Pročitaj mi članakPosle pada Berlinskog zida 1989. godine, bugarski komunisti su se, nalik srpskim kolegama, preko noći transformisali u „socijaliste“ (Bugarska socijalistička partija).
Увели су, макар номинално, вишепартијски систем, грађанске слободе, започели транзицију. Наравно, далеко је било од тога да је православна Бугарска дубински кренула реформским путем као, рецимо, католичка Пољска, али и њу је запљуснуо талас промена.
У таквим околностима многи су почели да захтевају отварање „досијеа“ политичке полиције, између осталог, и црквених великодостојника, за које је у јавности неретко важило да су били скоро па чланови партије друга Тодора Живкова, а не тек доушници државне безбедности.
С обзиром да се радило о озбиљним друштвено-политичким, а не само верским играчима, умреженим са многима из редова политичке елите и бугарске тзв. дубоке државе, та прича је, уз доста надигравања и развлачења, дуго била актуелна. Коначно, 2012. године, парламентарна комисија за отварање архива специјалних служби, објавила је листу тајних сарадника некадашњег бољшевичког режима.
Ту су се нашла имена око 75 посто и тадашњих митрополита, епископа и других високих великодостојника Бугарске православне цркве. Иако то није био предмет истраге, да ствари буду још горе, доста тога је указивало да су и после званичног доласка демократије у ту земљу, многи од њих, формално или неформално, наставили да раде за бугарске и стране војне и цивилне обавештајно-безбедносне структуре, а скоро нико од прворазредних бугарских тзв. духовника није био ван разних, углавном прљавих, пословно-политичких комбинација.
Да ли ико озбиљно мисли да је у Србији и другим српским просторима било и остало другачије? Да УДБ или КОС нису многе инсталирали у врх СПЦ-а или на неки начин приволели да са њима сарађују? Долазак, несумњиво великог и честитог, патријарха Павла и изостанак озбиљнијег јавног прозивања као у Бугарској, дао је шансу нашој цркви да се еволутивно прочисти и консолидује, али по ономе што је данас на делу, очито је није искористила.
Не само што је, вероватно више него икада пре, велики део њеног „вођства“ утонуо у нове а неприличне пословно-коруптивне комбинације, већ је и пропорционално Вучићевом продубљивању аутократије – и у пакету са њом стварању картел система централизованог криминала и других видова злоупотреба – СПЦ пала у канџе режима и више него за владе Ј. Б. Тита.
Да је већи део врха СПЦ-а у Вучићевој служби колико и председништво СНС-а, видели смо по односу према његовој косовској велеиздаји. Ако је српска црква морала у вези са нечим да реагује и супротстави се властима, онда је то био случај у контексту предаје и продаје менторима Приштине остатака Косова које смо држали.
Упркос томе званичници наше цркве су ћутали или и наставили да заливају култ личности Алека без Косова, као да су угрожени туђи а не спрски интереси. Стиче се утисак да су ти људи, којим случајем, били на челу Пећке патријаршије крајем 16, века, они би, за „скромну надокнаду“, Коџа Синан-пашу – који је 1594. године, како би сломио слободарски дух српског народа, наредио да буду спаљене мошти Светог Саве – прогласили за Светог Синана Огњеног.
Не зове без разлога наш народ – и то не само његов мањи део, априори негативно настројен према СПЦ, већ и многи верници – актуелног патријарха, „Профитије Мајбахшки“. Или пак епископа Сергија – Вучићевог пулена из војвођанског клана брата му Андреја, на привременом раду у БиХ, који се ових дана прочуо поводом свог полтронског текста у прилог очувања Вучићеве антидемократске и антисрпске диктатуре – „Драган Ј. Вучићевић спрске цркве“ (што је можда и непријатнији „надимак“ од патријарховог).
Да сада не ширим „списак“, јер ваљда ћемо и ми, пре или касније, добити комисију која ће се систематски позабавити разним злоупотребама у нашој цркви и људима који иза њих стоје. И то пре свега због ње и значаја који има за спрски народ!
Ми вековима нисмо имали државу и тада је наша црква била кључна национална институција, из чега додано произлази њен савремени значај. Она је једина установа која директно одржава континуитет са нашом средњовековном државношћу и делује на целокупном српском простору, од земаља где смо аутохтоно становништво до дијаспоре.
Тако да се не ради о „дугмету“, већ о прворазредном чиниоцу за овај народ. Опет, они који сада оличавају СПЦ, њега од ње гурају много више и успешније него што су то икада успевале бољшевичко-атеистичке власти.
Оне, уосталом, можда и нису имале интерес да тотално маргинализују цркву, већ им је било корисније да донекле ограниче радијус њеног деловања и у мери у којој је то било могуће изнутра је препарирају како би и она, бар асиметрично, служила њиховим интересима.
Свакако, многи честити духовници су се томе опирали те ужасно пострадали због тога, али зато су они без части профитирали као што је случај и данас. Ипак, у игри која је тада била на делу, и „удбаши“ у црквеним одорама, и њихови политичко-полицијски шефови, имали су интерес да се праве да су црква и држава идеолошки радикално супротстављене. Дилови су темељно скривани.
Данас, у околностима када и СПЦ естаблишмент, и Вучићев двор, имају исту идеологију – лажни (јарбол) патриотизам – то више није случај. Сада патријарх и низ епископа отворено, без трунке срама и опортунистичке обазривости, стају уз опскурни режим, те тако загађују нашу и без тога већ прилично токсичну духовну атмосферу.
Тиме српству и његовом већинском црквеном оквиру, праве већу штету него све турске и бољшевичке главешине у протеклим вековима, када обично кажемо да смо били потлачени.
Са „духовницима“ као што су патријарх Порфирије, епископ Сергије и низ њима сличних – ако им верујући грађани и свештеници те монаси који нису део њиховог картел удружења, не стану на пут – СПЦ ће стићи до тог да ће све бројније њене храмове „посвећивати“ скоро па једино Вучићеви „лојалнисти“ на партијском или мафијашком задатку.
Синан-паша би био љубоморан да може да види у ком смеру, „заслугом“ која није његова, иде српска црква!
