Наставак оружаних сукоба у Украјини: лагана иницијатива Новорусије, Дебаљцевски џеп велика шанса; примирја могућа, али истински компромис далеко.

Противречности у Украјини и окружењу, посебно пресудан утицај Вашингтона на власти у Кијеву и екстемисте на украјинском западу, олигархе, и чак директно мешање у украјинску политику, довели су до тога да је Мински споразум остајао мртво слово на папиру, или боље речено привремени предах за даљи наставак сукоба. Иако је кршења примирја било и раније, практично током читавог његовог трајања, од септембра до јануара, тек од друге половине јануара, настају борбе у континуитету, које су се потом претвориле у фронталне сукобе великих размера.

У овим сукобима снаге Новорусије су аналогно иницијативи коју су имале у завршним седмицама рата пре потписивања Минског примирја почетком септембра, постигле извесне успехе: након 20 јануара успеле су тек пар километара одбацити противника даље од агломерација Доњецка и Луганска. На југу се кориговала линија раздвајања нешто према предграђима Мариупољу, али је јасно да за сада на овом правцу се не могу очекивати офанзивна дејства народне војске, због изразите предности противника у људству и техници. Заправо највећи значај за борце Новорусије је опкољавање јединог преосталог стратешког клина у својој територији који је преостао – код Дебаљцева, где су одсечени значајни делови украјинских снага, којима, уколико се не повуку и напусте положаје, прети уништење, слично претходним искуствима током лета које је претрпела украјинска армија.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

У до садашњим сукобима сем делом на фронту Дебаљцевског џепа, међутим, долази до изражаја позициона борба двају армија, где се сваки напредак плаћа значајним жртвама на обе стране, иако је јасно да су извесно бројније оне на страни кијевског режима. Несразмерна диспропорција у људству и техници својствена пролећним и у мањој мери летњим сукобиам две стране 2014. сада је замењена мање израженом предношћу кијевског режима на линијама сучељавања, што све резултира формирањем правих линија фронта две сукобљене војске.

Уз сву традиционалну превртљивост ратне среће, коју смо на простору Новорусије могли да пратимо током претходних месеци сукоба (још од раног пролећа 2014. када су избиле прве борбе), стиче се утисак да проруски борци са далеко више срца и умешности надилазе прокијевске снаге, где само на моменте екстремистички елементи, показују ентузијазам за истрајну борбу. Како прокијевске снаге нису успеле током читавог низа месеци пролећа и лета 2014. да надвладају тадашње ополоченике, односно снаге Новорусије у повоју, тешко би било за очекивање да то успеју сада и у перспективи, када је створена и са друге стране организована армија, истина још увек знатно малобројнија и са мањим материјалним ресурсима.

Али за разлику од бораца Новорусије, који показују висок морал, уз несумњиву подршку локалног становништва, па чак и у залеђини фронта на украјинској страни, имају симпатије и на целом Југоистоку, да не говоримо о подршци сада све отворенијој у материјалу и хуманитарној помоћи, добровољцима из Русије, прокијевске снаге чине конгломерат присилно мобилисаних, слабог регуларног кадра, укључујући командни, те мањег дела екстремиста, и њихових паравојних јединица, чему треба додати и стране плаћенике и инструкторе.

У том правцу у даљњем развоју сукоба свака од страна има своје адуте, где Кијев поред своје далеко веће базе у људству за мобилизацију, може рачунати на одређену помоћ са Запада, пре свега од Америке, укључујући потенцијално и све већи број инструктора, да не говоримо о материјалу и техници.

Са друге стране снаге Новорусије имају одређену помоћ Русије, показале су до сада далеко већи борбени морал и умешност, а ако поред ових нових успеха на терену, постигну пренос сукоба и на остале области Југоистока, путем активирања партизанских јединица, читав фронт тзв. АТО се може срушити и померити линија дејстава ка западу, што би свакако могло натерати кијевске властодршце, да без обзира на непопустљивост коју диктира Вашингтон, најзад прихвате истинске преговоре и компромисна решења.

Компромису тежи и највећи део ЕУ, посебно сила тзв. Старе Европе, тако да би се у даљем развоју оружаних сукоба који су настављени могао тражити и нуклеус могућности да се обе стране приволе истинским преговорима у тражењу компромиса, од кога су до сада ипак биле далеко.

Ипак када су у питању непосредно посматране следеће седмице сукоба, тешко је предпоставити да ће армија Новорусије, имати снаге да пренесе дејства на западне и северне границе Доњецке и Луганске административне области. Оно што је реално је очекивати сламање Дебаљцевског џепа, где се налази у (полу)окружењу око 8000 бораца кијевског режима. Уколико снаге Новорусије успеју да не само анулирају Дебаљевски џеп и тако стратешки поравнају линију фронта што је за очекивати, већ и успеју без већих својих губитака да анулирају наведене кијевске снаге у окружењу, или макар њихов највећи део, то би свакако омогућило да се ова фаза зимског сукоба оконча победом Новорусије.

Тада би у наставку сукоба Новорусија изашла са великим моралним капиталом, смањењем диспропорције бројчаних снага две војске, и подстакла ланчаним ефектом, морал проруског становништва читавог Југоистока за појачавање свих видова пасивног отпора режимским притисцима, као и активирању покрета отпора у залеђини линије фронта.

Међународни фактор који већ сада увиђа да милитантност кијевског режима не даје резултате такође ће појачати своје уверење да је потребно ући у озбиљне преговоре са прорусима. Заправо сада почетком фебруара сазрева полако и у читавом украјинском друштву, најзад и у самој друштвеној елити при власти све већа свест о немогућности кијевске армије при датим околностима да војно заузме Новорусију, уз сво напињање у војном, економском смислу, рачунајући и помоћ која стиже из низа западних земаља, а пре свега непомирљивих САД. План Меркелове и Оланда такође иде у том правцу, а у Русији су фактори при власти за постизање компромиса доминантни.

Дакле стиче се утисак да се стичу услови за прихватање опстанка суверенитета Новорусије, и то од њене федеративно-конфедералне позиције у „целовитој“ Украјини, до потпуне независности. Дакле, није више спорно да се садашњи простор који контролише Новорусија, може сматрати неспоран у правцу њене суверености, али поставља се питање шта ће бити са оним делом, а то је тек нешто мање од половине административних области Луганске и Доњецке, које се налазе под украјинском војном контролом. То је грубо речено северни део Луганске области, и северни и западни део Доњецке (Славјанск, Краматорск, Мариупољ и др.). До садашњи напредак током зимске кампање наставка сукоба, значи тек незнатно померање линија фронта у корист проруса, где се највећи успех може очекивати тек анулирањем Дебаљцевског џепа.

У том правцу се и даље констатује огромна разлика у стратешким циљевима и интересима две стране: Кијев би се, истина тешка срца помирио, да садашња линија раздвајања буде и граница (кусе) Новорусије, која би опет остала у некој лабавој повезаности са остатком Украјине. Кијев ће чак покушати да наметне преговоре (по овом питању јасно безуспешно) да се линија раздвајања врати на ону пре распламсавања сукоба од половине јануара. Међутим, проблем за прорусе је што и овако коригована линија раздвања, још увек је далеко од административних граница којима располажу Луганска и Доњецка област. Али чак и да се све то постигне, како ће се издејствовати неки облик културне и економске аутономије, макар у виду децентрализације за осталих шест рускојезичких области Југоистока (Харковску, Одеску, Николајевску, Дњепропетровску, Херсонску и Запорошку).

Овако велика диспропорција између интереса и спремности на договор Кијева и проруса, тешко да може гарантовати још дуго крајњи и стабилни компромис и чак мир две стране, посебно имајући у виду велики утицај и уплитање пре свега САД.

Зато се чини да је најреалније предвиђање да ће се украјинска криза и чак оружани сукоб у различитим својим видовима и фазама продужавати можда још годинама. Поједини договори, посебно примирја, представљаће заправо компромисну ситуацију, и тражење предаха две стране, најчешће и под утицајем Русије, земаља ЕУ, САД и међународног фактора посматрано у целини. На жалост се чини да ће и Кијев и проруси, имати безброј мотива, да постигнута примирја и договоре сматрају само као тренутни компромис, или чак само предахе за даљње покушаје да се до макар дела својих циљева дође ратним путем. То све долази због сложености украјинског питања, чињенице да је власт у Кијеву под огромним притиском непомирљивих екстремних снага и покрета западноукрајинске и посебно галичничке, иначе неонацистичке идеологије. Потом пресудним утицајем за истински компромис и решење украјинског чвора незаинтересоване америчке политике.

Чини се да би проруси, да не говоримо о Москви, свакако као реалну основицу за колико-толико стабилан договор макар конзервирања украјинског конфликта, могли да прихвате да читаве административне области Луганска и Доњецка добију федерално-конфедерални статус у односу на остатак Украјине, уз добијања извесне децентрализације за читаву земљу, што би конкретно значило да ће и преосталих шест области Југоистока имати оно што и раније: право службене употребе руског језика поред украјинског, али и неки облик културне и чак економске аутономије на локалу, без (за сада) институционализације исте, дакле слична правила децентрализације би важила вероватно и за остале украјинске регије (ово последдње, дакле децентрализацију за читаву земљу, већ су најављивали пучисти у Кијеву током 2014. у више наврата, али се тада чинило да је то неискрено, у правцу добијања стране подршке и избезавања давања Луганску и Доњецку праве суверености). Сада се ствари мењају набоље у правцу псотизања компромиса, али се чини да је до оног крајњег договора о преуређењу Украјине и постизања стабилног компромиса још веома далеко.

(Србин.инфо)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: Драган Патровић, Новорусија, ратни извештај, Русија, свет вести, Украјина