Pročitaj mi članakAko stvari ne odu predaleko i ne izrode se u globalni svetski rat uz korišćenje nuklearnog oružja, sve ukazuje da će ishod novog hladnog rata biti drugačiji od ishoda onog prvog
Непосредно након отпочињања ратних дејстава у оквиру руске војне интервенције у Украјини, тензије на релацији „колективни Запад“ и Русија досегли су веће размере него на врхунцу „кубанске ракетне кризе“ 1962. године (Муттон, Wелцх 2011). Ово је, заправо, био логичан след наглог погоршања руско-америчких односа од времена председниковања Буша до Обаме (види Стент 2014), који се, са свим специфичностима током Трамповог мандата (Тсyганков 2019, 235-254, Стент 2019, 302-305) наставио и за време Бајдена. Свега неколико месеци након покушаја „меког ресета“ (Трапара 2022, 514-521), уследила је запаљива реторика (амерички председник Бајден је оптужио Путина за „геноцид“ у Украјини и назвао га „ратним злочинцем“, док је Урсула фон дер Лајен (након посете Бучи) изјавила како је згрожена и шокирана (Геополитика неwс 05.05.2022), праћена једнодушним осудама и низом мера/санкција са циљем да се Руска Федерација ослаби до нивоа да не може да представља стратешку претњу Западу. Москва је узвратила контра-санкцијама и наставила са спровођењем инвазије на Украјину, уз појачану реторику супростављања НАТО-у који смера да уништи Русију. И шира и академска јавност били су једнодушни: након 24. фебруара 2022. започет је „нови Хладни рат“.
Одлике првог „Хладног рата“
„Хладни рат“ представља назив за период глобалне геополитичке и војне конфронтације између САД и Совјетског Савеза као две суперсиле у периоду након завршетка Другог светског рата. Иако се историчари не слажу у вези са одређењем дужине трајања овог периода, за његов почетак најчешће се узима моменат обнародовања Труманове доктрине (12. март 1947), а за његов крај распад Совјетског савеза (26. децембар 1991) (Сервице 2015). Током овог раздобља обе супесиле су као своју основну политичку водиљу усвојиле војностратешки приступ не само поводом међусобног надметања, већ и према свим другим, мањим актерима унутар међународног система. Услед страха од међусобног уништења у нуклеарном сукобу, САД и СССР су избегавали директну војну конфронтацију, тако да се сукобљавање одвијало преко посредника (Проxy wарс). Одатле и сам назив „Хладни рат“: вишедеценијско надметање се одвијало без директног сукоба ширих размера између две суперсиле као два пола светског поретка, али су обе стајале иза и подржавале своје штићенике у низу регионалних ратова и преврата који су им доносиле добити и нове геополитичке позиције (Гаддис 2007). Уверење да би директан сукоб суперсила изазвао узајамно уништење и крај живота на планети земљи довело је до уздржавања од ратне ексалације великих размера и створило стабилност у међународном систему услед одвраћајуће улоге оружја за масовно уништење, пре свега оног нуклеарног.
Основна карактеристика створеног поретка била је да је он био устројен око два пола моћи: САД су биле хегемонска сила једног пола (Први, капиталистички свет) а Совјетски Савез хегемон у комунистичком блоку (Други, реал-социјалистички свет). Оба пола светске моћи имала су своје интересне сфере које су штитили њихови војни савези – НАТО пакт и Варшавски пакт. У биполарном свету, Вашингтон и Москва били су на челном месту унутар својих табора, са углавном неоспорним утицајем у вези са свим тамошњим кључним политичким, војностратешким и економским одукама. Ако су се повремено и појављивала противљења савезника, суперсиле су биле у стању да их надвладају и наметну своју вољу – било политичким, било војним мерама. Земље смештене изван два идеолошка и геополитичка блока, махом оне Трећег света, своју сувереност су браниле позицијом несврставања и лавирања између два табора, стално пратећи њихов однос снага. Иако су у глобалним размерама САД биле хегемон моћнијег пола (услед већег удела у светској привреди те контроли мора и трговинских токова) који је неретко узимао за себе право да се понаша као светски полицајац и према земљама Трећег света, оваква понашања била су, на све могуће начине, оспоравана деловањима од стране супротног, комунистичког пола глобалне моћи.
Сукоб два хегемона у биполарном светском поретку био је пре свега онај идеолошки: сукоб либералног капитализма и марксизма-лењинизма и, на њиховим основама, створена два различита социјална, политичка и економска система. Први је био капиталистички и слободнотржишни, са демократским вишестраначким политичким уређењем, и други, реал-социјалистички, са командном, подржављеном економијом и једнопартијским системом. Овај сукоб идеологија и друштвено-економског уређења пресликавао се на њихове наративе који су се надметали за „срца и умове“ народа широм света. Једном када би се ови народи определили и сврстали уз један од два пола тадашњег света, контакт између различито опредељених народа постао би веома слаб услед међублоковских ограничења. Томе је доприносио и релативно узак обим транснационалних активности између источног и западног табора који није дозвољавао настанак иницијатива за изградњу одрживог детанта – попуштања међублоковских тензија. Степен економске међузависности ових блокова био је такође мали; источни блок био је практично искључен из најширих светских трговинских и инвестиционих токова и, самим тим, окренут ка од стране државе контролисаној, аутархичној производњи те клириншкој размени између својих чланица. Између ова два света биле су постављене непробојне баријере; свака страна је тежила пре свега да опстане и повећа своје благостање без контакта са оним другим и тек последично да га надигра и, тако, покаже надмоћност свог идеолошког и друштвеног устројства, али без да ризикује да у тој игри доведе до глобалног рата и узајамног уништења.
У геополитичком погледу, хладноратовско надметање наставља стару таласократску стратегију онемогућавања континенталних сила да продру на ободе светског мора и угрозе њихов постојећи примат на светским морима. Како се у срцу континента (Макиндер га је назвао „срцем земље“ (Хартландом)) угнездила светска комунистичка револуција и претворила руску земљу у своју базу, западни геостратези (пре свих Спајкман (види Вуковић 2007) само су делимично модификовали стару британску колонијалну стратегију опкољавања и запречавања, уз појачано интересовање за рубна подручја старог континента (Римланд) као својеврсних мостобрана који зауздавају претњу преливања моћи из средишта континента на обале океана. Настала на основу предлошка чувеног „Дугог телеграма“ (Кеннан 1946) (а касније разрађеног у тексту „Извори совјетског понашања“ објављеног у часопису „Фореигн Аффаирс“ (Кеннан 1947)) америчког дипломате Џорџа Кенана, америчка политика обуздавања (Цонтаимент Полицy) представљала је вишедеценијску константу америчког геостратешког одношења ка ривалском блоку (Гаддис 2005) и знатно утицала на постхладноратовско понашање Америке према Источној Европи и постовјетском простору, ма колико га је касније критиковао сам Џорџ Кенан.
Америчко настојање да обуздају Совјете по сваку цену истовремено је за циљ имало да спречи сваки покушај да се умањи америчка стратешка премоћ како у западном табору, тако и широм прекоморског света. Са друге стране, главни циљ совјетске спољне политике био је да појача свој свеопшти утицај на земље реалног социјализма у источној Европи и тако се заштити од директног напада западног табора (Хyланд 1981, 6-7). Поред тога, даљи циљ Совјета био је да се парира активностима западних сила широм света и утиче на развој комунистичких и других ослободилачких, антиколонијалних покрета. Последично, обе суперсиле биле су укључене у стратешко ривалство широм Трећег света чије су земље углавном тежиле да остану изван блоковске поделе света и, као несврстане, сачувају своју новостечену независност. Већина ових земаља (укључујући ту и комунистичку Кину која се током педесетих година издвојила и осамосталила од утицаја Совјетског Савеза), нису биле довољно економски јаке нити интегрисане у међународну економију тако да су зависиле од привредних и политичких токова прва два света и њихових међусобних веза.
„Нови Хладни рат“
Прилике у савременом свету су драстично измењене у односу на еру класичног Хладног рата. Савремени антагонизам на линији САД (као предводника „колективног Запада“) и Русије нема размере глобалног стратешког надметања. САД/НАТО и Руска Федерација имају супростављене интересе пре свега на простору источне Европе, где се ширење НАТО пакта до руских граница доживљава као директна војна претња безбедности Русије (Турнер 2015, 2-4). Тек у даљој перспективи, САД и Русија су супростављени и на Блиском истоку, али је тај антагонизам (иако део ширег стратешког позиционирања обе стране) од секундарне важности и тиче се веома компликованог геополитичког амбијента са мноштвом мање или више самосталних играча, од малих држава до регионалних сила које су, такође, међусобно супростављене (види Јанковић 2022, 107-135).
Западни геополитичари и стручњаци за међуродне односе, поред тога, апострофирају и како је савремена Русија „сила у опадању“, што је прилично дискутабилна теза, те да она са својим структурним слабостима не може да представља независан и пуноправни пол моћи савременог света, а камоли суперсилу, већ тек једну регионалну силу чија моћ поступно ишчезава (Нyе 2016). Наравно, по једнодимензионалним економистичким показатељима Русија је номинално слабија од Запада, па и од самих САД. Ипак, Русија је ресурсно и развојно потентна, са добрим кадровским потенцијалима, док на војном пољу не само да је у стању да парира западној војној моћи, већ је у неким сегментима (хиперсонично оружје) и надмоћна (Карганов 2019, 88). Упркос неспорној чињеници да је у финансијском и трговинском смислу, као и у хај-тек иновацијама доста иза Запада, Русија представља огромну, самодовољну велесилу чији се прави производни потенцијали не могу мерити пуким БДП-ом (чак ни оним паритетним), нити обимом учешћа у светској трговини због тога што она располаже многим непроцењивим добрима мимо спољашњих правила, цена и економских односа (Крук 2023).
На Западу се стално указује како је моћ Русије много мања од некадашње совјетске, и ресурсно и по привредним капацитетима. Због тога се и надметање САД и Русије назива „асиметричним ривалством“ (Тсyганков 2019), те се сматра да Русија није у стању да парира САД на глобалном нивоу, већ само да јој се дефанзивно одупре, пре свега у Источној Европи (Тсyганков 2019, 19). Нарочито се указује на руске негативне демографске трендове (који су пре десетак година били прво успешно преокренути, а после опет спуштени готово до „позитивне нуле“), као да слични трендови не постоје на Западу само се прикривају масовном имиграцијом (која такође постоји као нимало занемарљив фактор и у Русији ка којој гравитира становништво из подручја бившег СССР-а).
Фактор Кина
Сергеј Карганов чак сматра да се Русија не може посматрати као самостални, „пол“ без припадућег „ближег суседства“ (Карганов 2019, 86) у процесу ренитеграције у заједнички економски (ЕАЕУ) и војно-безбедносни простор (ОДКБ, делом и ШОС) – а то се у укупном скору приближава некадашњим совјетским габаритима, уз врло блиске, више него партнерске односе ка Кином као нарастајућом силом који све више добијају облике стратешког савезништва.
Западни стратези, упркос томе, багателизују размере руско-кинеског савезништва и наизглед „брину“ за руске перспективе у загрљају свог економски и демографски вишеструко јачег источног партнера, уз процене како Кина само чека да се инфилтрира и, у погодном тренутку, прогута свог наивног, слабијег партнера (Геополитика неwс 05.05 2022). Ове ставове понекад, прихватају и домаћи истраживачи (Трапара 2022, 525). Премда нема сумње да Кина кроз стратешко партнерство жели да појача свој удео у руским базичним индустријским делатностима (где им Русија не дозвољава значајније учешће), свест о томе да су руски војни (пре свега нуклеарни потенцијали) једини способни да одврате Запад од ратних ескалације широм Евроазије, Кини су више него јасни. Такође, простори руског Сибира као сировинске базе за кинеску привреду и кинеска роба широке потрошње за руско тржиште савршено су компатибилни, тако да би мало ко ризиковао конфронтацију када кроз партнерство може да добије све што му треба, а кроз супарништво да све изгуби, нарочито у временим када обе силе имају заједничког стратешког противника који им прети.
Држави са хиљадугодишњим империјалним искуством, као што је Кина, ове су ствари савршено јасне. Због свга тога, мада невољно, неки озбиљнији западни експерти признају како су Русија и Кина, нарочито од 2014. наовамо, досегле „пик“ партнерства и појачале везе да се балансира контра западном утицају (Стент 2019, 188). Они не само да су успоставили свестрану сарадњу, већ и подршку по свим главним међународним питањима (Стент 2019, 189), те заједнички делују у неким светским регијама (нпр. Средњој Азији) као својеврсним „кондоминујумима“ где су јасно поделиле своје улоге и надлежности (Стент 2019, 203).
Идеолошко питање
Две карактеристике савремених међународних односа у потпуности одударају од оних из времена класичног Хладног рата: као прво, идеолошка димензија конфронтације је сасвим другачија и, као друго, структура савременог света се драматично разликује од оне некадашње, биполарне (Огузлу 2021, 4-5).
Савремени центри моћи ни изблиза се не налазе у глобалном идеолошком такмичењу попут оног између социјализма (марксизма-лењинизма) и либералног капитализма из времена изворног Хладног рата. Свима је јасно да савремени кинески комунизам, више „хај-тек“ дигитални ауторитаризам са подржављеном капиталистичком привредом, има врло мало везе са марксистичком доктрином а много више са кинеском конфучијанском традицијом. Руска „суверена демократија“ тешко да се може и назвати доктринарним погледом на свет: „ако Русија пружа алтернативу западном модерном идеолошком наративу, тешко да је у питању идеологија, већ више скуп традиционалних вредности које подупиру живот укупне међународне заједнице и сваког појединца: поштовање суверенитета, фокус на националне интересе; одбијање мешања у унутрашње послове; право да се изабере сопствени политички, економски и културни модел развоја; вера у Бога, традиционалне вредности, патриотизам и самореализацију (не индивидуализам) кроз служење друштву, земљи и свету.“ (Карганов 2018, 86) Ради се о једној неидеолошкој, традиционалној визији света која не тежи никавом виду доктринарне конфронтације.
Постоје и они који проблематизују овакве руске позиције и квалификују „антилиберализам“ као основу „нове руске идеје“ (Стент 2019, 34-43). Са друге стране, међутим, америчка либерална демократија у свом глобалистичком издању попримила је димензије нихилистичког одношења према свему традиционалном, али и према концептима класичне суверености и слободних опредељења за алтернативне видове развоја сваког ко измиче либералној хегемонији. Глобализовани либерализам уз помоћ хипертрофираног индивидуализма смера да све вредности раствори и потчини свом моделу хировитог волунтаризма коме је главни циљ повећање профита (види Рељић 2106). При томе западни либерализам не само да почиње да систематски криши своје основне принципе, већ и да се понаша крајње нелиберално и нетрпељиво према свакој другости која показује некаве видове квалитативне диференцијације. Другим речима, у „новом хладном рату“ само једна страна је идеолошки профилисана – она западна (мада има мишљења како се у савременом Хладно рату одиграва и идеолошка конфронтација између либерализма и руског „великосилства“ (Трапара 2022, 523; Трапара 2020)). Америчко наступање у међународној арени не привлачи друге, незападне државе, већ их одбија својом агресивношћу и искључивошћу. Насупрот томе, Русија и Кина у међународним односима не условљавају своје потенцијалне партнере захтевима да се ови уподобе њиховим вредностима и потчине им се, што представља велику и обећавајућу разлику у односу на западне навике да намећу једну униформност која ништи културне разлике.
Кључна разлика
Уз изостанак (бар што се тиче незападних „великих играча“) идеолошког наступа у међународној сфери, још једна ствар разликује савремени моменат у односу на онај пређашњи хладноратовски. Русија и Кина су не само добро интегрисане у светски капиталистички систем, већ он без њих не може да функционише. Ситуација током првог „Хладног рата“ била је из корена другачија: совјетски систем (барем у периоду 1965-1991) почивао је на неефикасној командној економији која се изнутра саморазарала, док је Кина у овом периоду била сиромашно аграрно друштво које је тек закорачило у процесе убрзане индустријализације. Иако се може рећи да Кина и Русија данас имају различите моделе капитализма у односу на онај западни, либерални – нови хладноратовски сукоб нипошто не поприма димензије антагонизма фундаментално различитих друштвено-економских система. Пре би се могло рећи да новонастали полови моћи са својим привредама представљају све јачу алтернативу земљама у развоју у односу на развијене земље Запада те да је њихово економско надметање усмерено пре свега у овом правцу, а не међусобном ривалству.
Друга, далеко најважнија карактеристика савременог света је структурални развој међународног система у правцу мултиполарног, и то – из хладноратовског билопарног, преко „униполарног момента“ доминације САД који је трајао непуне две деценије. Иако САД и даље представљају појединачно још увек најачи пол светске моћи, консолидовани су и његови други, самостални полови на евроазијском континету: поред Русије и Кине, ту је и читав низ регионалних, у великој мери самосталних сила (Индија, Пакистан, Иран, Турска, Бразил, Јужна Африка). Сарадња и удруживање ових центара моћи довољно је за парирање западном утицају. Око и између ових сила се формирају савезнички блокови и сфере утицаја, у многоме различити од оних старих, хладноратовских: ови савези нису монолитни, са неупитним лидерима и наметнутим косензусима, већ флуидни, са много више простора за слободно маневрисање, вишеструка савезништва и вишестепена повезивања.
Нема више оштрих линија раздвајања између блокова и савеза, између различитих „светова“. Појаве пресецања, укрштања, преклапања, вишедимензионалних и вишесмерних веза су трансформисале свет у много мањи а међусобно јаче повезан простор него што је икада забележено у светској историји (Огузлу 2021, 5). Чак ни амерички примат унутар западног света није загарантован, већ само до даљњег постигнут, те стога мора стално да се потврђује и доказује. Упркос свему томе, Запад предвођен од стране САД у међународној арени најставља да делује у свом некадашњем маниру, као једини супериорни светски центар, руковођен својим нормативним параметрима (прокламованим за универзалне) иза којих су смештени само (или претежно) њихови интереси, а не пројекције сопственог интересног преклапања са онима потенцијалних партнера.
Уз то, структурна трансформација светског система у мултиполарни, по свему судећи незаустављива, све јаче поприма карактеристике опадања значаја међународних организација и тела (ММФ, Светска банка и цео Бретонвудски систем) формираних и руковођених од стране Запада. На другој страни, данашњица сведочи успону вишестраног регионализма широм земљине кугле, односно удруживања земаља из истог региона у својеврсне економске савезе. Иако унутрашњи фактори доприносе различитим размерама и дубинама регионалних интегрисања у економском, културном, социјалном, па и војно-безбедносном смислу, ова искуства се врло широко позајмљују и примењују и у другим светским регионима. Постојећи тренд представља тежак ударац униполарном глобализму који је покушао да изврши интеграцију свих региона око самог себе и у (претежну) корист самог себе.
Промена војне моћи
Постоји још читав низ процеса и феномена важних за разумевање самог тока структурне трансформације међународног система који или нису постојали током првог Хладног рата или су били у самом свом зачетку. Као прво, војна надмоћ Запада (захваљујући којој је извршена вишевековна колонизација Трећег света) од 1920-их година почиње да ишчезава. Са почетком 21. века готово да потпуно нестаје: сада су, у технолошком и организационом смислу, и земље у развоју у стању да се одбране и воде савремени рат те да нанесу озбиљне губитке најмоћнијим армијама.
Такође, облици ратовања са развојем информатичких технологија проширили су се и на сајбер-простор. „Кибернетички рат“, који по својим савременим дометима може да буде једнако разарајући као и нуклеарни сукоб тактичким оружјем, није ограничен међународним споразумима и безбедносним ограничењима попут споразума о некоришћењу нуклеарног оружја. Уз све то, неким од хладноратовских споразума о нуклеарном оружју је истекао рок трајања, и питање је да ли ће бити обновљени услед драстичног опадања комуникационих канала између САД и Русије. Ово је још једно одступање од ере класичног „Хладног рата“, када су ови комуникациони канали између суперсила били веома живи. Уз све то, данашње међусобно поверење и спремност за разговор је на најнижим гранама. Као друго, економска надмоћ Запада и његових видова економског глобалног управљања успостављена Бретонвудским системом, нарочито од времена светске економске кризе (2007-2009) је у највећој мери урушена, поготово на пољу економске регулације.
Унутрашња дезинтеграција
Постоје аутори који убедљиво показују да САД напуштају глобализацију и окрећу се, додуше парцијалном, протекционизму (Николић, Ћурчић 2022, 150-151), „Уз све слабију конкурентску позицију, САД имају тенденцију да разбију либерални економски систем настао у Бретон Вудсу. Талас протекционизма, који пре свега долази из Сједињених Држава, све више добија на снази. Међународни економски односи се политизују или чак милитаризују, а санкције постају нова норма.“ (Карганов 2019, 88). И коначно, опадање моћи САД и Запада у глобалним размерама, као и крајње контроверзни учинци глобализације, појачали су унутрашње социјалне и културолошке расцепе не само унутар западног табора и његових земаља, већ и унутар друштава појединих земаља. Унутрашње поларизације, нестајање средње класе, културни ратови (види Хунтер 1992), отуђење елита и потпуно неповерење осиромашених маса у владајуће кругове (види Леш 1996), криза демократије (постдемократски синдроми), манипулационе операције глобалних медија и дезавуисање изборних процеса – све то су појаве које изнутра изједају западна друштва (највише саме САД).
У другим културама (изузев код све тањих прозападних слојева који се противе ретрадиционализацији) претежно видимо јачање друштвеног консезуса и све веће слагање елита са основним вредносним опредељењима маса. На пример, подршка Путину на почетку његовог трећег мандата (у време протеста на „Блатном тргу“) била је у опадању (Стент 2014, 247-248) да би, након отпочињања „специјалне војне операције“, достигла историјски максимум. Ове појаве показују драматичну разлику кретања друштава и различитих култура од времена првог „Хладног рата“ до данас: на Западу, где је некада постао базични друштвени и културни консензус око хришћанског наслеђа и демократије, силе глобализма потпуно су разориле вредности на којима су ова друштва почивала, док су незападна друштва, у којима се социјалистичка модернизација некада антагонизована са тамошњим традицоналним предмодерним вредностима, постигла одрживи консезус о друштвеном развоју не насупрот, већ на основу традиционалних вредности.
Уместо закључка
Упркос другачијим тврдњама, отпочињање „новог Хладног рата“ не лежи у оживљавању старих непријатељстава, већ, пре свега, у структурној трансформацији савремених међународних односа у правцу мултиполаризма кроз нову расподелу светске моћи коју дојучерашња доминантна, хегемонска светска сила жели да спречи или, барем, да успори. Новохладноратовским сукобљавањем и покушајима слабљења својих евидентних такмаца, САД желе да заштите своје од раније стечене позиције и ослабе своје ривале. Садашње прилике, међутим, не иду у прилог успеху оваквог деловања – из простог разлога што се свет драматично променио у односу на онај од пре више од три деценије, када је завршен први „Хладни рат“.
Као прво, моћ САД и целог Запада је у сталном опадању. Иако су САД војно и политички још увек појединачно најјача светска сила, Русија јој успешно парира, што је видљиво на свим пољима: од степена отпорности на уведене санкције, преко појачавања дипломатских и привредних веза широм незападног света, све до њеног држања на украјинском ратишту. Кина видно престиже САД у економском домену. Док су у оригиналном „Хладном рату“, већ од краја педесетих година, Совјети и Кина били противници, сада су ове две велике силе у блиском савезништву (Стент 2019, 189, 208). Њихови комбиновани капацитети (број становништва, војна сила, наоружање, ресурси, производња, отвореност за неусловљено савезништво са трећим држава) готово у сваком сегменту (изузев банкарства и поморске моћи) значајно надмашују моћ Запада.
Удео свих западних сила у глобалном друштвеном производу полако се спушта ка трећини, док продуктивност свих других расте. Остатак света, некада покоран вољи Вашинтона, сада све више балансира између више сила и своје интересе покушава остварити на овај начин, неретко делујући мимо Запада, чак и противећи му се. Истраживања јавног мњења у незападним земљама показују спремност да се приклоне и покоре америчком водству у износу од само 30% (2018). Почетком века та бројка се кретала изнад 60% у већини земаља, а у Европи је износила више од 80% (Карганов 2019, 87). Иако је амерички долар и даље резервна глобална валута а њена финансијска тржишта још увек главна, економски процеси у свету све више се одвијају мимо Запада кога одликује трајно кризно стање (види Гајић 2011). Главни извозни идеолошки продукт Запада – либерална демократија, све мање се „прима“ у незападном свету, нарочито након „Арапског пролећа“ и неуспешних покушаја да се овај друштвени модел на силу извезе у низ незападних земаља, чиме је само постигнут контраефект.
Садашњи покушај „опкољавања“ Русије по старој геополитичкој шеми, уз постављање „нове гвоздене завесе“ између ње и остатка Европе, може да доведе не само до ремилитаризације ЕУ и ширење конфликта на друга подручја (Кавказ, Северна Африка, Артик), већ и до драстичног сиромашења и даљег слабљења Европе. Ово је могући исход не само енергетске кризе и исисавања европских привредних и економских потенцијала од стране прекоатланског „великог Брата“ (сељење фирми из ЕУ и САД због четири пута мање цене енергената те могућности државног субвенционисања), већ пре свега услед нових огромних мигрантских таласа који могу запљуснути запад Старог света са ескалацијом кризе (глад услед несташице жита) чије је ново поглавље отпочело са ратним сукобима у Украјини. Какав год њен исход да буде, једно је сигурно: ЕУ неће бити више у стању да израсте у самостални пол моћи у настајућем мулиполарном свету, већ ће бити у прилици само да буде штићеник онога који у новом глобалном надметању над њом стекне превласт (то су, по свему судећи, САД).
Највећи проблем
Највећи проблем САД и целог Запада је унутар њега самог: нарасли социјални проблеми, ниска стопа поверења у сопствене елите, пораст неједнакости, претварање демократских избора у празну форму са унапред одређеним исходима (Бајденова проблематична „победа“ 2020), масовна имиграција коју Запад није у стању да асимилује и вредносно преобрати у „свој културни код“ – изазвали су ломове у социјалном ткиву ових друштва, поларизовали их на екстремно супротстављене таборе који прете драматичним друштвеним сукобима.
Новохладноратовска антагонизација по старим шемама демократија – ауторитаризам, служи пре свега да се ове унутрашње противречности самог Запада потисну и прикрију, а да се њихова друштва хомогенизију и дисциплинују насупрот непријатељском Другом, који им, наводно, прети. Проблематичност овог шематизма примећују и западни експерти, указујући да квалификовање антагониста аутократама не води нигде и не постиже, ван Запада, скоро ништа (Тсyганков 2019, 16). Но, мере економског, дипломатског, медијског и политичког рата, све уз директно наоружавање свог „проксија“ у Украјини, и перманетно кибернетичко и обавештајно надметање са Русијом, а у другом плану и са Кином, не доносе жељене резултате.
Упркос медијском пресингу, успостављена монолитност „колективног Запада“, не може да остане непромењена јер овим активностима западне земље наносе велику штету пре свега сопственим економским и социјалним интересима. Мере економског рата, намењене да осакате Русију, такође жестоко погађају нашире слојеве становништа самог Запада услед енергетске и прехрамбене кризе коју су сами изазвали. На овим пољима „новог Хладног рата“, Русија за сада добро стоји, преко свих очекивања, мада штета коју ће током наредног периода трпети неће бити мала. На класичном ратном пољу, Русија се, такође, повољно држи, иако је медијски спин на Западу током прве године украјинског сукоба за Русе прогнозирао сраман пораз. Ефекти санкција и специјалног рата не само да нису поделили руско друштво и антагонизовали га, већ су га само хомогенизовали. Веза друштвених елита и народа никада од времена борбе за опстанак у Великом отаџбинском рату (1941-1945) није била ближа и једнодушнија, и што је најаважније: она се у сваком смислу пред постојећим тешкоћама окренула традиционалним вредностима и патриотизму. Са друге стране, „русофобна“ медијска хистерија није зацелила ломове унутар западних друштва, која ће економске и социјалне кризне ударе тек да осете, са добрим изгледима да продубе поделе и још израженије подстакну тамошње немире. Тенденција умањивања грађанских права и слобода, појачавање спреге корпоративно-олигархијског и јавно-политичког сегмента власти науштрб демократије, повећање репресије и медијских манипулација – јасно указују да су западна друштва у дубоком унутрашњем проблему.
Мада се пропагандно и даље представља као „међународна заједница“ и „свет“ (или, по старохладноратовском рецепту – „слободни свет“), јасно је да је Запад не само све мање слободан, него да представља мањину света која, упорно и тврдоглаво, одбија да схвати и прихвати да не може да узурпира за себе позицију гласоговорника већине земаља које се с њим не слажу и не желе да га следе у његовим одлукама. Више од седамдесет одсто земаља у свету није се придружило санкцијама које је „колективни Запад“ увео Русији. Њихов удео у становништву човечанства износи близу 88%. Очигледно је да у свом новохладноратовском подухвату Запад постаје све више усамљен и да се покушаји наношење штете такамацима око поделе светске моћи одвијају насупрот њиховим очекивањима и са потпуно супротинм резултатима. По свему судећи – активности Запада ће пре убрзати него успорити или преокренути по њега непожељне процесе. Исто тако – покушаји изоловања нових центара моћи врло вероватно се могу временом претворити у неки вид самоизолације Запада, уз међусобно повезивање и продубљивање сарадње између ових центара моћи. Све то, осим ако ствари не оду предалеко и не изроде се у глобални светски рат уз коришћење нуклеарног оружја, указује да ће исход новог Хладног рата бити потпуно другачији од исхода оног првог.
Даглас Мекгрегор открио датум када ће Украјина као држава нестатиhttps://t.co/JmIgCRLvH7
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 11, 2023
