Прочитај ми чланакПоследњи траг британске моћи садржан је у остајању САД у Европи. Лондон грчевито лобира за то, и отуд и његова политика на Балкану.
Актуелна британска влада, као и она претходна, наметнула се као западни лидер антируске кампање и политике сукоба са Русијом. Иако је доминантно уверење да је Британија постала пуки подизвођач америчке спољне политике и као таква она као земља нема битнији значај у савременим међународним односима, у овом случају Лондон има чисто своје разлоге. Британија по сваку цену настоји да задржи америчку пажњу и присуство у Европи јер без Америке она, и са Европском унијом и без ње, губи било какав значај на Старом континенту. Лондон верује да заоштравањем односа са Русијом и подгрејавањем страха од „руске агресије“ може да задржи Америку у Европи.
То је додуше константа британске политике, дефинисане још после Другог светског рата а зацементиране 1956. године после дебакла у војној интервенцији у Суецу, у Египту, када се распало и француско-британско савезништво. Концепт Хладног рата створен је у Британији како би се Америка задржала у Европи. У новим околностима, пре свега после изласка Британије из Европске уније и наговештаја да ће се тежиште америчке политике преместити на друге делове света, та британска политичка константа се нашла пред озбиљним изазовом.
Лондону је потпуно јасно да Америка, без обзира ко је председник, у својој политици пре свега следи токове новца: тамо где су паре, тамо је и америчко политичко тежиште, а све остало су маргиналне стилске вежбе, увежбавање модела. У Европи више нема довољно пара и Америка се сели у Азију и Европа није више у фокусу Вашингтона. Уз то, нема више ни Совјетског Савеза, па тако ни страха и америчко интересовање слаби. У таквом развоју догађаја Британија бива потпуно потиснута на европске маргине и зато сада покушава да по сваку цену задржи америчку пажњу и америчко присуство у Европи.
НАТО КАО БРИТАНСКИ ИНСТРУМЕНТ
Нарушени односи Запада са Русијом, посебно после државног удара у Украјини и присаједињења Крима, у Лондону се виде као корисна прилика за остварење тих планова. Коришћење Сирије је додатна прилика коју изгледа Лондон не жели да пропусти, па се један део британског естаблишмента чији је гласноговорник шеф Форин офиса Борис Џонсон намеће као предводник осуде Русије и тражења нових казнених мера.
Многи хроничари верују да је Британији заоштравање односа са Русијом важно и због предстојећих преговора о изласку из ЕУ, па би страшењем европских земаља и привлачењем пажње Америке могла да издејствује погодније услове у преговорима о одласку. У том смислу Британија је у својој комуникацији са Бриселом посебно нагласила проблем безбедности, на коју наводно она може да утиче. Ти, међутим, преговори и нису велики проблем и трајаће око две године, али задржавање Америке у Европи је дугорочни стратешки циљ Британије.
За Британију су ту најважнији НАТО и његов опстанак. А НАТО нема значаја ако нема проблема, ако нема страха и опасности, макар и измишљених. И зато је Британија предводник генерисања сукоба са Русијом и подгрејавања опасности од ње. У том светлу би требало гледати и на интензивно лобирање британске владе да будући генерални секретар НАТО буде бивши премијер Дејвид Камерон. Британија жели да буде у центру одлучивања у НАТО ако је већ изашла из ЕУ. А НАТО је истовремено и најефикаснији инструмент задржавања америчке пажње у Европи.
Кроз ту призму би требало гледати британску политику према Русији, али и све њене активности у Европи, посебно на Балкану. То је британска политичка позиција, али је велико питање да ли ће данашња Британија успети у тој политици. Токове новца, који су звезда водиља америчке спољне политике, Лондон не може да промени, а уз то ни британска влада није баш сасвим јединствена према политичком ризику који политика сукоба са Русијом са собом носи. Највише уздржаности показује премијерка Тереза Меј. Уз то, не би требало сметнути са ума да три четвртине компанија на Лондонској берзи раде у доларским приходима, а од њих у великој мери зависи не само британски буџет него и политичке каријере.
Другим речима, Америка има много више ефикасних инструмената да утиче на Британију него обрнуто. Међу тим доларским компанијама су и оне у руском власништву, и на те руске компаније отпада 25 одсто промета Лондонске берзе. За такву политику лондонски Вајтхол има проблем и са домаћом јавношћу. После година лажи које су касније разоткривене, а пре свега оне уочи рата у Ираку, јавност има мало поверења. И сада се пласирају лажи по истом „ирачком“ принципу, али приметно је да, уз сав притисак владе, у јавности нема ентузијазма.
ЗА САД ЏОНСОН ЈЕ КЛОВН, А ЗА РУСЕ БРИТАНИЈА НЕВАЖНА
Можда је још важније што Британија нема више утицај у Вашингтону. Уочи америчког ракетирања Сирије британски шеф дипломатије Џонсон провео је неколико дана у Вашингтону и лобирао да Америка нападне сиријске аеродроме, а изгледа да је и у специјалној операцији напада бојним отровима учествовала и Британија. Па је Џонсон онда после посете Вашингтону драматично отказао давно планирану посету Москви. Истовремено, како се тврди, Џонсон је убеђивао и државног секретара Рекса Тилерсона да се уведу додатне санкције Русији због Сирије. Није још јасно колико је Џонсон био успешан у свом вашингтонском лобирању мада је самит министара спољних послова Групе 7 у Италији одбацио Џонсонове идеје и британски хроничари оцењују да се шеф Форин офиса „показао као кловн на међународној сцени“.
Када је реч о Џонсону, занимљиво је шта о њему мисли амерички председник Доналд Трамп. Према лондонском листу Мејл он сандеј у броју од 9. априла 2017. године председник Трамп је назвао Џонсона „веселом (забављачком) будалом“. Употребио је колоритну и вишезначну енглеску реч „buffoon“. Најближи превод на српски је, како кажу у Босни – „бленто“. Лондонски лист је то цинично прокоментарисао речима: „Ако вас чак и Трамп тако назове, онда…“ То је везано и за лични кредибилитет Бориса Џонсона. Он је јавну каријеру направио као читани новински коментатор који се годинама борио против лажи политичара и посебно против ратних авантура претходних влада, и британских и америчких, а сада, када је постао власт, шеф дипломатије, он је наједном водећи ратни хушкач и корисник лажних вести.
О британском утицају на Русију се, наравно, не може ни говорити. У недавно објављеној књизи, неауторизованој биографији Дејвида Камерона, лорд (Мајкл) Ашкрофт, некада високи функционер владајуће Кознервативне партије и њен највећи донатор у историји, описује један занимљив детаљ. У јуну 2015. године је једна изабрана делегација британских конзервативаца, коју је предводио лорд Ашкрофт, имала тајни састанак са представницима Кремља како би разговарали о односима Русије и Британије. Састанак је одржан у државној вили у Сочију. Кремљ је тада Британцима пренео да Москва не сматра да је Британија уопште политички важна земља, јер је она само потрчко америчке политике. И зато Русију Британија уопште не занима. Како сада стоје ствари, та позиција Кремља још није промењена.
Упркос реалном односу снага и поразу на самиту шефова дипломатија Г7, који, изузев Канаде, сведочи о расположењу највећих западних земаља и Јапана, Британија од своје политике подгрејавања сукоба са Русијом и задржавања присуства Америке у Европи неће одустати. Посебно ће бити активна у коришћењу Сирије, јер ту има више простора пошто су у том проблему и Америка и Русија, а, макар оперативно, знатно мање кључне европске земље које су већ показале да нису спремне да купују британске политичке пакете.
