Logor u Kukešu (alb. Kukës) je albanski koncentracioni logor koji je postojao krajem 1990-ih godina na teritoriji severnog dela Republike Albanije u vreme NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru.

Злочини над Србима – Логор Кукеш (1. део) | СРБИН.инфо (srbin.info)

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Почетком октобра 1998. године на Косову и Метохији након оружаних дејстава полицијских снага Републике Србије, јединице албанских терориста Окупаторске Војске Косове су биле десетковане и потпуно разбијене. То је довело до тога да се Северно-атлански савез умеша у унутрашње ствари СР Југославије и да помогне албанским сепаратистима, који су имали заједнички циљ, а то је одвајање КиМ од Србије и припајање матици, чиме би остварили свој вековни сан „Велике Албаније“.

Тада је бомбардовање Србије и Црне Горе избегнуто споразумом „Милошевић-Холбрук“, тако што је 1.300 верификатора (заправо страних шпијуна) ОЕБС-а предвођени Влијамом Вокером послато на Космет. Они су имали за циљ да сниме положај снага србских безбедности, али и да остављају локаторе који би наводили ракете до циља.

Поред тога велики шверц оружја, муниције, опреме и сл. се одвијао преко планинског венца Проклетије, где су неприступачни терени што је довело до обнављања њихових терористичких дејстава након реорганизације под командом Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја.

Вокер је „Случај Рачак“ лажирао да су тамо полицијске снаге МУП-а Србије наводно убиле 15. јануара 1999. године албанске цивиле, а не терористе из ОВК што је годинама касније и доказано у Хашком суду од југославенског генерала Божидара Делића. Међутим, НАТО пакт је добио изговор да изврши агресију на СР Југославију, која је покренута 24. марта 1999. године и трајала је 78 дана.

Одмах по отпочињању геноцидне акције „Милосрдни анђео“, официри Окупаторске Војске Косова су у градићу Кукеш, дошли до напуштене фабрике металске индустрије, где су већ постојале погонске хале и управна зграда, а двориште је ограђено жицом.

Како су авиони НАТО пакта почели да бацају бомбе на војне и цивиле циљеве, тако су кренуле албанске избеглице долином Белог Дрима ка Албанији, а Кукеш је био први град удаљен свега 19 км од тадашње југославенско-албанске границе.

РАД ЛОГОРА

Кукеш је имао важан геостратешки положај, зато је он изабран за базу Војне полиције и логор Окупаторске Војске Косова. Ту су вршене и обуке за рат и теористичка дејства.

Припадници ОВК су пресретали људе из колоне прогнаника које су пљачкали и малтретирали. Добар део њих је завршио у Кукешком и другим логорима. Тамо су мучења, батинања и убијања Албанаца, Рома настављена. Било је и силовања жена које су насилно доведене.

Поред њих у логор су довођени и киднаповани Срби из јужних делова Косова и Метохије, односно Призрена и околних места. Сви они су били жртве удруженог злочиначког подухвата.

Управник Кукешког логора је био Сабит Геци, шеф албанске обавештајне службе на Космету (ШИК). Он је био задужен и за транспорт затвореника до града Бурела где је постојао специјални логор „Жута кућа“, у коме је развијена трговина људским органима, који су продавани на црном тржишту Европе. Његов заменик је био Бислим Зирапи, такође официр Окупатоске Војске Косова.

Добар део затвореника чинили су косметски Албанци од 20-30 година, који су изведени из колоне под сумњом да су шпијуни и сарадници југославенске обавештајне службе.

У самом логору према сведочењима преживелих достава хране и воде била веома оскудна. Купање није ни постојало, а такође ни лекарска нега. И коришћење тоалета је било ограничено.

Међу затвореницима је била и неколицина Срба. Један међу њима је био полицајац у СУП Ђаковица. И он је одведен жутим мерцедесом и никада није после виђен. Такође, још један је имао преступ јер је поседовао дозволу за ношење оружја, а која је издата од југославенских власти.

Међу стражарима је било и припадника ОВК који су се вратили са Космета, где су њихове јединице имале великих губитака. Они су били наручито сурово настројени према затвореницима.

Официри НАТО пакта никада нису долазили у овај логор, иако су често морали проћи туда, наручито док је трајала копнена инвазија на Србију крајем маја 1999. године у зони Белог Дрима позната под шифрованим именом „Стрела 2“.

Убијене логораше стражари су уклањали на три начина. Један је био да их баце у реку Дрим, други је да их закопају на непознату локацију околних планина, а трећи на локално месно гробље у Кујешу, где постоје неке евиденције.

СВЕДОЧЕЊА

Један од заштићених сведока на суду о злостављању у Кукешком логору казивао је овако:
– „Глeдaо сaм кaко људe туку, боду ножeвимa, удaрajу пaлицaмa… Глeдaо сaм кaко људe остaвљajу бeз хрaнe по пeт или шeст дaнa. Глeдaо сaм кaко спуштajу мртвaчкe ковчeгe у рaкe. Глeдaо сaм кaко убиjajу.

Све су то били цивили који нису учествовали у борбама, углавном Албанци и Роми који су оптужени да сарађују са властима Србије…“.

Други заштићени сведок који је провео неколико недеља у Кукешком логору пред истражним органима ЕУЛЕКС-а је изјавио овако:
– „Изван логора сам јасно чуо да су језиве крике од мучења затвореника који су извођени изван логорског комплекса. Могло се јасно разазнати да им је србски језик – матерњи.

Једног Албанца је умро тако што су му стражари пуцали у ноге, а потом су га оставили на поду да искрвари до смрти.

Затвореници су пребијани до смрти, доста их је убијено из ватреног оружја у самом логору. После убиства они су стављани у неки жути мерцедес, а потом одводили у непознатом правцу…“.

Трећи заштићени сведок је о тамновању Кукешког логора рекао следеће:
– „Један од затвореника је био косметски Албанац. Он је викао стражарима кроз решетке прозора да има шесторицу браће који ће га осветити ако га они убију… Лично сам видео да је најмање 18 људи убијено у том логору.

Затвореници су имали веома бруталан третман. Не верујем да су сви ти људи сарађивали са Србима. Али чак и да јесу, свакако нису заслужили да буду тако кажњени. Нико нема право да мучи друге људе тако. То се не ради људским бићима…“.

Четврти заштићени сведок о логорима у Албанији каже овако:
– „Доведен сам прво у Кукеш у логор, где сам провео неколико дана, а онда су нас пребацили у град Бурел, где је такође постојао терористички камп и логор. Тамо смо видели језве ствари. Убијали су људе, а онда их бацали у јаме са кречом. Бурелски логор је био далеко страшнији од Кукеша. Тамо је био прави пакао. Видело се то по измученим људима. Мали број је преживео…“.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

По завршетку НАТО агресије средином јуна 1999. године, када је и потписан Војно-технички споразум у Куманову, дошло је до повлачења југославенске Војске и Полиције Србије, као и државних институција са територије Косова и Метохије, док у јужну србску покрајину преузимају: КФОР и УНМИК.

Тада је престала потреба за логором у Кукешу који је затворен, а преостали затвореници су пребачени у Бурел. Од тамо је њихова судбина непозната.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Албански екстремисти по повратку на Космет почели су да нападају Србе, убијају, пљачкају, силују, руше… све што има везе са Србима и Православљем, све се нашло на удару.

Почетком октобра месеца 2000. године у Србији је дошло до промене политичке власти, када је Владу саставио Зоран Ђинђић (2000-2003), а касније Војислав Коштуница (2004-2008). Они су имали радикални заокрет у спољној политици наше земље, односно била је то политика евро-атланских интеграција.

У тим условима дошло је ослобађања више од 2.100 злочинаца, припадника албанских теористичких банди који су имали пресуде за вишегодишње (10-25) казне затвора  за учињена тешка кривична дела: убиства, мучења, силовања, пљачка, уништавања имовине, православних светиња итд… а који су били интернирани у југославенским државним затворима. Они нису тражили од албанске стране да ослободи Србе цивиле у албанским логорима.

Судбина више од 1.647 Срба са КиМ још није позната.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

За злочине који су почињени у Кукешком логору до данас је осуђена само једна особа и то Сабит Геци, веома близак сарадник Хашима Тачија, официр Дреничке групе Окупаторске Војске Косова познат под надимом „Велики газда“. Против њега је покренута истрага 2002. године, а тек 2011. године је осуђен пред Приштинским судом где ЕУЛЕКС има надлежност на 15 година затвора за мучење, злостављање и убијање затвореника у логорима Кукеш и Чакан на северу Републике Албаније, али се та пресуда односила на албанске жртве, а не на Србе.

Сабит Геци је крајем јануара 2020. године у канцеларији ЕУЛЕКС-а у Приштини саслушан по позиву Специјалног суда у Хагу, везано за злочине које је починио током 1998-1999 на Косову и Метохији и логорима Републике Албаније.

Шеф Канцеларије за нестала лица и судско вештачење при УНМИК мисији Хозе Пабло Барајбар је током свог петогодишњег мандата на Косову и Метохији тврдио да постоје и данас живи сведоци који би могли да сведоче о свом тамновању у албанским логорима, између осталог и Кукешу, али да се боје за своју личну сисгурност и своје породице.

Швајцарски адвокат и сенатор Дик Марти је током 2005-2010 радио на разотркривању случаја о киднапованим Србима и неалбацима, њиховом пребацивању у Републику Албанију, вађењу органа у „Жутој кући“… и тај извештај презентовао 14. децембра 2010. године пред Саветом Европе, али то није донело жељени ефекат јер су главни кривци и организатори заштићени од Европске Уније.

Касније када је тражио податке од Хашког трибунала о доказима које је сакупио са сарадницима везано за „Жуту кућу“, речено му је да су докази уклоњени, како би се тај простор очистио, јер ти докази „нису ничем служили“.

Дик Марти је потврдио да су истражиоци Хашког суда на КиМ и у Албанији одрађивали посао крајње непрофесионално и аматерски.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Кукешком логору до данас није написана ниједна књига, нити је снимљен неки документарни или играни филм. Тешко је пронаћи релевантан материјал, пошто власти Албанске Републике желе да ову причу заташкају пошто се сам логор налазио на њиховој територији, што значи да имају одговорност.

Такође никада није одржана некаква трибина, округли сто или научни скуп било у Републици Србији или европским метрополама где би се осудиле овакве монструозне ствари. До данас је објављено свега неколико новинских чланака и интернет портала који се баве оваквом тематиком.

ЗАКЉУЧАК

Албански логор у Кукешу је само једна од карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се на Србе са простора Косова и Метохије обрушио крајем деведесетих година 20. столећа. За његово постојање су знали не само високи војни и државни функционери Републике Албаније, већ и представници НАТО пакта у овој балканској држави. Међутим, нико од њих није учинио ништа да се заустави мучење цивила и(ли) ратних заробљеника.

Циљ оваквих монструма јесте био да се застраше Срби и да могу да отму јужну србску покрајину, уз прећутно одобравање Европске Уније, пошто су преко извештаја Дика Мартја такође били упознати са оваквим злоделима.

Власти у Србији после 2000. године су зажмуриле и окренуле главу од страдања својих грађана, што представља преседан у новијој историји европског континента.

Izvor: Zločini nad Srbima

Oznake: Albanija, zločini OVK, koncentracioni logori, Kukeš, logori smrti