Прочитај ми чланак
Уместо у болницу, пуковник Миливоје Стојановић стао је нa чело свог пука и уз поклич „Напред, на непријатеља!” пао у првим борбеним редовима. Њему је Бинички посветио „Марш на Дрину”, а Милоје Поповић и Милосав Јелић стихове.
Ових дана, скоро незапажено, прошла је читуља, коју су у „Политици” објавили потомци пуковника Миливоја Стојановића, легендарног команданта Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”, названог Гвоздени пук. Читуља подсећа да је прошло сто година од јуначке погибије једног од најславнијих команданата овог пука.
О јунаштву Миливоја Стојановића хроничари су забележили многа сведочења, а њих су сажели и у књиге историчари мр Радоје Костић („Топлички витезови“) и пуковник Мирко Добричанин („Топлички Гвоздени пук ’Књаз Михаило’“), које су недавно објављене.
Према ратним дневницима овога пука, Добричанин је детаљно описао борбе на Колубари у којима су његови ратници показали невиђено јунаштво, како официри, тако и обични борци, сељаци из Топлице, Јабланице и Заплања.
Одлуком Радомира Путника и Живојина Мишића да српска војска крене у противнапад, Гвоздени пук је добио задатак од команданта Моравске дивизије, у чијем се саставу налазио, да 4. децембра 1914. године (по новом календару) нападне непријатеља на утврђеним положајима Кременица–Вис и да га протера преко Колубаре.
Командант пука Миливоје Стојановић је управо требало да буде смештен у болницу, јер је добио запаљење плућа. Кад је, међутим, сазнао за наређење, он је рекао: „Зар да оставим свој пук сада, кад моји војници иду напред, у смрт? Не, моје је место међу мојим војницима. Кад се сврши борба, кад потиснемо непријатеља, отићи ћу у болницу да се лечим. А сад остајем овде”.
И ставио се на чело пука, у прве борбене редове. Аустроугарска војска је утврдила фронт на линији Кременица–Вис, ком се, због испресецаног терена, тешко прилазило под непрестаном митраљеском ватром. После више поновљених јуриша, пуковник Стојановић је сам пошао испред својих бораца на још један јуриш. Последње речи биле су му: „Напред, на непријатеља!” Пао је погођен непријатељским мецима, али је пук наставио напредовање и, под командом заменика потпуковника Димитрија Милића, успео да савлада отпор и овлада рововима, чиме је једна од важних тачака битке на Колубари била освојена.
Инспирисан славним јунаком Миливојем Стојановићем, Станислав Бинички је компоновао чувени „Марш на Дрину”, за који је Милоје Поповић написао речи:
„Пој, пој Дрино, причај роду ми/Како смо се храбро борили /Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде/Крв је текла /Крв се лила Дрином због слободе”. Песник Милосав Јелић му је посветио своју песму која се завршава стиховима: „Ал’ окове земљи ћу скинути/ Ја не жалим што ћу погинути”.
А ко је био Миливоје Стојановић?
Историчари су записали да се родио у Пожаревцу 1873. године. После завршене војне академије брзо је напредовао и постао командант Подофицирске пешадијске школе. У Првом балканском рату био је командант 12. пука, а за храброст му је престолонаследник Александар Карађорђевић лично уручио Орден Карађорђеве звезде са мачевима, скинувши га са својих и прикачивши га на Стојановићеве груди.
После балканских ратова Миливоје Стојановић је постављен за команданта Краљевске гарде. Кад је избио Велики рат сам је тражио да преузме команду над јединицом која ће се непосредно борити на фронту.
У јуришу који је на Колубари водио пуковник Стојановић погинули су и млади поручници Сретен Николић и Милоје Китановић, као и још 53 подофицира и војника, док их је 224 рањено.
У борбама које су настављене погинуо је и капетан Љубомир Најдановић, заступник команданта 2. батаљона. Његов посилни, Воја из Русне, како је забележио Јован С. Динић, донео је свог мртвог команданта на леђима чак у Ниш. Кад је Перки, Љубомировој мајци, саопштио да јој је донео мртвог сина, и она је пала. Сахрањени су заједно, гроб до гроба.
