Pročitaj mi članakPovampireni fašizam zapadne sile stavile su u funkciju eliminacije izmišljenog ruskog uticaja na Balkanu.
Америчко ангажовање усташког покрета у субверзивне сврхе против земаља Истока одавно није тајна. Тиме су САД одавно директан саучесник у старим и новим злочинима ове фашистичке организације. Усташе – први терористички монструм под заштитом САД – претеча су терористичких организација које ће касније спонзорисати и штитити CIA и друге америчке тајне службе.
Није више у питању покровитељски однос према усташким главешинама и највећим злочинцима, него директна сарадња и садејство у злочину, који су посебно били изражени у злочиначкој америчко-хрватској војној операцији „Олуја“. Како су заштићени усташки злочинци након Другог светског рата и како су заштићени проусташки злочинци из грађанског рата у Хрватској, тако се сада штити њихова нова независна држава и њихов имиџ по коме су препознатљиви и кога се не одричу.
Понека америчка блага и стидљива критика проусташке државе и режима више је изнуђена наступом јеврејских организација, које бране истину о холокаусту, него стварним осећајем за правду и потребом да се злочини истраже а злочинци осуде. Како критиковати, када су свесни да су, захваљујући својим прљавим обавештајним играма, и сами постали саучесници у злочину.
Новије америчке администрације постале су заточеници погрешних одлука прошлих влада и настављају ту сарадњу по инерцији. Немају храбрости да праву истину признају и објаве, надајући се да ће време избрисати све трагове прљавих веза са усташким терористима, те ће тако америчке институције остати чисте.
Наступ америчке администрације када су у питању Хрватска и усташки покрет није лако дешифровати. Нико никада није јавно рекао да подржава усташки покрет, а деценијама се управо то догађа. Не причињавају Америци велики проблем протести Србије и протести српске мањине у Хрватској – то је лако игнорисати након познате медијске сатанизације. Проблем су бројне и упорне јеврејске организације, поготово она најауторитативнија из Јерусалима коју предводи Ефраим Зуроф. Па и оне америчке, које највише могу да уздрмају домаћу јавност и тако утичу на изборе. Зато је одлучено да САД званично упозоре Хрватску на појаве величање усташтва како би се умирили Јевреји широм света.
ИЗВЕШТАЈ СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТА
Упозорење је послато кроз редовни годишњи извештај Стејт департмента о верским слободама у свету за 2016. годину, где су САД указале на нека дешавања у Хрватској која доприносе рехабилитацији и величању усташтва. Издвојили су следеће примере како би поткрепили своју тврдњу:
Помињу се бивши министар културе Златан Хасанбеговић и редитељ Јаков Седлар као особе чији су ставови о усташком режиму изазвали посебне полемике јеврејских и српских верских заједница и невладиних организација;
Као кључни догађај који осликава стање верских слобода истиче се комеморација у логору смрти Јасеновац, коју су бојкотовали јеврејски и српски челници, оптужујући тадашњу владу да умањују усташке злочине;
У документу се пише и о маршу 5.000 људи на Савет за електронске медије, који је суспендовао програм телевизије З-1 због емисије у којој је водитељ позвао гледаоце да се држе подаље од православне цркве у Загребу, јер четнички викари могу изаћи и заклати невине пролазнике;
Помиње се и утакмица између Хрватске и Израела, када су навијачи узвикивали усташку паролу „за дом спремни“, и то би било све што су Американци запазили од негативних појава везаних за усташки покрет.
На први поглед, све је у реду, америчка влада критикује отворене манифестације усташтва у Хрватској. Многе српске медије обрадовао је овај извештај као најава нечег што ће тек уследити и од чега ће хрватски политички врх заболети глава. То нису реална очекивања и на тако нешто дуго ћемо чекати. Тек пажљивим проучавањем извештаја Стејт департмента запажају се скривени потези који анулирају српска очекивања:
Једини циљ помињања проусташких дешавања у Хрватској јесте смиривање јеврејских организација у свету, тако да се створи утисак како се нешто конкретно предузима иако конкретних мера нема и неће их ни бити;
У делу извештаја о величању усташтва у Хрватској у тежишту су Јевреји иако они тренутно из јаких политичких интереса нису угрожени, а стварно су веома угрожени Срби и све што је српско;
Ако је неко у Америци стварно желео да удари шамар проусташком режиму у Хрватској, зашто је српски проблем уклопио у анализу само верских слобода и права када су Србима, поред верских, буквално угрожена сва остала права у овој држави;
Извештај о стању верских слобода у Хрватској разводњен је тако што је уклопљен у анализу стања у целом свету, где је добар део тих анализа политички обојен и не може му се веровати (у пријатељскм земљама овај проблем се прикрива, а код оних других потенцира), тако да ће се и стање у Хрватској релативизовати у општем неповрењу према ономе што пише у том акту;
Стејт департмет је лукаво пронашао начин да догађаје у Хрватској не анализира у времену њиховог дешавања, него о покушајима рехабилитацији усташког покрета у Хрватској говори само једном годишње, са великим закашњењем, и то у извештају коме унапред нико не верује.
ОДГОВОР ХРВАТСКЕ ВЛАДЕ
Значи, нико више не може да им спочитава да проблем нису уочили и да му нису посветили пажњу, а што то неме никаквог ефекта, то ће многима у свету промаћи. Мора се признати, вешто то раде системом да су „и вуци сити и овце на броју“ и да веома вешто подржавају и штите своје старе сраднике.
Влади Хрватске је, наравно, све јасно. Они су на директној вези и не морају да посебно тумаче наводе у извештају Вашингтона. Смирено су реаговали на извештај Стејт департмента и издали саопштење препуно цинизма:
„Актуелна влада ставља на највиши ниво заштиту свих права, како мањинских, тако и националних, верских и свих других. У дијалогу са представницима мањина влада промовише међусобно уважавање, сарадњу, солидарност, конструктивни дијалог и одговорно суочавање са свим друштвеним проблемима. У том погледу ћемо успоставити и размену мишљења везано за питања наведена у извјешћу за 2016. с америчком владом“.
Милина како код „међународне заједнице“ лако пролазе празне фразе и перфидне преваре. Наравно да код хрватске владе нема никаквих озбиљних намера да спрече појаве усташтва јер су они главни носиоци тога пројекта. Све је то „кобајаги“ планирање и предузимање мера (како то Туђман пред „Олују“ рече – ми им кобајаги јамчимо сва права), а у стварности се наставља смишљена акција рехабилитације усташтва и тихи егзодус Срба. Јевреји су задовољни овим извештајем и нису против њега протествовали. Срби више не знају против чега пре да протестују јер им је угрожено све.
НАЈВЕЋА ГРЕШКА У ПОЛИТИЦИ СРПСКЕ МАЊИНЕ
Милорад Пуповац није аутентични представник српске мањине у Хрватској зато што није учествовао у оружаном отпору. Током рата представљао је мали део потпуно лојалних урбаних Срба из Загреба, који су у таквом ставу видели свој опстанак, што није било далеко од истине јер је Томислав Мерчеп са својим ескадроном смрти доселио на Загребачки велесајам и наставио крвави посао који је започео у Вуковару и Пакрачкој пољани. Временом је Пуповац постао такорећи једини гласноговорник српске мањине и најомрзнутија личност у Хрватској. Прогласили су га за опасног четника и непожељну особу којој није место у новој Хрватској. Нема се његовим јавним наступима шта приговорити сем да немају никаквог ефекта за опстанак Срба. Није Пуповац ништа прећутао и мао је храбрости све да каже и на сваком месту. Међутим, хрватска власт увек је проналазила нови начин да застраши Србе, тако да се тихи егзодус незаустављиво наставља.
Након тешког разочарања у бившег премијера Зорана Милановића и СДП, Пуповац је са својим сарадницима одлучио да буде прагматичан и да у интересу опстанка Срба са своја три заступника у Сабору подржи проусташки ХДЗ и омогући му да формира владу. Ових дана и њему је потпуно јасно да је погрешио и да је штета нанета српској мањини овим прагматизмом далеко већа од било какве користи. Праве изворне усташе из Аутохтоне хрватске странке права, које у Хрватској зову десница, дивљају испред службених просторија Српског народног вијећа (СНВ), значи под прозором Милорада Пуповца. Иако уствари протестују због најаве председника владе Андреја Пленковића да плочу са усташким покличом „за дом спремни“ у Јасеновцу замени другом без тог поздрава, они нису дошли пред Владу него пред просторија СНВ, уверени да то Пленковић никада не би урадио безв притисака које предводе Срби. О било каквом протесту и проблему у Хрватској да се ради, Срби су били и остали дежурна мета излива мржње.
Усташе прете и Пленковићу „да се не игра шибицама“ и не дира спорну плочу, али истовремено демонстративно пале Новости, недељник српске мањине. И, како то у Хрватској вешто раде, укупан проблем рехабилитације и величања усташтва свео се на једну плочу у Јасеновцу – ако се она уклони, са усташтвом је готово. Наравно, проблем је сложенији и не да се решити без интервенције „међународне заједнице“. Благе критике попут оне из Стејт департмента неће покренути решење проблема, јер им то и није био циљ. Србија чини што може, шаље званичне дипломатске протесте, али се на њих нико у свету озбиљно не осврће, па тако ни Хрвати.
СРБИ ПОСЛЕДЊА ПРЕПРЕКА УСТАШТВУ
Можда се не чини логичним да се тешки притисци на српску мањину у Хрватској настављају иако су прогоном и тихим егзодусом сведени на за усташе прихватљив проценат – испод три одсто – што би требало да потврди будући попис становништва. Бројност Срба више није проблем за усташки покрет. Сада је проблем што су Срби једина препрека рехабилитацији идеја НДХ Анте Павелића. Једини које чак ни САД ни Запад не могу да ућуткају нити их могу преварити службеним папирима типа извештаја Стејт департмента, као што то успевају са јеврејским организацијма. Када би то могли, процес рехабилитације усташтва одвијао би се брзо и у тишини.
Није највећи проблем дивљање усташа под прозорима службених просторија српске мањине. Није највећи проблем ни паљење листа Новости Српског народног вијећа. То је само порука да Срби не могу да се организују и да не могу да имају своје гласило. То се најбоље види, али није најопасније по Србе. Напади на свеукупно српство у Хрватској су много шири и перфиднији, где им опасност прети од комшија и доводи их у потпуно пасивну ситуацију из страха за породицу.
Преко локалних ТВ станица у већини хрватских градова распирује се мржња према Србима њихових комшија у градовима и селима. У редовним емисијама у које се укључују гледаоци постављају се питања о плочи у Јасеновцу, о томе ко то Хрвате назива усташама и слично. Тада крећу бујице мржње гледалаца према свему што је српско, уз јасну поруку: „Ако им сметају плоче наших хероја, онда они не воле Хрватску. Ако се не осећају сигурно, нека купе труље и иду из Хрватске“. Такве емисије трају сатима уз хистеричне шовинистичке изливе гледалаца који своју тираду редовно завршавају покликом „за дом спремни“.
Сем тога, проценили су да је Милорад Пуповац на крају постао једини прави лидер српске мањине и да га треба елиминисати како би Срби у Хрватској остали обезглављени. Сви покушаји да се он заплаши и ућутка пропали су и мора му се одати признање да у ситуацији у којој се налази показује велику храброст. Зато је у току покушај његове компромитације преко његовог сина Озрена. Озрен је студирао и радио у Берлину, а сада се запослио на факултету на Ријеци. Јавност у Хрватској бруји о томе да он не испуњава услове постављеног конкурса и да је примљен преко везе. Називају га четником, као и његовог оца, и оптужују да раскошно живе од хрватских пара, док деца бранитеља не могу да нађу посао.
Мрља прагматизма пала је на српску мањину у Хрватској јер ће остати горак укус чињенице да су подржали проусташки режим у Сабору зарад некаквих обећања. Подржали су оне који су имали тајне програме њиховог прогона и етничког чишћења, а то је тешко разумети. Била је то лоша трговина, јер се егзодус Срба наставио. Лоша трговина јер се притисак на преостале Србе наставио. Једно је јасно – дивљање усташа у Хрватској и рехабилитацију НДХ не може зауставити српска мањина. Не може ни Србија. Може само „међународна заједница“, која би пре тога морала донети историјску одлуку да не буде саучесник у томе. Да схвати да су опасности од повампирења фашизма веће од некакве имагинарне користи од усташа, који су сада у функцији елиминације измишљеног руског утицаја на Балкану.
ХРВАТСКИ ИЗВОЗ ТЕХНОЛОГИЈЕ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА
Хрватска искуства о методама „законског“ етничког чишћења Срба показала су тако добре резултате да је то постао значајан хрватски извозни артикал – интелектуална својина која се може продати или разменити. Није ни чудо јер су у Хрватској о томе рађене бројне научне студије, у чију су реализацију биле укључене све кључне институције државе, посебно јавне и тајне службе безбедности. Извоз у Украјину баш и није успео због оштрог протеста Русије, али зато извоз хрватских искустава са Србима у такозвану државу Косово добро фукционише. Како и не би кад је у питању етничко чишћење истог народа. Хапшење Богдана Митровића у Мушутишту од стране специјалне полиције Косова типичан је пример.
Сви се чуде како су то Албанци ухапсили човека за кога сви знају да није ништа крив и мисле да је у питању грешка, а управо у томе је суштина хрватског рецепта. Управо у том поступку је концентрисано дугогодишње искуство. Више ефекта на спречавање повратка избеглица има хапшење једног невиног човека него десет оних који су стварно нешто криви. Јер они који помишљају или планирају повратак кажу: „Када су њега ухапсили, онда ни ја не смем да помислим на повратак“. Брзо одустају од таквих планова, ако су их имали, и схватају да су јавни позиви на повратак обична превара и прича за међународну јавност.
Код изазивања несигурности и колебања потенцијалних повратника по хрватском рецепту далеко већи ефекат има хапшење некога ко је пре тога више пута одлазио на Косово и Метохију, као што је то чинио Митровић, обилазећи своју кућу. Нормално би било да првим ризиком код одласка на Косово потенцијални повратник стекне сигурност и да након тога тамо одлази опуштенији, без забринутости. Хапшењем онога ко је тамо одлазио често ствара се утисак код српске популације да на Косову никада неће бити сигурни и да им хапшење и малтретирање увек виси над главом. На један ризик су многи спремни, али на непрекидан свакодневни ризик који се вештачки намеће нису и одустају. То је циљ и то су у Хрватској усавршили до нивоа научног рада, тако није чудо да та искуства сада примењују Албанци.
Затим, ефекат етничког чишћења појачава и хапшење оних који су били у добрим односима са својим комшијама Хрватима, а сада са Албанцима, и које су сматрали за пријатеље, чинили им услуге и штитили их ако би неко покушао да их угрози. То ствара утисак да за Хрвате, сада за Албанце, не постоји добар Србин и да нико од повратника није добродошао. Овде се рачуна на чињеницу, да је тешко донети одлуку таквог степена ризика за породицу ако се створи утисак да се враћате у апсолутно непријатељску средину, спремну да вас угрози. Није имовина довољан разлог за такав ризик и на то косовске власти рачунају користећи хрватска искуства и моделе.
Без обзира на плодно тле за нарастање хрватског екстремизма и усташтва које ђубри међународна заједница, пре свега САД, ни српска мањина у Хрватској, ни Србија једноставно речено, не могу одустати од борбе. Пракса показује да у тој борби једино могу рачунати на савезништво са јеврејским општинама и организацијама иако Запад њима, кад је у питању Хрватска, успешно манипулише. Јер више вреди једна критика усташког режима од стране неке значајније јеврејске организације која чува успомене на холокауст, него стотину протеста Срба. Ако је већ то тако, а јесте, онда треба будити савест и страшне успомене Јевреја и јачати савезништво у борби против усташког покрета, који никада, од свог оснивања па до данас, није угашен и никад није престао да делује, захваљујући искључиво енглеским и америчким администрацијама, њиховим обавештајним службама и дугорочно пројектованим интересима.
