Прочитај ми чланак"Ево, и у ове наше дане, у ово наше вријеме када је по великом пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси - свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чувар и носилац те светлости и те светиње. Никада у историји није било толико потребно да она сија и зрачи као у овим временима помрачености, збуњености и распамећености".
Ово је део беседе коју је митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) изговорио 30. децембра 1990. на Цетињу (не 30 августа. 2020) када га је Његова Светост патријарх Павле увео у древни трон зетских епископа.
FOTO: in4s.net
Вероватно је мислио да црње време не може бити од тадашњег какво је било у обезбоженој и духовно гладној Црној Гори. Нажалост, није много другачије било тада ни у Србији. До тог тренутка узречица је била да опет после 50 година почиње да сија кандило вере у постојбини лозе Немањића.
Међутим, и наредних 30 година, до данас, митрополит Амфилохије је морао да води многе битке за Цркву Божију, са властима у Црној Гори и Србији. И онда је коначно после 30 година та светлост најјаче засијала 30. августа 2020. када је срушена диктаторска власт у Црној Гори.
Увек је био постојан у својим намерама, успео је да обнови црквени живот у средини која се до тада жилаво бранила да се врати на прадедовски пут. Успео је да улепша Црну Гору, да јој подари на стотине обновљених манастира и цркава, да је врати на светосавски пут. Да буде личност од највишег поверења у својој отаџбини. И док је по Црној Гори зидао, по Србији је духовном храном испуњавао душе онима који су све чешће због његових беседа и предавања пунили цркве и амфитеатре.
Данас, велики број оних који су му се дивили, а који су у међувремену спознали само материјалну страну живота, називају га издајником и плаћеником. Све то осамдесетдвогодишњи старац моћно носи на својим плећима. Ништа га не може поколебати у његовом науму, који често нико до њега самога не зна који је. Сада је сигурно задовољан јер је иза себе оставио великог непријатеља цркве и српског народа у Црној Гори, Мила Ђукановића. Нема тог центра моћи који ових дана јасно не каже да је у свргавању, не и последњег, европског диктатора највећи утицај поред народа имао управо митрополит Амфилохије.
Остаје му још једна рана. Рана која га такође боли и разара. Рана због које би како каже живот дао, а због које га ових дана разапињу Вучићеви бестијални медији у Србији.
То је, наравно, Косово и Метохија. Када је било најтеже и најопасније без пратње, обезбеђења или било чега другог, деведесетих година са неколицином свештеника сахрањивао је убијене, измасакриране Србе по Косову и Метохији. Сакупљао је део по део искасапљених монаха. 2004, за време погрома, био је са својим народом, није га остављао самог ни једног тренутка.
Данас се Косово (све чешће без Метохије) припрема за предају онима чије никада није било. А предаје га и издаје „највећи син нашег народа“ (није Тито, чак ни њему то није падало напамет) актуелни председник Србије, Александар Вучић. За ту „лавовску борбу“ одликован је и орденом Светог Саве СПЦ, па још и првог степена. Наравно, против тога се први побунио, уз још неколико честитих епископа СПЦ, митрополит црногорско- приморски-скендеријски-брдско-зетски и чувар пећког трона егзарха Амфилохије.
То овај „лав“ не заборавља и не прашта. Насловне стране медија чији је Вучић главни уредник, свакога дана су пуне бљувотина о митрополиту Амфилохију, епископима Григорију, Јоаникију, Максиму и свима осталима који се не слажу да „лав“ води „лавовску борбу“ за очување јединствености територије Републике Србије.
Они су издајници и отпадници, страни плаћеници и неразумници, заљубљеници у себе. У ствари, да будемо мало иронични, да можда Вучић није најбоље разумео митрополитове речи:
– Косово је наша зеница, срце нашега срца, наш свети град Јерусалим, и да се ми њега као своје душе и судбине своје, никада не можемо и не смемо одрећи, ни у овом земаљском животу ни у оном Божијем непролазном?
Онда је дошао Вашингтон и потпис да ће Србија преместити амбасаду из Тел Авив у Јерусалим. А да ће Израел признати Косово и захвалити се „сину нашег народа“. Ако га је „најпаметнији Србин“ лоше разумео, онда митрополит мора убудуће бити јаснији.
На крају да се осврнемо и на речи црногорско-приморског митрополита изговорене давне 1979. године над одром Светог аве Јустина Поповића:
– Молимо те, поздрави нам Светог великомученика Лазара и кажи му да се кандило вере гаси на његовом Косову…
Даће Бог, да му те речи никада и нико не пренесе и да се кандило на Косову и Метохији никада неће угаси, јер су јача звона Дечана, Грачанице, Студенице… и молитве Светог Симеона Мироточивог, Светог Стефана, Светог Саве, Светог Василија Острошког…. од било којег потписа и издаје.
Нажалост, очигледно је да Србији није био довољан један Вук Бранковић.
