Прочитај ми чланак

Запад је једино желео да пацификује опозицију; „Избори“ само потврда личне власти

0

Делегација Европског парламента (ЕП) показала се недораслом задатку да посредује између власти и опозиције поводом наредних општих избора у Србији. Током три њене посете (почетак октобра, новембра и децембра) усвојене су одређене мере побољшања изборних услова, али нису утврђене гаранције за њихово спровођење. Ту лежи разлог неуспеха посредовања, а он је вишеструк: дијалог власти и опозиције није био успостављен; опозиција се раздвојила на већи део који ће изборе бојковати и мањи део који ће учествовати; овакав исход готово је идеалан за владајућу класу Србије и њеног вођу.

Начелно гледано, основни проблем ангажовања делегације ЕП лежи у стању политичке сцене у Србији. Унутрашњи политички чиниоци не могу сами да регулишу своје односе на скали власт – опозиција, што је довело до блокаде њихових институционалних односа. Приближавање термина редовних избора изоштрава слику опште политичке нерегуларности у држави, што је добар амбијент за modus operandi реалног поретка. Због тога већи део парламентарне опозиције најављује бојкот избора. Разлог је једноставан и свима јасан: без посебних гаранција законских изборних услова у једном поретку неограниченог самовлашћа излазак опозиције био би знак пристанка на владајуће политичке механизме. Да је опозиција у праву у својој оцени и свом ставу говори чињеница да владајући режим никада сам не би прихватио дијалог о политичком стању земље. Када би то учинио, он би издао самог себе у својој аутократској самодовољности.

Слобода Самарџић

Али, када се појавио западни посредник, најпре у лику Сорошове београдске испоставе а потом као делегација ЕП, режим је пристао на разговоре. На први поглед, сасвим нелогичан развој дођаја, али сваком мора бити јасно да је овај режим чврст  изнутра колико је мекан споља, а то споља значи искључиво према западним чиниоцима. Али, на први поглед, баш због овакве структурне одлике режима (чврсто-меко) посредовање делегације ЕП могло је да учини више на пољу изборних услова и помогне не само регуларности избора него и обнови парламентаризма у Србији. Кажем „на први поглед“, јер озбиљнији приступ ове делегације заиста би деловао као шанса и за њу као доброг посредника, али и за политички живот у Србији.

Сада, када знамо да се то није догодило, морамо да се питамо: зашто? Добар траг за одговор садржан је у околности да је интересна веза између естаблишмента ЕУ, чији је делегација ЕП део, и власти Србије много дубља него између првонаведеног чиниоца и српске опозиције. Заједнички интерес првог пара је да наредни избори прођу у миру и реду, а за то изборни услову нису толико одлучујући колико излазак свих значајних странака. Ако би ова изборна стратегија прошла, српски парламент био би легитиман и меродаван за све потоње одлуке, а посебно за уредну ратификацију споразума „Србије и Косова“ о међусобном признању. До тога је, зар не, јако стало европској политичкој класи.

Други пар у овој тројној игри – делегација ЕП и опозиција која се одлучила за бојкот избора – има другојачију везу, а то је излазак поретка из стања страховладе и његова демократизација полазећи од консензуса о условима за поштене изборе. Проблем ове интересне повезаности је у томе што је њен заједнички именилац од секундарног значаја за делегацију ЕУ. У сваком случају, од далеко мањег значаја у поређењу са заједничким имениоцем ове делегације и владајуће гарнитуре.

Најбољи тест за ове тврдње јесте немаран однос делегације ЕУ према питању о гаранцијама договорених мера за побољшање изборног процеса. Овде није основно питање који су, и колико их има, захтеви опозиције, а који је доњи праг прихватљивости на страни власти. То, разуме се, није небитно. Али, важније од тога је ко и како може да гарантује да ће се могући договор доследно применити. Захтев о периоду примене (девет месеци) уз одговарајући подељени административни надзор, јесте најозбиљнији захтев опозиције. То значи следеће: не да власт прихвати услове па их сама примени средствима своје владавине, због којих је Србија и запала у мрак диктатуре. Него: да током девет месеци нема медијске дискриминације и терора, нема јавног черечења опозиционих лидера и активиста на основу фабрикованих „чињеница“, да регулаторно тело електронских медија (РЕМ) и друге независне службе и агенције – за борбу против корупције, заштитник грађана, повереник за јавно информисање и др. – одговорно раде свој посао, да се предвиде специјалне мере за све видове злоупотребе изборног процеса, и посебно изборног чина, и много тога другог. Све то треба да буде видљиво и практично до те мере да се у наредне изборе може ући без страха од крађе.

За практични тест ових услова потребни су месеци који ће верификовати вољу и спремност свих учесника, а пре свега власти, на све радње и фазе уредног изборног процеса. Очигледан уставни проблем оваквог захвата – одлагање избора преко уставног рока – може се премостити посебним законом који би утврдио све материјалне услове, овлашћења одговорних паритетних тела и учесника, као и временску динамику.

Делегација ЕП прешла је нечујно преко оваквих (или сличних) захтева опозиције. За њу као да је било довољно то што су директним разговорима присуствовали представници мањих опозиционих странака, чиме би наводно био испуњен основни услов политичког плурализма. Када се погледа листа договорених услова – унапређивање рада РИК-а и РЕМ-а, нови прописи за јавне медијске сервисе, оснивање општег Надзорног одбора за праћење избора и померање избора до краја уставног рока – лако ће се приметити да овде нема никаквих гаранција да ће се и овакви минимални услови спровести на начин нормалних изборних претпоставки.

Сада се види да је посредовање западних чинилаца имало превасходни циљ да пацификује српску опозицију и генерално опозициону сцену. Опозиција до данас на то није пристала свесна својих великих губитака у случају дефинитивног бојкота. Губици би, наиме, били велики само у случају да бојкот не успе. С друге стране, вагање успеха и неуспеха бојкота је релативно. Ту ће нам, нажалост као и до сада, показатељ бити став званичне ЕУ. Ако се у кратком времену које долази не помери са данашње позиције у правцу захтева опозиције, биће то још један доказ да је она, уз одређене пословичне примедбе, задовољна поретком личне власти у Србији.