Прочитај ми чланакСвети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибрежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.
Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желео је да ступи у свештенике, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.
Када се Николи упокојише родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.
Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.
Али, када наста гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати у своју архиепископску столицу.
Када је цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.
Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ извезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмевали су Николу што говори о стварима које не разуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.
Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола подсети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.
Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.
Никола је био и вешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина.
Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Константину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.
Никола се појављивао и на местима на којима претходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: „Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви“.
Мало је познато да је Свети Никола помажући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Свети Никола, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног узглавља оставио чарапу пуну златника.
Када су се пробудили, породица је била изненађена, а отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Свети Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Светог Николе да му се дубоко захвали. Свети Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне деци.
Тако је Свети Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Упокојио се 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у Саборној цркви мирликијске митрополије.
Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола толико омиљен код Срба.
У једанестом веку Турци су освојили Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања.
1096. године, Свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду“ и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Свети Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Светом Николи у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.
Спомен на дан упокојења Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.
Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Светом Илији, тако су улогу господара мора предали Светом Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 16 часова бацали сидро у знак сећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана.
Легенда:
Беше оних дана муж частан и благоверан именом Никола у драгаламијској земљи (непознато име). И отац му је био Епипан а мајка Нона. И када се породио беше леп и красан, и сви су се чудили. И када су родитељи видели знамење које је чинио, у манастиру му наденуше име по Духу Светом Микули (Никола). И када му је било седам година, отац га да у манастир на књижни наук. Он је на невољне помишљао и молио, помишљао на крст и муку и славио Бога.
И у те дане приђе муж из неког села к његовим ногама, и рече да има у њихову селу дрво нечастивога. И Микула пође и нареди да му донесу 12 секира. И један младић приступи желећи дрво посећи, али нечастиви дух га убије. А био је јединац и мајка је јако плакала. И Никола му приступи, измоли молитву и помаже га светим уљем, помаза рану и рече му да у име Исуса Христа устане и хода. И он уста, а сви падоше на колена славећи Бога. И младићи почеше служити светом Николи.
Али више нико није веровао да се дрво може посећи. И тада он рече да му дају секиру да га посече у име Духа Светога. И направи крст на дрвету и удари седам пута, а кад нечастиви виде да му зла ипак може нанети, он побеже кричећи и говорећи да је дуго пребивао у дрвету, а да га је он отерао. Али је срушио дрво на народ, но Никола би упозорен, учини знак крста и обухвати дрво рукама. И отада се у тим странама нечастиви не јавише.
Свети Микула је у гори Кесарији на чудесан начин отворио људима подземну воду. Другим је чудом спасио човека којему је, док је под стаблом спавао, ушла кроз уста у утробу змија.
Неки се морнари на мору возили, али их је силни ветар потопио на средини пучине и сви су се утопили. И сви су молили Бога и Николу јер су слушали како је он милостив и на копну и на мору. И по Божјој вољи Никола им пошаље ветар и они се спасу, те му то одмах рекоше. Тада Никола замоли Бога да било ко на води, у немоћи, невољи, ако с правим срцем њега зазива, и иде у манастир и моли, прими оно што моли.
