Pročitaj mi članak
Није тајна да су многи интернет медији, посебно алтернативни, полако и озбиљно створили своје стабилно место у медијском простору Србије. О њиховој улози, квалитету садржаја, проверљивости информација, манама и предностима, говори Владимир Недељковић, уредник интернет издања Дневног листа Правда. Разговор за СРБски ФБРепортер води новинар Биљана Диковић, уредник ФБР редакције.
Диковић: Можемо да приметитимо да су друштвене мреже, које су до скора биле само извор информација, полако постале и темељ за нека алтернативна, интернет гласила…
Недељковић: Фејсбук и остале друштвене мреже одавно су постале место размене информација свуда у свету. О њиховом већем значају у Србији може да се говори тек у периоду последњих годину-две дана. Ту првенствено мислим у информативном, новинарском смислу. Не говорим о блоговима, већ искључиво о Фејсбуку и Твитеру.
Диковић: Имам утисак, али и искуство, да је много ризичније ово новинарско извештавање на интернету од оног на које смо навикли у новинским кућама данас. Интернет “једе”, информација – и лажна и права за веома кратко време оде и где треба и где не треба, а грешке је јако тешко исправити. Колико је по Вашем мишљењу информација која се може наћи на Фејсбуку поуздана, кад знамо да су профили некада лажни, чак и групе. Има разних поставки са различитим циљем?
Недељковић: Фејсбук се као поуздан извор информација, у одрђеним случајевима, нарочито потврдио у извештајима са Косова и Метохије, у току протекле године, с обзиром на то да се телефонске и друге везе често ометају.
Ометања је било и на Фејсбуку у смислу „хакерисања“ профила извештача, отварања лажних профила, покушајима да се одређени извештачи дискредитују, гашењем група које се таквим извештавањем баве итд… Проблем поузданости информација које се на тај начин преносе, није ништа ни већи ни мањи ни код “званичних” агенција. На крају крајева, на Фејсбук мрежи стичу се и лична познанстава, уживо, па је проверљивост информација у великој мери загарантована.
Диковић: Алтернативни медији су се изборили за своје место међу читаоцима, неки су добили и признања за свој рад, да ли заслужују пажњу стручне јавности?
Недељковић: Алтернативни путеви информисања заслужују пажњу с обзиром на то да међу људима који на својим профилима објављују вести има приличан број професионалних новинара. Из таквих група покренути су и многи алтернативни интернет портали, који попут вашег Фејсбукрепортера све више теже да постану уважено медијско гласило.
Овде наводим Фејсбукрепортер као освежење, независне интернет новине, које полако заузимају своје истакнуто место и чији су се новинари доказали врло професионално. Такође, велики је број младих људи који отвара своје блогове и многе друге портале, па ће се и о њима у блиској будућности говорити.
Диковић: Много је разлога зашто је добро да постоје алтернативна гласила. Поред истинитих информација значајних за живот људи у Србији и свету у разним областима, издвојила бих хуманитарне акције које се покрећу и на овај начин и које се у на тај начи спроведу у веома кратком временском периоду.
Недељковић: Да, то је посебна вредност ове врсте ширења информације. Реализација тих хуманитарних акција је скоро готова кад се поставе као вест. Имамо занимљив пример младог редитеља Бориса Малагурског за којег је чуо цео свет. За њега се у Србији углавном чуло, управо преко Фејсбука и Фејсбукрепортера, када је била акција приказивања филма „Тежина ланаца“ као подршка нашим Србима на барикадама на Косову и Метохији. Било би много сада да набрајам, али сам сигуран да друштвене мреже увелико добијају на снази и да ће на то многи морати да се привикну. То је само једна од хумантирних активности
Диковић: Читаоци су сурови, сами бирају, врло брзо елиминишу лаж и одмах је казне, и ако нешто не желе да знају једноставно не упишу ту интернет адресу…
Недељковић: Читаност би требало да одређује квалитет вести, а не искључиво име медијске куће. Многи ће морати да промене уређивачку политику и да говоре онако како јесте, а не како им се каже. Још један проблем имају велике медијске куће. Осим тога што су инертне, и са условно говрећи, великим бројем запослених, оне имају „строги ланац командовања“. На Фејсбуку тога нема и као такав Фејсбук је много жилавији организам.
Диковић: Велика је разлика и у томе што гласила на друштвеним мрежама не зарађују новац, неки нешто, неки баш ништа… И у једном и у другом случају неки од новинара добију духовну надокнаду (у облику признања или похвала), а неки новац за своје извештавање (што некада утиче на истинитост информације)…
Недељковић: Нажалост, као и свуда, проблем су финансије. Ипак то није проблем само тих и таквих портала. Тога има и у званичним медијским кућама са много већим људским и материјалним капацитетима. Разлика би се ипак могла направити у мотивацији.
Ту превасходно мислим на то да људи који свој посао раде волонтерски, односно који су се за то добровољно определили – имају јасан мотив и циљ пред собом, што у случајевима где вас чека редовна плата, уколико вас било где у медијима и чека, то баш и није сваки пут случај. То за собом онда повлачи и аљкавост и површност у раду, што за новинарску професију претставља катастрофу.
Диковић: Какав је квалитет новинарства данас у Србији, да ли се осећа друштвена одговорност људи који пласирају информацију?
Недељковић: Сматрам да новинарство повлачи велику друштвену одговорност, да је квалитет новинарства у Србији изузетно низак, да се не води рачуна ни о моралу, ни о последицама које изговорена реч носи. Једноставно, пише се као и што се живи – од данас до сутра.
Просто је невероватно колико се полуистина износи у медијима. Колико се не уважава правило „друге стране“, колико у извештајима има уплива личних емоција и ставова новинара.
Диковић: Може се приметити да неке колеге не поштују ни новинарски кодекс, на пример у објављивању фотографија деце и слично, важна је ексклузивност – ма шта она подразумевала и представљала данас…
Недељковић: Мене то не чуди. Последњих двадесет и више година у новинама имате готово искључив став водећих медија „ми смо у праву“ и све што други кажу је или измишљотина или злонамерност. О злоупотреби деце је излишно и говорити. Ствари нису црне и беле. Најгоре од свега је што у односу на такве искључиве медије – ви увек имате исти такав одговор на другој страни и ту онда долази до поделе која чак изазива мржњу међу „завађеним странама“.
Са тим у вези, бојим се да наши новинари немају много избора. Раде за мале плате, а о њиховом писању одлучују „јачи играчи“ са јаком финансијском и политичком залеђином. У том случају новинари свој хлеб могу да зараде или као послушници или као људи који су побегли у свет сензационализма, па им је битније да ли неко носи гаћице или не, како пева нека певачица, ко се са ким посвађао итд. Лично ми је невероватно да у медијима има врло мало простора за друштвене, да не кажем егзистенцијалне проблеме.
Диковић: Споредне, небитне ствари, односи неких “пролазних” особа, неквалитетних људи, од речи песама до стварних догађаја у животу обичних људи, као да се све окренуло наопако. Јако мало се говори о обичном човеку, о оном што држава треба да му обезбеди – живот достојан човека, а да би он испунио своје обавезе према тој истој држави… Тако се понашају и медијске куће: по потреби партије злоупотреби се држава, од појма и имена до конкретних догађаја…
Недељковић: Наравно, у свему томе појам државе и даље игра велику улогу, али је тај појам такође дискредитован. Држава је постала и све и ништа. Како коме треба и када му треба. Дошло је до замене теза па су интереси појединаца стављени изнад општег интереса до те мере да је све релативно. Мислим да се упорно упоређујемо са много богатијим и уређенијим друштвима од нашег и онда заиста многе ствари делују као чисто помодарство.
Диковић: Друштвене мреже и интернет, цео свет, шта ће бити са штампаним медијима?
Недељковић: Не мислим да ће штампани медији изумрети. Сувише брзо се живи, али све има своје границе. Мислим да ће доћи време када ће људи уместо брзинског читања наслова на интернету, после неког времена ипак пожелети да на миру, уз кафу у неком кафићу прочитају новине. Не вести које ће читати са лап-топа, већ управо папирно издање. Ако ништа друго и то ће постати мода, али сам убеђен да интернет поставља нова мерила, од којих је најважнији квалитет – он ће одредити да ли ће нешто опстати или нестати.
Овде бих додао једну занимљиву причу нашег познатог новинара Ђорђа Милошевића који је у својој књизи “Новинарство и политика” дао сасвим јасну дијагнозу онога што се данас може сматрати пресудним чиниоцем ниског квалитета новинарства у Србији. Милошевић, када пише о својим првим искуствима у овој професији, наводи да је тек након другог круга на пријемном испиту од хиљаду кандидата изабрано, чини ми се, њих дванаест који су добили прилику да се својим умећем искажу. Почели су тако што су извештавали од ценама са пијаце. Дакле, реч је о проценту од један одсто пролазности. Овде је реч о Милошевићевом пријему у својевремено изузетно цењену агенцију Танјуг.
Диковић: Интернет новинарство захтева озбиљност у приступу читаоцу, независно о каквом интересу медија се ради, мало новинара се бави темама из живота обичног човека које утичу директно на његову егзистенцију, а време – неумитно тече…
Недељковић: То јесте велики недостатак. Данас велике информативне агенције, као и многе друге медијске куће, пате од озбиљног недостатка наведеног професионализма. У случају интернет новинарстава пресудиће квалитет рођен из квантитета. Времена се мењају, а трка је почела.
(Правда)
