Прочитај ми чланакНекад се Црна Гора поносила тиме што је „српски Пијемонт“, или „српска Спарта“. Она је дуго била луча слободе и части поробљеном српском народу под Отоманском империјом. Та слобода Црне Горе била је политички, војно и финансијски подржана од Русије. Ослободилачким ратовима против Турске српски народ већег дела Старе Херцеговине и мале Црне Горе и брда, постепено је у крви и страдању ослобађао нове крајеве и повећавао државну територију.
Међународним признањем Црне Горе, као државе, чему је пресудно допринела Русија 1878.године на Берлинском конгресу, створене су основе за развој модерне српске државе. У тим каменитим брдима Црне Горе тешко се стварала слобода. Мајке су рађале синове да их одгоје и принесу на олтар слободе отаџбине Црне Горе и свеколиког српства. После Косовске битке „… што се збежа у те планине..“ наставило је да се бори за веру и част народа. Смрт за слободу вреднована је као врховна национална вредност. Умирање за слободу Црне Горе је постало симбол и смисао часног живота. Зато се са правом питамо: Шта се то деси са српским бићем Црне Горе за непуних 120.година?
Није случајно Вук Караџић објашњавао зашто српкиње у Црној Гори носе црне мараме — „жале за Косовом“, говорио је. Како то да се под утицајем усташтва, комунизма и Милове диктатуре Црна Гора одрекла својих Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића…. ? Оно што Његош ни пред страшним непријатељем, великим Отоманским царством, није могао ни хтео да учини, говорећи да „Црногорци не љубе ланце“, учинила је власт у Црној Гори од 1999.године до данас. Одрекла се Косова и Метохије…. цркава, манастира, Пећи и Пећке патријаршије?[1]
Резултати деловања комунистичке идеологије и националног и верског раслојавања и растакања српског националног бића за последњих 105 година су погубни. Од српске државе и народа, свега је остало око 28,73% становништва да се изјашњавају као Срби. На попису становништва у Црној Гори 1909. године од укупно 317.856 огромну већину становника чинили су православци (94,38%),[1] док су остали углавном били Арнаути и и муслимани. Српским језиком је говорило 95% становништва, а у већем броју је било и становништва са албанским језиком као матерњим.
Уценама, пропагандом и политичком индокринацијом одузето је национално биће већини српског народа и исти је по основу државности преведен у нову нацију Црногорци, измењен им је језик и писмо некритичким и насилничким односом. Тако нису радили ни Турци за време вишевековног ропства. Српској заједници у Црној Гори прети асимилација и нестајање, што представници власти, а један део и опозиције, у тој Републици нескривено и желе. Мисле да ће се новом вештачком нацијом отргнути од суштине српског националног бића и да ће лакше спроводити самовољу.
Многобројни историјски извори и пописи становништва указују да је српско национално одређење у Црној Гори било апсолутно већинско до 1945. године. Социјалистичка власт је то народно опредељење фактички ставила ван снаге и прокламовала црногорску нацију. Све је то урађено плански ради разбијања српског утицаја и карактера Црне Горе у будућности.
Црногорски Срби данас траже статус конститутивног народа. Распад бивше велике Југославије поново је отворио на драматичан начин њеним стварањем као самосталне државе, некако полуразрешено и наопако постављено „српско питање“. Са отцепљењем Црне Горе, уз истовремено држање Републике Српске у оквиру БиХ и отворено западно деловање у подршци независности лажне државе Косово, спроводила се маргинализација значаја српског народа на Балкану.
Зато Срби у Црној Гори морају тражити своја права, право на националне културне институције и своје уџбенике историје и језика и књижевности, макар их увозили из Србије и Републике Српске. А ако се ствари буду развијале неповољно треба тражити и српске разреде у заједничким школама или своје националне школе. По српски народ је дугорочно најопасније поистовећивање са са новом црногорском измишљеном нацијом. Након референдума положај Срба у Црној Гори постао неподношљив јер су га Срби дочекали маргинализовани у сваком погледу, без својих медија, без адекватног политичког представљања, економски угрожени и без икаквог утицаја на креирање управљања државом. Сасвим је могуће да ће и Срби у Црној Гори морати да схвате оно што су многи народи пре њих, а то је да им ни слободу ни права нико неће дати само зато што постоје или што су почели да своја колективна права коначно траже. Срби у Црној Гори треба да спрече дукљанизацију Црне Горе, да се у томе држе Његошеве мисли и дела и непоколебљиво буду уз све што им је исто са Србима у Србији и Републици Српској.
После Референдума, за који се озбиљно сумња да није био израз воље народа, процес раздвајања Срба и нове нације Црногораца, постао је неминовност. До тога мора доћи јер Црна Гора у супротном, може запасти у још дубље поделе и грађанске сукобе. Да би се то избегло, односи између Црногораца и Срба у Црној Гори треба да буду уставно-правно регулисани на демократски начин. Одласком режима Мила Ђукановића можда би се већи део Црногораца вратио „..вери прађедовској..“.Наопаким деловањем власти Мила Ђукановића у дужем периоду, Срби и Црногорци се већ разликују по језику, култури и приступу садржају историје. Зато у школама у Црној Гори треба да постоје одељења на српском језику. Боље би било да се пониште проусташке реформе које су део српског националног бића насилно изместиле из српског народа у куруролошком, етничком, политичком па и безбедносном смислу.
Кроз историју и векове Црногорци нису постојали, као народ. Од настанка Зете, а потом Црне Горе као српске државе, па све до комунизма Црногорци су били Срби. У епохи националног романтизма српског народа, створен је мит о Црној Гори као „Српској Спарти“. Његови творци су наши романтичари из Српске Војводине, која је, као што знамо, тада била у саставу Аустроугарске монархије.
Велики српски писци Радичевић, Змај, Јакшић, Костић… пуно су написали прелепих дела о српској суштини и бићу Црне Горе. То се догађало у периоду када су Србијом владали Обреновићи, који су у спољној политици били везани за Аустрију. Тада изворна српска идеја о јединству народа није била у обреновићевској Србији него у Српској Војводини. Слично је и данас, јер је духовно српско средиште у Републици Српској а не у Србији. Званични Београд данас, као и много пута кроз историју био је ускогруд и није видео потребе целог српског народа, него је водио политику додворавања ускогрудо гледајући партикуларне интересе. Најлепше је српско биће Црне Горе и Црногораца опевао Владика Петар Петровић Његош.
Обреновићи, нису могли имати ослонац на Русију зато што су били окренути ка Аустроугарској. Књажевина Црна Гора је, међутим, све до Мајског преврата и доласка Петра Карађорђевића на престо, била наслоњена у потпуности на Русију. Санстефански мировни уговор, потписан у корист Бугара, а на штету Срба, чија корекција је обављена на Берлинском конгресу, када су и Србија и Црна Гора стекле међународно признање, показао је сву сложеност међународне позиције Србије тога времена. У таквим околностима Црна Гора је српским романтичарима из Војводине била логична инспирација. С њом нису имали физичког додира у мери која би им открила сву њену суштину и далеки ехо крваве слободе и бојева с Турцима. Српски романтичари су Црну Гору тада оковали у звезде. Ловћен је са разлогом постао симбол слободе српског народа, а Црна Гора „чувар косовске мисли о слободи“.
Зато се наши родољубиви интелектуалци и данас чуде шта се то десило са „Српском Спартом“, како је могуће да се она одриче српства, Косова и предака, српског језика и ћирилице, како је могуће да је Српска Црква на њеном тлу непожељна? Одговор на та питања је исувише прост али тачан и он гласи: узрок је комунизам од 1945. године и Ђукановићева власт од деведесетих година прошлог века па до данас.
Комунизам је сатирао српство и српску православну веру у Црној Гори, а Милов режим је по сличном рецепту, новом евроатлантском рецепту направио разбраћу од браће. Као да је био са пророчанском моћи, Архимандрит Нићифор Дучић је проглашење Црне Горе за књажевину 1851. окарактерисао ријечима: „Ето нове несреће српскоме народу!“ Неколико деценија касније Јован Дучић је о свом трошку у Требињу подигао споменик Његошу, али у његовим делима нема ни слова у славу Црне Горе. То није случајно, јер је и тадашња власт гледала и штитила власторшца, а не народ. Ниједан Бокељ, ниједан Херцеговац, ниједан Паштровић нити Брђанин није оставио писани траг о превеликој бризи књаза а потом крља Николе за народ.[2]
Како се данас Срби осећају у Црној Гори?
У склопу одржавања народних трибина у Црној Гори, Унија за неутралност Црне Горе и Евроазијски безбедносни форум из Београда одржали су низ трибина у 2016.години, против агресивне НАТО пропаганде о укључивању Црне Горе у Алијансу. Говорници са територије и из локалне заједнице на трибинама су јасно изнели своје ставове о штетним последицама евентуалног прикључења Црне Горе НАТО пакту.
На себи својствен начин и песници и културни радници дали су допринос анти НАТО кампањи, кроз рецитовање својих песама које говоре о проблемима српског народа из свакодневног живота.
Из излагања дискусија и порука које су пренете на трибинама у Црној Гори, могу се извући релативно објективни ставови и поруке:
Српски народ у Црној Гори, посебно на западу и северу (на простору Старе Херцеговине), осећа велику угроженост и обесправљеност и изостанак подршке званичних власти Србије, посебно у последње четири године.
Власти Црне Горе, од осамостаљења дискриминишу све локалне средине и заједнице које се претежно изјашњавају као српске.
Влада блокира озбиљне инвестиције из буџета и не доводи инвеститоре за отварање нових погона и фабрика у српским локалним заједницама, тако да је млади нараштај приморан да своја животна питања решава у другим срединама или да се приклања званичној власти. На тај начин Мило Ђуканповић уцењује и прогони све оне који су за очување изворне српске Црне Горе и који су за очување њеног српског националног бића.
Црногорски режим не обезбеђује елементарне права за српску заједницу на нивоу националних мањина, тако да је проказан српски језик, застава и све више Православна црква.
Српски народ је јединствен у осуди увођења црногорског језика и изричит је за одржање српског језика и ћирилице,
Истакнуто је низ примера дискриминације и прогона људи из државних институција (Полиција, Школство, Војска, Здраство, органи државне управе на републичком и локалном нивоу), кроз прекиде радног односа само зато што се декларишу као Срби. Истиче се пример да су учитељи и професори тајном кампањом били инструисани а потом и приморани да прихвате школске дневнике и друге обрасце штампане на латиници и да исте морају попуњавати латиницом. То је почетак процеса колективног унијаћења српског народа у Црној Гори а да се о томе власти Републике Србије никада нису одредиле и истакле то као проблем. Муслимани се у Црној Гори све више декларишу као Бошњаци, а Албанци у источном делу изграђују елементе аутономије у културној и политичкој сфери. На тај начин само је српски народ у Црној Гори подељен на „Србе и Црногорце“.
Не постоји сагласност ни око државних симбола, пре свега око заставе. Муслимани носе ратне заставе муслиманске БиХ, а Албанци албанске заставе. За Србе постојећа застава није њихов избор већ тробојка са белим орлом, традинационална застава Краљевине Црне Горе. Постојећу заставу и грб Црне Горе зову „кокошком“, јер никада није била историјски симбол државности Црне Горе.
Све више је изражена и бојазан од албанског и муслиманског екстремизма на северу и истоку Црне Горе, јер постоји значајан број добровољаца који су учествовали или се сада налазе у јединицама тзв. Исламске државе.
Не одобрава се успостављање границе између Црне Горе и лажне државе Косова јер сматрају да је то граница према Србији која је давно утврђена.
Свим демократски средствима потребно је наставити истрајну борбу за очување српских националних интереса и недозволити даље поделе, посебно у разбијању улоге и значаја српске православне цркве.
Српски народ искрено жели још отворенију и плодотворнију сарадњу са Русијом на свим пољима, јер то сматрају јединим природним и братским савезом уз Србију и Републику Српску.
Српски народ Црне Горе дубоко осећа жал за жртвама НАТО агресије народа Републике Србије и Црне Горе и то га чини још одлучнијим у супростављању приступању Црне Горе НАТО пакту.
Одлуку о приступању Црне Горе НАТО пакту, као судбоносном питању не само за Црну Гору већ и за све српске земље, потребно је донети изјашњавањем народа на референдуму,
Потрбне су хитне инвестиције у већинским српским срединама како би се зауставио процес одласка народа из тих средина, као и процес националног и верског унијаћења и „политичког насиља“. То насиље се спроводи кроз корупцију, уцене припадника опозиционих странака, посебно виђенијих и утицајних људи. Зато се суштински може рећи да у Црној Гори не постоји демократија нити демократски систем, него је на сцени самовоља једне корумпиране ауторитарне власти, која манипулише вољом народа и недозвољава истинску анфирмацију његових интереса.
Након избора у Црној Гори, исказане воље народа и различитих пропуста и кршења изборне процедуре све више се види да је Црна Гора подељено друштво у националном и политичком смислу и да је тешко предвидети ситуацију у колико режим не призна учињене пропусте и не приступи се изградњи нормалније атмосфере без уцена и притисака за наредне заиста демократске изборе. У колико актуелни режим уђе у даље спорне поступке обезбеђивања већине онда је извесно да ће процес ићи ка радикализацији и заоштравању политиче ситуације. Вероватно ће се Запад, пре свега САД определити за очување режима по сваку цену, све док на силу не угура Црну Гору у НАТО пакт.
Васојевићи као увек: родољуби, чврсти, одлучни, поуздани…
РОДОЉУБЉЕ ИСКАЗАНО ПЕСМАМА
ДЈЕЧАЧКА СТВАРНОСТ
Не волим март, месец у коме сам се родио,
месец у коме сам ходио, од кога сам се одвојио.
У ноћи 24-ог марта, и почетак страшнога рата,
заувек се опраштам и сузи допуштам,
да низ лице оде, да отече…
Црно беше све око мене,очи ми мрак једе
у кавезу сам без светлости дана,
дошла су јата врана…
У Пећи сам се родио, још се нисам препородио,
најлепши осјећај кад своју земљу заволиш,
а најтежи кад је изгубиш…
Не, не могу вам до детаља испричати како је било и шта се заправо збило,
сада враћам филм, али знам нико није преживео без траума. Испричаћу вам…
Ноћ се спустала над градом, били смо у својим домовима у кревету сам лежао свом, хтео сам заспати чврстим сном.
Отац гледајући телевизор, видио је неописив призор, ти „МИЛОСРДНИ АНЂЕЛИ“ крећу, изнад Метохије лећу.
У том тренутку улазна врата се отворише,
врата од купатила се залупише, не знајући ко иде степеницама, ја сам чекао, страх сам осетио, ко је то рекао.
То је био деда, уплашена је била глава седа, пробудише се близанци – сестра и брат, пробудио их је овај рат.
Стефан Војводић
Песму је написао дечак од 15 година Стефан Војводић из Пећи у те тешке дане, када су НАТО бомбардери сејали смрт на Косову и Метохији. Након окупације Косова и Метохије опрогнан је са породицом и нови дом нашао је у Андријевици, у тој општини где племе Васојевића и даље одолева на бранику српства у Црној Гори.
Мама ми даде ћебе, држао сам га чврсто уз себе, док нас је деда пожуривао дрхтавим рукама, осећао сам да су наше душе биле на мукама.
Не очекујући тако нешто, свако је узимао понешто, не баш вешто.
Мајка узе сестру и брата, а пушку, пушку узе тата.
Кренусмо пут склоништа, мислећи да то није ништа, први крену отац, мајка, ја, последњи деда.
Пролазећи уским путем, глава ми лута, тек смо били на пола пута, гледао сам право испред себе, покушавао у мраку видети шта раде бебе.
Прасак бомби те страшне ноћи, мислио сам да до склоништа нећемо стићи,
сакупљајући дечачку снагу, крв је текла кроз вене, окретао сам се, заста ли то деда иза мене?
Као да ми неко иза очи даде, моје тело стаде, око нас се пуца, а мом деди срце престаде да куца.
Окренух се, видех да ми деда стаде,
раширио к мени руке и на земљу паде.
Ухвати ме мати за малену руку, срце ко да ми чупаше и вуку, плакајући ушао сам у склониште, гледајући малу децу како вриште.
Сео сам баки у крило, причао јој и сузе лио,
док ме бака забринуто гледа, ја јој рекох: ,,Бако умро ми је деда!”
Јецао сам, желећи да ме нико не слуша,
јер је деда био само моја душа.
Нису ми дали да га видим последњи пут,
а како сам као мали хтео да се сакријем под његов скут.
Зашто смо ми криви за туђе грехе, нико не пружа бар мало утехе.
Помолити се свецима светим, само тог страха кад се сетим.
Нема више моје око сузе, све су истрошене,
немам веру поред себе своју,
Метохију, Патријаршију, земљу моју.
Ево испричао сам вам, али је сада та земља вештачка, али то је моја, заиста,
стварно дечачка…”
СРБИЈИ
Зориш ли се, рањена и дична
без суза и страха за зелена жита,
јеси ли у Дечане као на Цер крута?
Не памтим да си ропству навикнута!
Нијеси пузању и цвиљењу вична,
јеси ли Србијо ка’ вал валовита?
Њедриш ли још с’ истока млијеко?
Тврда су твоја седморо брда.
Примаш ли их к’ себи на конаке,
својиш ли их к’о Бог што је реко,
дајеш ли им к’о Ђорђе барјаке,
браниш ли их ропства и заблуде,
еј Србијо дична којекуде?
Јеси ли Србијо к’о гром громовита,
ил’ гајиш цвијеће у „гробнице плаве“,
јеси ли на плахо и лакомо слепа,
благосиљаш ли мраморје у ровове скрита,
јеси ли бадњаке спремила крваве,
војштиш ли Србијо као накад Степа?
Јесу ли ти зазидали груди набујале,
крчме те и лапћу сузе и млијеко,
окупљаш ли стркле и престале,
јеси ли Србијо још тамо далеко?
Јесу ли те сабили до зида?
Алачу над тобом од Видова дана,
а ти ми Србијо као Симонида,
крвавом Дрином течеш!
Јеси ли распијевана,
или Лелејском гором лелечеш?
Или си Тара?
… једним оком с’ кома шара,
ил’ к’ Милошу на Косово
ил’ у најам код ћесара!
Руше ли ти темеље и шљеме?
Међе су ти овјенчане славом?
Још мене има, још сам „Босна млада“,
крвава Дрина сном и јавом,
још мене има платиће ми главом,
ја сам Обилић што собом влада,
ја имам племе,
ја имам себе,
пасје им сјеме!
Уче те да збориш:
подани,
погани,
продани,
шеталице,
вични на јарам туђи и таљиге,
образ укаљани
и ропске клице,
што „пишу“ прстом!
А ти се зориш
ранама вична
и чуваш књиге!
Престонице,
задушнице,
ћирилице,
Грачанице…,
крстиш ли се крстом,
дична као цецуњани
кад им туђин бане,
да част, образ и слободу бране.
Издржи Србијо, погнута од бола!
Слави Аранђела, Алексендра, Арсенија…!
Сунце се поново рађа,
невско, с’ истока крај Бога сија!
Ја барјак носим са Суводола:
„За јунаштво, лично из руку даде Карађорђе“!
Ја сам галија царска и ратна лађа!
Ја јесам Русија!
Ја сам син вође.
Ја сам драг-лала са Цецуна,
Мартин Милунов и Минин Лука,
Милутин Вуков, официр српски са Солуна!
Ја сам српска буна!
Ја сам Синђелић с’ Чегра,
јатаган хајдука!
Ја сам Живојин Мишић са Дрине,
Путник Радомир,
ја сам комита, нећу мир!
Ја сам Петар Бојовић с’ Првошевине!
Ја сам Милетин Ђоле са Селине!
Миљан Ракитић с’ Улотине,
ја сам Никола Оташев с’ Присоје,
вратићу своје…
Као кнез Радоје…,
као Ника Вешов на Гребену
што девет глава „поклони“ племену!
Ја сам Србин, Гаврило Принцип са Миљацке,
осветићу све муке, све ране братске…!
Бојка сам руска,
лено Христове вјере,
широка руска степа и Стара Рашка,
ја сам Крвава бајка, афера бомбашка,
медаља „француска“,
за храброст ме окити Франш де Пере!
Ја сам Костадин Микић
син дечанског улишта,
Тихи Дон и ћуприја са Дрине,
издржаћемо, опстаћемо на света огњишта,
знамо како се траје и како се гине!
песник Давид Лалић
УПУТНИЦЕ:
[1] Александар Милачић, Црна Гора од српске Спарте до Монтенегра, Спутњик, 23.10.2015. (https://rs.sputniknews.com/autori/201510231100488378-crnagora-unesko-glasanje-komentar/)
[2] Рајо Војиновић, Српско питање у Црној Гори, Печат, 20.10.2010.
