Pročitaj mi članakTaj broj se već popeo na tri, a sa tendecijom da raste dotle da svaki Srbin bude zaražen zlatnom groznicom. Naravno, cilj svega je da se izvrši još jedna manipulacija narodom kako bi se izdaja prikrila umotavanjem u zlatno pakovanje, a Vučić se zbog toga stavio u ulogu alhemičara koji pravi zlato metodom masovne hipnoze. Da stvar bude paradokslana do kraja, Srbija se nalazi u takvoj situaciji da je zaista potrebno da se posegne i za alhemijom kako bi se u političkom smislu napravila ispravna odluka od koje će zavisti kako ćemo živeti narednih decenija, zaključuje dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Прво желим да дам једно појашњење везано за налазишта злата. Постоји неколико великих међународних компанија које су откупила права на истраживања злата и других метала у Србији. Махом су у питању канадске фирме јер је ова држава један од светских лидера у сектору рударства.
Треба подсетити да је једна кандаска компанија, Дајмонд филдс била до краја у трци за преузимање РТБ „Бор“, а да је онда услед стратешког договора са Кином тај посао добила фирма Зиђин. Такође, канадски Невсун био је власник локалитета Чукару Пеки који је потом продат Кинезима након што су ови преузели Бор. Дакле, бројне приватне компаније истражују рудна блага у Србији и након што их пронађу према нашим законима они имају право првенства у експлоатацији.
Тако је било са већ поменутим локалитетом Чукару Пеки који су Кинези откупили од Невсун-а, а не од Владе Републике Србије. Иста прича важи и за та фамозна нова налазишта злата. Примера ради, један од локалитета је у власништву компаније Дундее Прециоус Металс ИНЦ, они су извршили све истражне послове, анализу и процену расположивих количина злата као и елаборат о начину експлоатације и исплативости.
Тек након што су све то завршили обавестили су надлежно Министарство рударства и енергетике, а са циљем добијања даљих дозвола. Управо ту информацију је онда Вучић екслузивно изнео у оном првом обраћању уз коментар да само троје људи у земљи зна тачну информацију о злату. А права истина је да о локалитету знају сви инжењери који су учествовали у вишегодишњем истраживању,као и они који су након тога правили потребнме студије.
Такође, о локацији знају и запослени у нашим институцијама, а да ствар буде још апсурнија о свему је упозната и јавност имајући у виду да постоје интернет презентације о томе. Ето узмите нпр. канадску фирму Медголд (МЕДГОЛД РЕСОУРЦЕС ЦОРП.) на њиховој интернет презентацији се може наћи податак да они од 2016. врше истраживања у околини Босилеграда на пет локација укупне површине око 250 квадратних километара. Планирани рудник злата им је у селу Доње Талмино, а процењују да има око 19 тона злата укупне вредности од неких милијарду евра. Дакле, све је јавно и допступно свакоме ко жели да се интересује.
Где је интерес грађана Србије у том злату?! Као и за сваку другу руду постоји рента од 5% на нето приход који остварује фирма која је добила право експлоатације. Тако би примера ради од овог налазишта у Босилеграду, Србија могла да приходује укупно до 50 милиона евра и то од тренутка отварања рудника па до краја експлоатације.
У пракси та цифра ће бити много мања јер фирме увек могу да се довијају и приказују мањи нето профит правдајући га инфраструктурним улагањима. Када се саберу сва до сада потврђена налазишта злата долазимо до цифре од око 50 тона, што у парама за буџет Србије значи максимално 100 милиона евра и то за период до неке 2040. године. Не постоји тачна рачуница, али по мојој слободној процени напредњачки картел на мнесечном нивоу опљачка најмање 100 милиона евра, тако да за Србе златна грозница може да настане само уколико ову мафију скинемо са власти и по законима им одузмемо криминалом стечену имовину. Управо овде и долазимо до суштине.
Покрадена и другим криминалом стечена имовина, а која се налази у власништву малог броја људи из врха власти мери се милијардама евра. Управо те крваве милијарде служе сада као средство уцене које се користи како би Вучић и сарадници пристали да у име Републике Србије потпишу неке изузетно штетне уговоре. Зато нико не треба да буде изненађен брзином којом је власт пристала на тзв. „француско-немачки“ предлог за Косово.
Наиме, средином јануара је у посети Приштини и Београду био Дерек Шоле, који је један од преосталих „мамута“ из периода деведесетих година када је Америка по својим мерилима и интересима решавала кризу у бившој Југославији. Том приликом је он врло јасно рекао и Вучићу и Куртију да споразум који је на столу мора бити потписан и да ће до тога доћи са или без њих двојице. Уплашен том поруком Вучић је свега неколико дана јавно и пред камерама капитулирао прет тзв. „великом петороком“ која је донела завршну верзију споразума и јасно нагласила да се ту још само финесе могу мењати. При томе је више него јасно да читава прича са споразумом уопште није намењена решавању косовког проблема, већ избацивању Русије из политичких процеса на Балкану.
Таква ситуација ће засигурно довести до јаког руског одговора јер њима не може да одговара неки политички процес у којем они нису директно учествовали чак и да је споразум само празан лист папира. Ово се мора имати у виду пошто се лако може десити да се прави рачун без крчмара, јер истини за вољу већ дуже од 200 година ништа што се дешавало у овом региону није било без директног учешћа Руса. Било да су они били конструктивни било деструктивни, али увек су били присутни.
овоме посебно мора да води рачуна Вучић имајући у виду да је на његово инсистирање обављено више десетина састанака и телефонских разговора са Путином, те да је коначно из руку руског председнка добио и њихов највиши државни орден. Све то лично обавезује, а досадашња пракса је показала да је много мањи проблем бити стални непријатељ Путину, него бити неко ко изневери пријатељски однос. Са друге стране, може се чути по дипломатским кулоарима како су Американци врло спремни да прошире своју понуду за регион и да читавој проблематици приђу свеобухватно јер су схватили да су деведесетих година направили велику грешку оставивши Србе понижене и то након читавог века партнерских односа који су гајени.
У том погледу се оставља простор идеји да Србија постане централна држава која ће држати на окупу Црну Гору, Босну и Херцеговину и Македонију унутар савеза који би био више од економске уније, а у првом моменту мање од федерације држава. Таква унија би била инкорпорирана у политички запад, али са улогом отворених врата кроз која ће пролазити део размене са Евроазијом. И овакву опцију свакако ваља сагледати из више углова јер свака понуда има и добрих и лоших страна, а има и онај ризик који са собом вуче одбијање.
Овде долазимо до оне неопходне политичке алхемије у којој од низа лоших понуда и магловитих решења треба синтетисати златну опцију. То свакако није Вучићева логика по којој он ни не покушава да проблему приступи свеобухватно и да онда тако и преговара, већ се бави само и искључиво преговорима о споственој позицији и моделима како да сачува власт и богатсво.
Том логиком он је спреман да потроши сав геополитички потенцијал и значај који смо добили у новим оклоностима и да у националном смислу преда све за ништа. Отуда од стране Србије нема покретања питања Републике Српске и статуса Срба у Црној Гори истовремено са питањем Косова.
Као што рекох, свеобухватно решење би могло да буде прилика да се успоставе нови односи, а ако не буде покренуто онда ће Америка наставити да инситира на старим по којима Србија добија улогу северне покрајине у Великој Албанији. Такође, потписом само на споразум са Косовом губи се и могућност да се искористи потенцијал могућег каснијег договора са политичким истоком који се у институционалном смислу тренутно заокружује, а у годинама пред нама ће представљати моћну и привлачну алтернативу.
Дакле, потписом на „француско-немачки споразум“ Србија остаје ван сваке игре и могућности за постизање свеобухватног споразума било са политичким истоком било са политичким западом. Отуда је први корак политичке алхемије одузимање Вучићу права и могућности да за свој лични интерес у наше име стави потпис на тај документ.
Да би овај први корак био могућ мора постојати широки политички покрет који ће врло јасно одбити оваква парцијална решења која служе за међусобне геополитичке игре и обрачуне великих сила. Такође, јасно треба изразити спремност за разговоре и договоре о свеобухватном споразуму којим ће се решити много шира питања од вештачки створеног проблема на Космету.
У међувремену се мора покренути најшири могући друштвени дијалог о стратешким алтернативама које су се појавиле услед глобалног престројавања. Тужно је да смо ми као нација дошли у ситуацију да слабије разумемо свет од Карађорђа и других народних кнезова и хајдука који су 1804. у Орашцу врло јасно анализирали у каквој смо ситуацији и определили се да ухвате талас који је настао услед револуције у Францукој. Јашући на том таласу ми Срби смо тада извршили своју револуцију, ослободили се од Турака и дали народу право на личне слободе и имовину.
То што је урађено пре више од 200 година правилном проценом и уз много уложене националне енергије стоји и данас као темељ наше слободе и државности. И данас због алхемије у Марићевића јарузи ми као народ имао државу и личну својину која је много већа од европског просека (иако је ми багателишемо деценијама).
На крају, новија истраживања су показала да је могуће рецимо бизмут претворити у злато чиме је показано да алхемичари нису били на лошем трагу. Истина потребно је уложити огромну енергију за занемарљиво мало злата, али некада је то једина могућност. Тако и ми морамо уложити огромну енергију да из тамног вилајета у којем смо данас изађемо на пут истинске одрживости.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 2, 2023
