Предузеће које се бави гасом, олигархија и једно предузеће за односе с јавношћу без скрупула, речник који се не сме употребљавати, те трагови, који воде у близини Беле куће.

„Дубоко сам уверен да је са малим бројем речи, а које јако делују на емоције, могуће преобликовати јавно мњење“.

„У Бугарској је све ишло глатко. Сада се морамо потрудити у Одеси“.

Један је Енглез, а другу партнер у дијалогу из Сједињених Држава Америке. Засад није важно како се зову, нити коју улогу имају у овоме послу. Одеса, Софија, Лондон, Вашингтон и Дњепропетровск.

Ово је прича о два тајна сусрета. То је прича о контроли снабдјевања гасом Европе. То је прича о агенцији за односе с јавношћу, која може манипулисати са међународним информацијама. То је прича о самом срцу светске моћи и о томе како је оно повезано са личним профитима. То је прича о једном нацистичком масакру. То је прича о рату. А у њој се нашло уклијестено више од 40.000.000 голоруких украјинских држављана. Другим речима ова прича (чини се) објашњава зашто је у Украјини дошло до државног удара и зашто се тамо води грађански рат.

Почнимо са сценаријем. Највеће залихе гаса на свету налазе се у Русији или у Казахстану, земљи која је повезана са Москвом. Али нова лежишта су недавно откривена у Украјини. Русија је највећи снабдјевач Европе гасом. До пре неколико година највећи део гасовода (и нафтовода) прелазио је преко украјинске територије. А затим је дошло до стварања енергетског аутопута Москва-Берлин, назване Северни ток на чији је врх био постављен бивши немачки канцелар Герхард Шредер. Али за Кремља то још није било довољно. И ето онда операције Јужни ток, која иде директно од Каспијског мора до Италије, прелазећи преко Црног мора.

Два потеза, која су дозвољавала изградњу премоснице (бајпаса) и заобилажење Украјине и која су гарантовала довођење у зависност великог дела европске економије као и извлачење тог њеног дела од контроле Вашингтона. Истовремено Русија потписује све тешње договоре са Кином, стварајући на тај начин врло компактни и веома моћан блок против Сједињених Држава.

У међувремену су се догодиле неке ствари, које управо изокрећу овај сценарио, што данас овако изгледа: изградња гасовода Јужног тока је блокирана не зна се до када, а северноамерички председник Барак Обама врши притиске на Европу, како би она пристала да се снабдјева (иако се чини да то није могуће) гасом са америчког континента, док украјински је коридор опет добио стратешку важност, осим што он није више под руском контролом и, на крају, највеће предузеће, које је власник лежишта гаса раштрканих по Украјини, врло чврсто је у рукама САД.

Пређимо сад на протагонисте ове приче. Олигарх Игор Коломојски постао је почетком марта месеца губернатор покрајине Дњепропетровск. Његов колега на истој функцији у Одеси, којег сматрају човеком јако оданим Коломојском, је Игор Маче. Секретар Савета Националне Одбране земље је Андреј Парубиј, а он је истовремено оснивач нацистичке партије Свобода. Нацист Дмитро Јарош налази се на челу партије Десни Сектор, што је војно ангажован у гушењу побуна сепаратистичких на Истоку.

Државна секретарка САД-а Викторија Нуланд је задужена за спољну политику Беле куће у Европи, и посебно, за бивше совјетске републике. Државни секретар је Џон Кери, а Хаунтер Бајден је син потпредседника Сједињених Држава, Џоа Бајдена. Девон Арчер је син највећег изборног финансијера Керија и најбољи пријатељ његовог посинка Кристофера Хајнца. Сенатор Сједињених Држава је Џон Мекејн. Тим Бел је оснивач и члан надзорног одбора британског предузећа за комуникације Bell Pottinger.

Одмах након победе побуњеника на Мајдану и након њиховог преузимања власти у Кијеву, краљ челика, краљ гвожђа и краљ војне индустрије Коломојски је именован за губернатора најбогатије и најгушће насељене области земље, која има још једну карактеристику: у њој највећим делом станује русофоно становништво, које се отворено непријатељски односи према државном удару, што се одиграо у главном граду.

Осим богатства и моћи над медијима Коломојски може играти на још једну карту: он је у изврсним односима са крајњом десницом, тако да може основати, чим је преузео дужност, Батаљон Дњепра, прави правцати одред смрти по нацистичком узору, са задатком ликвидирања противника нове власти и сепаратиста. Уосталом Коломојски је био и главни финансијер пуча извршеног на Мајдану.

У марту месецу догађају се још и друге ствари. Крим долази под руски суверинитет и највеће украјинско предузеће (Бурисма) именује као члана надзорног одбора Хантера Бајдена. Први догађај значи да Украјина нема више приступ у две од три главне морске луке, чиме Одеса добија улогу јединог изласка на море целе земље. Ту другу вест треба схватити у ширем контексту.

Према „The Business Time-u“ Украјина је потписала током прошлих њесеци низ уговора са два колоса из Сједињених Држава: Шеврон и ЕкконМобил. Они ће бити нови газде гаса у тој земљи. Затим ту је и Бурисма, њихов украјински пар: овај је потпуно у страном власништву. Седиште тог предузећа је на Кипру, а три кључна места заузимају син потпредсједника САД, Џоа Бајдена, син највећег финансијера Државног секретара Џона Керија, и ту је још и бивши пољски председник Александер Квашњевски; највећи украјински акционар, није потребно ни наглашавати, је наравно Игор Коломојски. То је предузеће „Wall Street Journal“ дефинисао као: „злочиначку организацију политичког кова“.

Поседујући Крим Русија себи може себи да дозволи да се упути северније, дубљим водама те да направи јефтинији и сигурнији нафтовод и гасовод. Но између Крима и Бугарске цеви иду делом под морем, што се налази управо испред Одесе. А Одеса је већином русофонски град, у којем су симпатије за нову власт више него ништавне.

Следећи потез описао је „Гардијан“:

„У месецу априлу сенатор Џон Мекејн и Државни подсекретар Викториа Нуланд одлетели су у Софију, где су се сусрели са председником Росеном Плевнелиевим. Пре но што су се попели у авион са мобилног телефона Мекејна отишла је следећа смс порука.“ У Бугарској је све ишло глатко . Сад се морамо потрудити у Одеси „.

На што се односила та порука америчког сенатора? Кроз који дан Бугарска је наговестила намеру, да до даљњега зауставља радове на Јужном току“. А што је с Одесом?

„Дојче веле“ је открио: „Крајем априла Нуланд и Мекејн су по ко зна који пут допутовали у Украјину. Овај пут су се зауставили једино у Одеси. У седишту губерније одржавала се седница. На њој су била присутна два америчка министра, губернатор Днјепроводска Коломојски и губернатор Одесе Игор Маче, Секретар за националну одбрану и безбедност Андреј Парубиј и вођа партије Десни Сектор, Дмитро Јарош. “

Присуство Мек Кејна и Нуланд није уопште случајна. Не због службених дужности, које врше, него по томе што они представљају. Како је то већ пре открио Попов, први од од двојице је на челу сложеног система терминала, а тај се крије иза двадесе две револуције, које су се једна за другом догодиле у свету (а неке при том нису биле успешне) од године 2000 до данас, а друга женска особа била је шефица ЦИА-е у Совјетском Савезу и била је, између осталог, мозак државног удара у Москви године 1991, који је довео до краја Совјетског Савеза (о томе смо већ писали као и о улози Попова).

О чему су разговарали, не зна се. Оно што је познато је, да је неколико дана након тога у том лучком граду дошло до покоља, у којем је изгубило животе око 300 особа од руке нацистичких летећих одреда. У том покољу, како је то документовао Попов, директно су били умијашани Парубиј, Јарош, Маче и Коломојски. Од тог дана Одеса је чврсто у рукама централне владе. И то у толикој мери, да ју је средином маја посетио главом Кери, потпредседник Обаме, док су око луке баш у тим данима започињали радови за постављање украјинског гасног терминала.

И ту још није крај. Највећа и најбогатија лежишта украјинског гаса налазе се у источним областима. Баш у онима, које контролишу сепаратисти. И тако се догоди да прво влада, а потом и новоизабрани Председник отпочну бесомучну офанзиву против бунтовних покрајина. Ту офанзиву подржава и помаже (према многим свједочењима међународних извјештача) Батаљон Дњепра. „Офанзива која се исувише очигледно подудара са интересима Бурисме“ пише „Wall Street Journal“.

А све би то било немогуће без једног од протагониста наше приче: Timothy Bella. Тај Енглез од 73 године се од 1959. бави публицитетом и комуникацијама.

„Његова мрежа веза је силно јака и распрострањена је по целом свету. Bell Pottinger је сјајна мултинационална компанија. Годинама већ делује у тишини и врши утицај на живот милиона особа“, казао је о њему главни конкурент на пољу комуникација и активности лобирања Уједињеног Краљевства, Марк Борковски.

„Његове идеје о етици и о моралу јако су различите од оних уобичајених. Одувек се сам хвалио, како је одвратни манипулатор медијима, и још чешће, аутор правих правцатих превара на штету јавног мњења« написао је „Дејли Телеграф“.

Bell Pottinger  је фирма која се бави комуникацијама. Савремене фирме тога типа не баве се рекламама или тиме да организују за неког канцеларију за комуницирање са штампом. Њихов је задатак да стварају информације, да преобликују јавно мњење о некоме или о нечему, да промовишу ратове, да омогућавају великим мултинационалним компанијама да могу загађивати или експлоатисати сировине неке земље, постижући благонаклони став становништва.

Вероватно без агенције за односе с јавношћу не би било Заливског рата, нити би ратови у Југославији кренули оним током којим су кренули, многе од наводних револуција не би имале успеха, много диктатора не би више било на власти, мултинационалне компаније и велике банке имале би много мање моћи.

„Моје је дубоко уверење, да је са малим бројем речи, а које јако делују на емоције, могу преобликовати уверења јавног мњења“, изјавио је Timothy Bell.

Bell Pottinger водила је изборне кампање за Маргарет Тачер, а потом је радила за све њене владе. Имала је за муштерије: корумпираног председника Бориса Јељцина, владу Узбекистана, радила је за египатског председника Хосни Мубарака и за чилеанског генерала Аугуста Пиночеа, за марионетску владу, која је инсталирана у Ираку за време Бушове администрације , за руског олигарха Бориса Березовског, за ратну индустрију различитих земаља, помагала је Блерову влади за време Другог ирачког рата, спречила је успех револуције у Бахреину 2011, помогла је да се прекрију заборавом неке амбијенталне катастрофе, које је изазвала холандска мултинационална компанија Трафигура, бранила је владу Шри Ланке од оптужби за покоље цивилног становништва, бранила је издавачку групу Руперта Муродока од скандала изазваног прислушкивањем.

„Никад нисам радио за радничке институције или за неку антиамеричку владу“, објаснио је поносно Бел.

2012. Bell Pottinger потписује је нове уговоре, пресудне за нашу причу, са Бурисмом и са Коломојским. Према оном што тврди „Гардијан“, „предузеће је показало велику бригу у праћењу побуне на тргу Мајдан као и за све остале фазе украјинске кризе.“

Никада у Европи није било тако велике једнодушности у информисању, као о догађајима, што су се збивали у Украјини. Чак је и покољ, који се одиграо у Одеси прошао у тишини, а грађански рат се сматра за „рат терориста“.

Превод: Јасна Ткалец

Franco Fracassi

(Адванце, resistenze.org)

Ознаке: Bell Pottinger, Franco Fracassi, Timothy Bell, анализа, гас, грађански рат, Украјина