Нападом на Славјанск од 2. маја и беспримерним злочином у Одеси започео је грађански рат у Украјини.  Немогуће је рећи колико ће дуго он трајати и на који начин ће бити окончан. Али то значи да мирног политичког решења за Украјину нема и да Украјина, по свему судећи, неће бити очувана као држава.

Одговорност за то лежи на кијевској хунти. Чак не ни на њој. За катастрофичан развој догађаја, који ће ускоро уследити, више није могуће окривљавати једино идиотизам пучиста у Кијеву. Прави налогодавци „антитерористичке акције“ хунте се, очигледно, налазе у Вашингтону. Посета америчког потпредседника Џоа Бајдена означила је стварни почетак рата у Украјини (било је то „зелено светло“ за почетак „антитерористичке акције“). Кијевска хунта је постала талац Вашингтона, и не само што су САД једини стварни покретач рата у бившој Украјини, већ тзв. антитерористичку акцију планирају и воде амерички стручњаци. Они који их сад подржавају на било ком месту у свету, од Десног сектора до бораца за људска права, од либерала до конзервативаца или „европских националиста“, без обзира на политичку боју, у ствари су поборници америчког једнополарног света, отворени пријатељи америчке хегемоније, њихов савезник – непомирљиви непријатељ Европе и Евроазије. Још и више: они сад отворено подржавају злочин.

О АУТОРУ

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. године. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици (Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао у Књижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИ нација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.
Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25, Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстова аутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).
До сада је објавио следећа дела:
1. Време империја; 2. Гозба победника ; 3. Нова Итака; 4. Идеја центра 1; 5. Неми богови; 6. Идеја центра 2.

Постојао је само један начин да Украјина буде очувана као држава. То је био тренутак непосредно после повратка Крима под руски суверенитет, када су региони југоисточне Украјине истакли захтев за федерализацијом земље. Та могућност је неповратно пропуштена с почетком „антитерористичке акције“ кијевске хунте и првим жртвама које су пале у Славјанску, потом Одеси.

Акцији је, подсетимо се, претходила посета директора ЦИА Џорџа Бренана Кијеву. Слична је хронологија и кијевског пуча од 22. фебруара, о чему, између осталог, сведочи аутентични снимак телефонског разговора заменице америчког државног секретара Викторије Нуланд с америчким амбасадором у Кијеву. Америка је све учинила да до тог рата дође. Хунта ју је само послушно следила у томе.

Једино Америци одговара рат у Украјини – по могућности што дуготрајнији, што крвавији и што свирепији.  Такав рат не одговара Немачкој, ни ЕУ (с изузетком Енглеске), али њено политичко вођство (за сад) једноставно нема снаге да се супротстави САД, већ је принуђено да је пасивно и често с роптањем следи. То наступајући рат у Украјини своди на одмеравање снага, сукоб свега две силе – Америке и Русије, морског чудовишта Левијатана и копнене животиње, Бехемота. У украјинском рату постоји и постојаће само та два пола. Русија је у овај сукоб ушла невољно, али сада, кад је он отпочео, несумњиво вољом Вашингтона, она више и нема никакав избор.

По природи ствари, сада можемо очекивати да се Русија све активније и непосредније уплиће у ток овог рата, све до отворене војне интервенције, која најзад постаје само питање времена. За то постоји читав низ разлога, од заштите руског и проруски оријентисаног становништа, и то од југоисточне све до западне Украјине, укључујући и Русине, до мотива и интереса које диктира геополитика.

Русија једноставно не може допустити превагу ни контролу атлантиста у Украјини, а поготову не с леве стране Дњепра. Није Бжежински први који је уочио огромни стратешки значај Украјине за Русију („Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја…“, пише овај утицајни амерички стратег), али је сасвим јасно да он данас изриче један од постулата америчке геополитике: окупирати Евроазију-Русију, бацити је на колена, поцепати је и колонизовати, не питајући на цену.

Амерички приступ украјинској кризи сасвим је другачији од промишљеног и опрезног руског става у украјинској кризи. Треба приметити да САД заправо и немају никакав план ни позитиван програм за Украјину, и да се политика Америке у Украјини своди искључиво на дестабилизацију и изазивање хаоса у простору који је за Русију од виталног значаја. Кијевска хунта је само привремено решење, средство помоћу кога САД разарају и уништавају Украјину, и ништа више од тога.

Само се по себи разуме да је та „власт“ нелегитимна, да су њени потези криминални, а да је употреба војске, на начин како је то учињено у Славјанску или Краматорску, једнака ратном злочину. Кијевска хунта не располаже с озбиљном војном силом – операције украјинске војске пре личе на прикривену саботажу, а њена „антитерористичка акција“, после само неколико дана, суочава се с очигледним неуспехом – али хунта располаже с довољним бројем фанатичних убица, јуришника и терориста, попут оних из „Десног сектора“ или такозване Националне гарде. У Вашингтону су свесни тога. Управо зато, треба очекивати нове крваве провокације, попут злочина кога су украјински неонацисти починили у Одеси.

Активисти „Десног сектора“ су, у то не треба сумњати, били пуки извршиоци, али стратези и планери овог акције су пристигли из САД и раде за америчке обавештајне службе. Када Обама или Ештонова говоре о „монополу (украјинске) државе на примену силе“, те изјаве су срачунате једино на распиривање рата и правдање злочина хунте, како би Украјина потонула у још дубље безакоње, у братоубилачки рат, у крвави хаос.

Они који још говоре о „демократизацији Украјине“ у најмању руку показују да не разумеју (гео)политичку реалност. „Демократски“ је оно што је у интересу САД, „недемократски“ је оно што није у њиховом интересу. „Монопол на употребу силе“ неће бити признат легитимној власти у Кијеву (Јануковичу), али ће бити признат нелегитимној, пучистичкој власти, чак и под условом да силу примењују паравојне, фашистичке формације.

Свирепо убиство стотину или више цивила у Одеси или отварање ватре на ненаоружане мештане Андрејевке ће бити зтао оправдано, али ангажовање специјалаца „Беркута“ како би се омогућио нормалан живот стотинама хиљада грађана у украјинској престоници је за апсолутну осуду. Захтеви за федерализацију земље отуда могу бити оквалификовани као „тероризам“ или „сепаратизам“, а терор фашистичких банди над цивилним становништвом као легитимна акција ради „очувања територијалног интегритета државе“. У ствари, реч је о томе да „монопол на примену државне силе“ било где у свету задржавају једино и искључиво Сједињене Државе, те да су, према томе, и све промене државних граница, не само у Европи, дозвољене само под условом да иза тога стоје САД, као што смо већ видели приликом разбијања Југославије или сецесије Косова.

Отуда је мирни повратак Крима под руски суверенитет, потврђен референдумом, противан међународном праву, отцепљење Косова, мимо референдума и после бруталне агресије НАТО, наравно није. То више нису „двоструки стандарди“, то је цинизам под танким велом „демократије“ и „међународног права“, тумаченог у сасвим изврнутом кључу, онако како то захтевају тренутни односи моћи (видети изјаве Кетрин Ештон или бестидне лажи које је поводом Косова и Крима изрекао Барак Обама).

Избори заказани за 25. мај у Украјини, савршено је јасно, немају никакав значај ни демократски легитимитет. Њихов једини циљ је да дају какав-такав легитимитет пучистичкој власти. И пре него што је хунта започела грађански рат, они су се одвијали у атмосфери страховладе и терора, па је тако један председнички кандидат, Олег Царјев, готово на смрт пребијен у центру Кијева. Могу ли се избори одржати у условима ратног стања и терора над цивилним становништвом, а њихов резултат бити признат као легитиман? Имају ли избори било каквог смисла уколико значајан део становништва одбија да призна власти у Кијеву или Украјину као сопствену државу? То су само реторичка питања.

После злочина које је почетком маја починила хунта, једини излаз може бити референдум, и то не више референдум о федерализацији земље, пошто је то питање коначно депласирано, већ о изласку из њеног састава. Украјина као држава је престала постоји с крвавим пучем од 22. фебруара. Сада је само реч о томе да Украјина као држава нестане уз што мање жртава.

(СРБИН.ИФО)         

Ознаке: Борис Над, геополитика, НАТО, Русија, САД, Украјина