ЗАШТО ЈЕ Краљевина СХС предала источни Банат Румунији?

0

ИЗ ИСТОРИЈЕ БАНАТА

Румунија и Румуни увек су некако неприродно деловали на карти Европе. Велика територија, мешани латинско-православни идентитет, који се уклештио између православних Словена. Поред тога, о Румунији се од њеног настанка 1856. није много говорило. Увек је некако била склоњена и сакривена од јавности. У школама се о овој држави учило недовољно, само основне чињенице. Ипак, када се рационално погледа на ову територију заиста имамо чему да се (за)чудимо. Држава која се територијално стално шири, при чему је код становништва формиран идентитет уз помоћ социјалних технологија. Јер Румун, како сведоче бројни аутори, значи «римски војник», што, признаћемо, није етничка категорија, а Румунија је, следствено, – држава римских војника.[1] Управо ова «држава римских војника» успева да се стално територијално шири.[2] Једно од последњих територијалних проширења било је (поново) на рачун Срба када јој је припојен источни Банат. Пођимо, дакле, редом.

Рани средњи век је епоха из које данас имамо веома мали број историјских података. Једна од ретких сачуваних хроника на простору Баната крајем IX века бележи кнеза Глада и његову државу – Банатску кнежевину, као етнички српску државу. Овај кнез, чија се власт пружала од Дунава на југу и западу до реке Мориш (у данашњој Мађарској) на северу и обронака Карпата на истоку, помиње се приликом описа досељавања Мађара у Панонску низију. Након што су 896. године победили Великоморавску кнежевину која је заузимала највећи део Паноније, Мађари су се окренули покоравању мањих кнежевина на југу, на простору данашње Војводине. Забележени су и утврђени градови у Гладовој држави, између осталих и Ковин где је пружен последњи отпор освајачима.[3]

Мапе показују не само теротирајлно увећање првобитне Румуније 1856, него и процес романизације становништва на територији под влашћу Румуније. ИЗВОР: yandex.ru/images/search?text=румыния%201856&img_url=https%3A%2F%2Fsrbin.info%2Fwp-content%2Fuploads%2F2018%2F05%2Fsrbi-rumuni-e1.gif&pos=17&rpt=simage

Међутим, више од једног века касније, у Банату се помиње кнез Ахтум који је владао истом територијом и такође ратовао са мађарским краљем Стефаном. И не само то. У једној хроници се за њега изричито каже да је био потомак кнеза Глада. То значи да кнез Ахтум припада истој владарској породици — династији којој је припадао и кнез Глад и која је владала, можда и вековима, пре доласка Мађара у словенску Панонију! Словенска кнежевина за коју се мислило да је нестала крајем IX века, заправо је наставила да постоји у Банату још више од једног столећа након досељавања Мађара у Панонску низију.

У првим аналима франачких царева сачуван је и штури помен о словенском племену Бодрића у овим областима из 818. и 824. године. Бодрићи су једно од највећих племена Полапских Словена који су вековима водили ратове на обалама Балтичког мора са Немачким царством, попут нешто јужнијих Лужичких Срба. Нема тачних података да ли се део племена Бодрића преселио са севера код своје јужне браће или се радило о заиста бројном српском племену. Највећи број истраживача се слаже да су они тада насељавали леву обалу Дунава негде око данашњег Панчева и низводно до Ковина и даље на исток. Неки мисле и да су управо они били словенско племе које је тада живело и на подручју Београда, па чак и да су му дали име које данас носи, иако је прво словенско племе које се поименице помиње у околини Београда, племе Срба још у VII веку. У сваком случају, први помен словенског имена града у писаним изворима је из 878. године, дакле шест деценија касније од првог спомињања Бодрића у овим крајевима. О словенском становништву Гладове и Ахтумове кнежевине говоре и бројни налази раносредњовековне словенске грнчарије у Банату, а сматра се и да име Глад указује на словенско порекло, попут бројних топонима са истим кореном, не само у Банату, већ и у словенском Прибалтику, али и у другим српским областима на Балкану, у Босни и на Косову.

ПРЕМА МЕМОАРИМА (ДАНАС ИТАЛИЈАНСКОГ ПОЛИТИЧАРА) ГРОФА КАМИЛО БЕНСО ДИ КАВУРа ДРЖАВА РУМУНИЈА ЈЕ СТВОРЕНА ОД ЗАПАДНИХ СИЛА ДА РАЗДВОЈИ СРБЕ И РУСЕ, ШТО ПРИКАЗУЈЕ МАПА ГОРЕ. ИЗВОР: https://yandex.ru/images/search?text=%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%B2%20%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B5&img_url=http%3A%2F%2Fbci-moscow.ru%2Fimg%2Ftinymcelib%2Fbolgarskiy_3_290.png&pos=2&rpt=simage

Ахтумову државу уништили су Мађари. Постоје подаци да је Ахтум успешно одбио први напад, али је након тога мађарски краљ Стефан убрзо послао нову војску која је успела да порази банатског кнеза који је у одсудној бици и сам изгубио живот. Сматра се да су се ови догађаји одиграли у свега пар година, а да је кнез Ахтум поражен око 1028. године. Тако је у Банату коначно престала вишевековна самосталност Срба иако су они и даље наставили да живе на овом простору кроз читав средњи век, наравно као поданици туђих држава. Тек после Првог светског рата део Баната се уједињује са Србима из централне Србије, док већина оних Срба који су остали ван ове државе је асимиловано.

Уједињење је имало и своју предисторију која се огледала у формирању српског војводства (Српске Војводине) у чији је састав улазио и цео Банат. «До првог успеха у територијалном заокружењу Војводине дошло је у револуционарним данима 1848. године, када је у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом».[4]

Органи Српске Војводине у пракси никада нису остварили контролу над наведеном територијом. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема. Остатак Срема је припао Хрватској. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.[5]

Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника (од тога 3.940 војника), од којих је било Срба око 240.000, Словенаца 2.139, Чеха 2.081, Словака 15.544, Русина 6, Бугара 2.277, Пољака 70, Руса 2.369, Мађара 102.104Немаца 138.292, Јевреја 4.690, Албанаца 375, Турака 91, Румуна 72.305, и осталих око 4.000. По вероисповести је било: православних 310.846католика 225.000, грко-католика 1.649, евангелиста 39.210, муслимана 697, других 69, без вероисповести 590.

УЗРОЦИ И ОКОЛНОСТИ КОЈЕ СУ ДОВЕЛЕ ДО ПРЕДАЈЕ ИСТОЧНОГ БАНТА РУМУНИЈИ

После Првог светског рата очекивања не само Срба, већ и бројне већине осталих народа, била су да Србија добије територије на којима Срби чине етничку већину. Међутим, ова очекивања се нису остварила. Не само да се није формирала Србија у етничким границама, него су неке територије необјашњиво поклоњене другим државама. Једна од таквих територија јесте источни Банат у коме је, не рачунајући историјске околности, у том моменту постојала српска већина. Ипак, источни Банат је од стране великих сила додељен Румунији.

МАПА – БАНАТ ПОДЕЉЕН НА РУМУНСКИ И СРПСКИ ДЕО. ИЗВОР:https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82

 

 ПОДЕЛА БАНАТА – СРБИЈИ НЕОПРАВДАНО ПРИПАО МАЊИ ДЕО

 Крај Првог светског рата и нестанак Аустро-Угарске монархије са карте света довео је до промене политичке карте Панонске низије. Румунија, Мађарска и Краљевина/Краљевство СХС тражиле су разграничење, али су решењу овог питања прилазиле са различитим амбицијама и различитим начелима у уређивању политичких прилика.[6] Етичко начело је било једно од важнијих, али се све посматрало и у контексту геополитике.[7] Поред тога, на Конференцију мира 1919 – 1920, југословенска држава је дошла без изграђене спољне политике, што је била последица чињенице да је створена у брзом процесу изузетно великих и важних, а исторемено, учесталих многобројних збивања. Поред тога, српска наука није утврдила српски етнички простор, нити су политичари знали где све има Срба, посебно у Влашкој и Молдавији. Још током рата српска влада је са Крфа послала историчара Јована Радонића да о Банату, Бачкој и Барањи прикупља податке у Лондону. „Као и у случају граница према свим осталим суседима, делегација Краљевине СХС није у јануару 1919. имала тачних представа у односу и на Румунију и на Мађарску шта хоће и којим средствима треба да се служи, које земље има намеру да тражи и како треба да образложи захтеве, тј. није имала изграђену политику“.[8]

Следећи проблем је састав мировне делегације у коју су ишли Хрвати и Словенци, са жељом да решавају своје, а не српске проблеме. Председник мировне делегације Краљевине СХС био је Никола П. Пашић, а чланови др Анте Трумбић, др Миленко Веснић, др Иван Жолгер, Матија Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж.[9] Србија је донекле имала представу шта да тражи, јер је генерал Петар Пешић (по њему су план и називали „Пешићевом линијом“), шеф војне мисије при мировној делагацији Краљевине СХС, прецизно изнео варијанту граничне линије између Краљевине и Румуније (од Дунава код села Љубкове источно од Ораовице па на Липову). Према изложеној замисли, на територији Краљевине СХС остали би градови Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. За разграничење је требало добити (и) подршку Британаца, Француза и САД-а. Међутим, Французи су „били пријатељи и Румуна“, а Британци су, наводно, подржавали Французе.[10]

Радонић је образложио зашто Банат треба да припадне Краљевини, тј. Србији, јер су Срби најстарији и најбројнији, док ова покрајина никада није имала румунски карактер, а појавили су се у XVIII веку.[11] И Пашић је користио ову аргументацију, наводећи да су „Срби једини прави староседеоци Панонске низије“,[12]а да је Темишвар тек „у последње време мађаризиран и германизиран с нарочитим планом како би се некадашњој престоници српског војводства одузео карактер српски“.[13]

Српско виђење разграничења са Румунијом нису делили чланови делегације из Хрватске, што је било јасно из иступа Јосипа Смодлаке, који је оспорио српске захтеве и тако помогао Румунима.[14] И не само то. Хрватски и словеначки територијални проблеми били су велики камен о врату при решавању не само банатског банаског питања. Хрвате и Словенце је бринуло «јадранско питање» и нису бринули за Банат.[15]

На другој страни било је крајње чудновато и понашање Николе Пашића, који пушта генерала Пешића да се експонира, бори, прима ударце на себе, „а у ствари га је сматрао тек оруђем помоћу кога испитује расположења и мишљења?“  Свађе у делегацији Краљевине СХС су биле невероватне да нису могли да донесу заједичко решење. Генерал Пешић је известио министра војске 27. јануара 1919. године: „Наша делегација не може се сложити да одреди наше границе. Југословени праве огромне тешкоће у погледу границе Бугарске, Баната, Бачке и Барање“.  Исход је био да је подељена делегација усвојила решење (28. јануара) које је значајно одступало од „линије генерала Пешића“ (није текла од Дунава на Липову, него на Арад, није ни обухватала северну Бачку и северну Барању, а и на левој обали Драве захватала је мање, јер је Сигетвар остао на мађарској страни). Ову линију, Андреј Митровић сматра да треба оправдано назвати „линијом Николе Пашића“.

Са острва АДАКАЛЕ контролисао се саобраћај Дунавом. ИЗВОР: Момир Турудић, Како је потонула Ада Кале, Атлатида на Дунаву, http://www.carsa.rs/kako-je-potonula-ada-kale-atlatida-na-dunavu/

После изношења ставова делегација Краљевине СХС и Румуније, а после седнице од 31. јануара 1919., Врховни савет се није опсежније бавио овим питањем. Пошто су 1. фебруара били саслушани и други румунски захтеви, о Добруџи, Трансилванији, Буковини и Бесарабији, одлучено је од стране стручњака великих сила да се створи посебна комисија са задатком да проучи питање границе Румуније и изради предлоге. У надлежност овог тела дошло је и разграничење у Банату.[16] Ни Југословени, а ни Румуни, нису били заступљени у комисији која је доносила решење. У другој половини марта исте године, почели су се ширити гласови да југословенски предлози о разграничењу стоје крајње лоше, да је из Београда стигла команда да се српска војска повуче из средњег Баната, а италијанско-ватиканска пропаганда је на свим фронтовима ометала афирмацију југословенске државе и њене политике.

На почетку 1920., југословенска делегација се није званично сагласила ни са једним решењем Конференције мира у погледу граница са Румунијом и Мађарском, али их је фактички, мада прећутно, већ прихватила. Држала се још само тактике да треба оставити врата отворена све док не буду стављени потписи на коначни текст мировног уговора.[17]

Мировни уговор са Мађарском је потписан у дворцу Тријанон 4. јуна 1920. Резултат је био следећи: Краљевина СХС је добила Прекмурје, Међимурје, Славонију, Срем, део Барање (Батина – Бели Манастир), највећи део Бачке (Сомбор – Суботица) и западни Банат без поморишког дела. Нису добијене територије које су практично требале да припадну Србији: Мохач, Печуј, Баја, лева обала на ушћу Мориша у Тису и област Темишвара. Другим речима Мировним уговором велике силе су Краљевству СХС дале територије које су припале Словенцима и Хрватима (који су се борили у рату на страни Аустро-Угарске), а Србима, као победницима, ускратили су територије на које су имали право.

На мировну конференцију, делегација Краљевине СХС је дошла без изграђене међународне политике. Делегацију су чинила четири члана са мандатом да учествују на самој конференцији и то: бивши председник српске владе Никола Пашић у својству председника делегације, др Анте Трубић, др Миленко Веснић. Поред њих делегацију су чинила и три члана равноправна за давање предлога, али без права учешћа на самој конференцији: Матеја Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж. Гледано по националном кључу делегацију су чинила три Србина, два Хрвата и два Словенца. За разлику од осталих делегација у југословенској није било најодговорнијих представника државне власти. Такође, уочавамо да међу њима није било ни представника Срба из Војводине, о чијој се судбини одлучивало, а који нису имали разлога да верују да ће хрватски и словеначки чланови бити превише заинтересовани за што повољније разграничење у Банату, Бачкој и Барањи, са обзиром на то да питање разграничења са Италијом и Аустријом није било решено. Српски чланови делегације имали су добро разрађен план разграничења са Мађарском и Румунијом, такозвани „Пешићев план“, назван по генералу Петру Пешићу, шефу војне мисије при мировној конференцији. Овим планом у оквиру Краљевине СХС остали би Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. Пешићева линија је била подложна критици чланова југословенске делегације који су сматрали да је можда опортуније жртвовати делове Баната и Бачке, зарад што веће добити на Јадрану. Временом је Пешићеву линију, наследила Пашићева линија, названа по Николи Пашићу, која је званично пропагирала умерено решење док је реално стајала на позицијама Пешићеве линије. Према Пешићевој линији, југословенском  Банату би припало око 685.000 становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би у оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000 Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су у знак максималног компромиса на који су били спремни пристану само да се одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда. Југословенска делегација је имала велику подршку Француске, Енглеске и Сједињених Америчких Држава. Једино на подручју Баната, Французи су водили веома избалансирану политику узмеђу Румуније и Краљевине СХС. Иако многи историчари оспоравају ту чињеницу, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина. Упркос подршци, велике силе су одуговлачиле са признањем краљевине СХС стављајући до знања да њено коначно разграничење, као и мађарско и румунско, пре свега зависе од њихов воље. Било је и изразито непријатељски настројених сила победница попут Италије, која је у стварању југословенске државе видела претњу по своје геополитичке интересе, пре свега на Јадрану. Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ниједан српски, али, такође, ни румунски предлог о разграничењу у Банату. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена.[18]

ЗАШТО ЈЕ КРАЉЕВИНА СХС ПРИХВАТИЛА ДА ПРЕДА ИСТОЧНИ БАНАТ?

Одрицање српске (југословенске) делегације од Баната на Париској мировној конференцији, када је реч о Банату, тумачено је краљевом женидбом Маријом (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) румунском принцезом немачког порекла.[19] Према сведочењима савременика краљевског брачног пара, Марија је изгледала божанствено, али и била она која доноси одлуке у управљању новом државом (изгледала је паметније и храбрије од Александра). Тако су се појавиле и интриге да су Марија и њена мајка већ «узеле под своје» југословенског престолонаследника који је учинио велике уступке Румунији, не само у територијалном, већ и у црквеном смислу. Просидба младе и венчање одвијали су се паралелно са решавањем статуса Баната. Срби из овог краја, поједини генерали и многобројни политичари, били су огорчени што је прихваћено да Краљевини СХС припадне мањи део Баната, уместо целог оног равничарског. Многи су били убеђени да је одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу било условљено и краљевом женидбом.

Присталице  идеје „Велике Румуније“ (România Mare) укључивале су читав Банат до Тисе и до Дунава у ту своју визију. Нису се обазирали без обзира на бројност српског народа у тој аустроугарској покрајини. Опет се Европа понашала као да Срби не постоје.[20] Разуме се, наши „пријатељи и савезници“ Србију нису ни питали за њен пристанак. Па нам је остало само време и стрпљење. Иако је већ јавно објављена Нишка декларација (1914), која је садржавала  у себи и српски Банат, као неотуђиви део!

Да  би  осујетили овај победнички поход српске војске, локални Немци и Мађари из Баната су 31. октобра 1918, после капитулације Аустро-Угарске, прогласили независну „Банатску републику“ са седиштем у Темишвару. Основна идеја и захтев им је био да ову област уместо српске запоседну снаге Антанте. Хтели су на тај начин да обезбеде континуитет Угарске и задрже српски Банат у саставу Мађарске. Њихова идеја потрајала је таман до појаве првог српског батаљона. Видевши Србе „храбри“ оснивачи измишљене републике ће побећи. Побегли су у тада „револуционарну Будимпешту“ пред гневом српског народа, који није био ни обавештен о том „самоопредељењу Банаћана и Банаћанки“. Покушали су додуше вође самозване „Банатске републике“ и пуч, који су организовали 20. и 21. фебруара 1919. по градовима Угарске али их је Српска војска у томе осујетила.

Дефинисање граница Војводине, односно државних граница нове југословенске државе према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који је уважаван током преговора о разграничењу.[21] Паралелно са процесом југословенског уједињења, дошло је и до уједињења румунског народа. На националном скупу у Алба Јулији (бивши Београд) 1. децембра 1918. године румунски посланици су донели одлуку о прикључењу Трансилваније (бившег Ердеља) и Баната краљевини Румунији. Поред Румуније и Мађарска, иако поражена у рату, полагала је историјско, али попут Срба и Румуна и народно право на Банат, Бачку и Барању. До решења напетог геополитичког проблема доћи ће на Mировној конференцији у Паризу, која је почела са радом 18. јануара 1919. године у версајском дворцу.[22]

А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравско-вардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или “уљези“ или “дошљаци“. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је била Банат.

Румуни, међу којима и њихов моћни краљевски пар, имали су своје адуте. Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен – бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра.  И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће? Усвојенo је решење о подели, при чему је Румунија добила већи део Баната и тако остала без српског Темишвара (који је историјска престоница Баната) и у коме су, између остaлог, рођени Милош Црњански и Доситеј Обрадовић.

Јавно мњење је некако олако прихватило губитак источног Баната. Пажња јавности је преусмерена на венчање краљевског пара у Саборној цркви, као и на то ко је имао част да седне за свадбену трпезу, а уз то и како је изгледао и био обучен. Свадба је дуго била главна тема не само за даме у Београду.[23] Успешне и добро удате жене потпуно су се окренуле западној моди, народно-традиционално се потискивало. Женске звезде свадбе биле су Румунке, ћерка и мајка, а мушке? Кум, принц Алберт, војвода од Јорка, син енглеског краља, стекао је опште симпатије.

И официрска униформа и грађанска одела су му лежала као саливена, а његова комуникација и шарм деловали су опијајуће. Принц, касније и краљ, највише је допринео да се Александар додатно афирмише у западној Европи којој се био у потпуности окренуо. Тако је источни Банат заборављен, а Срби са ове територије препуштени асимилацији. Данас, према званичним румунским подацима, у овој држави живи свега 19.000 Срба.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!