних интелектуалаца. Па, једно сто пута боље! Пошто имам десетине хиљада „комада“ личног искуства, а ви тог искуства немате готово нимало.
Имам директно искуство живота у граду са милион и по становника, тамо сам завршио средњу школу и радио у харковским фабрикама и написао своје прве стихове.
Због тога ми верујте, мени се може веровати јер немам интереса да вас лажем. Кажем вам: Харков – није украјински град.
Није украјински и то је то.
Тамо је вековима живео исти руски народ, као и у суседном Белгороду или Воронежу, или у Ростову, или у Шахтима. Само што је за разлику од града Шахти – Харков велика руска метропола, град студената, академије и истраживачких института.
Харков је одувек презирао Кијев, узгред буди речено, осећајући своју несумњиву надмоћ.
„Независна“ је 1991. године једноставно одескла Харков заједно са осталим руским земљама, украла, искористила метеж и одвојила сву територију Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике! (При чему, не само руске, већ и пољске, мађарске, румунске земље, па чак и део словачке земље).
Стриктно говорећи, Украјину чини централних девет области око Кијева, а све остало је – присвојено, опљачкано, извучено из Совјетског Савеза, укључујући и земље које је Совјетски Савез освојио 1945. године.
Ви, господо интелектуалци, који сте се наврзли на Путина, сами себи сугеришете да управо он отима од дивних људи које сте упознали у Кијеву и Лавову, да баш од тих дивних људи, отима њихове „украјинске земље“…
Али, то је ваш интелектуални делиријум, то је заблуда неинформисаних собних људи, који живе у области московског Садовог кољца (шири центар главног града РФ), у старим интелектуалним гнездима-становима који се преносе с генерације на генерацију. Ви једноставно слабо познајете свет око себе. Ви сте космополити одрасли у становима, одгајени на прокуваној води.
Нисте живели у Салтовки, у Тјуренки, нисте тамо ишли у школу, нисте у тим некадашњим предграђима Харкова ишли у фабрике на рад у три смене. А да јесте, онда бисте знали да тамо нема Украјинаца. Да је Украјинца требало тражити као иглу у пласту сена, у ретким селима Харковске области, и далеко од тога да су у свим њима они били Украјинци.
Посебно у Донбасу, где су у руднике долазили углавном руски сељаци да раде за „дебеле паре“, како се тада говорило, по данашњим стандардима оне нису биле толико дебеле, да би свакодневно ризиковали своје животе, спуштајући се у дубине Земље.
Није било Украјинаца или су били ретки.
Нема тамо Украјинаца, нема!
Тамо се дешава руски устанак сасвим обичних људи, који не желе да њима управља бучна и крвава руља са кијевског Мајдана.
А шта тамо сада раде ваши пријатни кијевски или лавовски познаници са наочарима, џемперима и лулама – не знам.
Ћуте, вероватно, плашећи се једни других.
Превео Срђан Ђорђевић
(Факти – Едуард Лимонов)
