Прочитај ми чланакСрбија која враћа државне ритуале, не извињава се сваки час, то јесте Србија која више не личи на ону из 2012.
1.
Шта је то на Вучићевој инаугурацији толико ишло на живце претенциознијим примерцима овдашњих елита? Осим, наравно, Вучића и факта да је то била његова, а не, рецимо, инаугурација Саше Јанковића или Оље Бећковић. Сметало је утискивање јаке симболике у догађај? Учешће Војске? Мирослављево јеванђеље? Још понеко монархистичко знамење? Понешто националног кича?
Добро, само шта је било то, осим шаке антивучићевских демонстраната, што смо видели у среду између Скупштине и Председништва, а нисмо га већ видели на инаугурацијама у Москви, Вашингтону или Паризу? Ништа, осим што политичког ритуала тог интензитета код нас није било дуго, још од Јосипа Броза, који се инаугурисао бар једном годишње и коме је све било опроштено до мере да ниједном његовом наследнику није било опроштено ништа, па ни мало обновљеног политичког ритуала јаке симболике.
2.
Шта је дакле у среду био проблем? То што се покушао утемељити један симболички ритуал, који, упркос више од два века модерне српске државе, још није установљен, углавном зато што је Србија нове владаре промовисала у часу кад старим још није дала ни четрдесет дана, било да се радило о краљеубиству, свргавању, пролетерској или либералној револуцији? Вучићев ритуал је отуд зазивање наслеђа из прошлости и темељење континуитета према будућности. А то ће рећи јасна намера да Србија преживи. Треба ли да га осудим због тога што под тим условима намерава да преживи и сам?
Ето и одговора: у среду је између Скупштине и Председништва било превише државе за укус наших актуелних елита – и стасалих и угаслих на идеји да је српско питање демократско питање, а не државно и геополитичко. Да и не помињем то да је код Вучића потпуно изостало свако извињење за чињеницу да је Србија претекла из Југославије и да ће, како ствари стоје, претећи и из Европске уније. Отуд, то можда и јесте најгора могућа српска политика, о томе може да се полемише. Али о нечем не може: да је то први пут после веома дуго времена – српска политика.
И то је основни проблем наше инаугурације: што наше елите не само да не могу да науче да живе с тим да је Србија држава већ су редовно спремне да дају све од себе да она то не буде и да се непрестано исцрпљују у нелагоди ако држава још једном случајно претекне.
3.
Вучићев инаугурациони ритуал, као јако симболичко сведочанство да је држава, упркос свему, сачувана, био је добро одабран и у времену и у догађају. Није дакле случајно то што је он био само један од догађаја сличног склопа који обележавају јавни живот у Србији. Нису се, на пример, пре не тако много времена одвијале без проблема експлицитне јавне манифестације чији циљ је био да понизе сваки облик егзистенције у српском националном кључу зато што су биле добро обезбеђене. Оне су биле могуће зато што у самом друштву нити је био раширен отпор таквим догађајима нити је био пожељан облик понашања.
Од тада Србија се неповратно променила. Јавни прекиди наступа тог типа, попут приредаба Бернара-Анри Левија, Атифете Јахјаге или Жена у црном, били су ицртавање одоздо граница пожељних облика јавног иступања. Кажем одоздо, јер те границе нису исцртале друштвене елите, које више немају ни минимум легитимитета за тако нешто. Није ни власт, али она омогућује исцртавање тих граница – које, узгред, чине консензуалну основу сваког друштва – тако што га не омета нити сама покушава да исцртава контрагранице.
Веома је важно да то исцртавање граница – које смањује конфликтну динамику сваког друштва – није насилно и да сведочи о једном новом квалитету. О потпуном одсуству оног већ саморазумевајућег извињавајућег српског дискурса у језику генерација које долазе.
4.
Један од таквих Никад-извини догађаја протеклих дана одвијао се и на пољу међународних односа. Наиме, КРИК – једна од локалних агентура достављачког новинарства које бришу границе између психолошких операција и новинских текстова – озбиљно се умешао у динамику српско-македонских односа. Наиме, КРИК је објавио материјал настао као резултат, по свој прилици, полицијског прислушкивања у Скопљу новинара Мирослава Лазанског, лидера Срба у Македонији Ивана Стоилковића и представника БИА у Скопљу Горана Живаљевића. Наравно, ни по чему занимљиве дијалоге прислушкиване тројке, осим што је требало да компромитују Лазанског, Стоилковића и Живаљевића, КРИК је интерпретирао као део српске завере против данашњег премијера Македоније Зорана Заева, и то све за рачун Руса. Ни то није било довољно, па је Живаљевић оптужен да је био у парламенту Македоније 27. априла, у вечери кад су грађани упали у то здање, кад је Заев нападнут и кад је добио озбиљне батине.
Наравно, КРИК је тенденциозно изоставио такав факт да се Живаљевић пре уласка у узаврели парламент јавио органима македонске државе. Отуд није требало ни очекивати да неко попут КРИКа примети колико је макар симболички добро да је припадник српске службе био присутан на лицу места на коме се више од иједног другог на земаљској кугли у том часу преламала судбина Србије.
5.
Уместо тога, очигледно је било настојање да се конструише афера, чији циљ је био да покаже како је Србија била умешана у нереде у Слопљу и пребијање Заева. Е сад, није било сличне ситуације у нашој новијој историји, а да Србија није покушала да се оправда и извини противницима и да окрене леђа актерима који су чували њена леђа. (Уосталом, сетимо се само оне силне нелагоде и пометње у српској власти кад је пре 15 година у Београду ухапшен агент CIA Џон Нејбор док је на вези држао потпредседника владе Момчила Перишића и сетимо се како је прошао главни српски актер те приче обавештајни генерал Ацо Томић.)
Овај пут и извињавање и нелагода су изостали, и Вучић и Дачић стали су иза тројице Срба. Наравно, та афера показује како је нова македонска власт већ добила свој први међународни задатак. Мораће, наиме, да поквари односе са Србијом не би ли Београду поново била навучена лудачка кошуља света који је у сукобу са већином својих комшија, не само дакле са Македонцима већ и с Албанцима, Хрватима и Бошњацима, а нешто ми каже да ће у тај строј бити мобилисан и Мило Ђукановић. Сад је коначно постало јасно шта су задаци све уједињеније српске опозције – коју Мирослав Паровић духовито и асоцојативно назива „хојтијевци“ – откуд међу њима толико разумевања за Зорана Заева, ко им је за Вучићеву инаугурацију купио беле кошуље, ко је наговорио Јанковића да учини све од себе да на том невеликом антивучићевском скупу заискри ерос међу мушкињем јаче него и на једној геј-паради.
6.
Србија која враћа државне ритуале, Србија која се не извињава кад дође на место на коме се креира (и) њена судбина и Србија која поново почиње да исцртава границе пожељног политичког понашања – то јесте Србија која више не личи на ону из 2012. Ко то не види, не могу му помоћи, ваљда је за њега код Радуловића остала још понека бела крагна и топао мушки загрљај.
Јер и ту ће се исцртавати границе политичког понашања у Србији – на линији безусловног разумевања између „хојтијеваца“ који још нису престали да се извињавају и „хојтијеваца“ који никад не би престали да раде оно због чега се „хојтијевци“ извињавају.
