Како се усред Другог светског рата, у пролеће 1944. године, у Лондону, женио Петар Други Карађорђевић. Чланови владе сматрали су да му народ неће опростити венчање за време ратних ужаса.

Љубав на први поглед између краља Петра Другог Карађорђевића и грчке принцезе Александре зачела је с пролећа, 12. априла 1942. године, на чајанци посвећеној Југословенском дану, коју је организовао Клуб савезничких официра, солидаришући се с југословенским народом под Хитлеровом чизмом. Деветнаестогодишњи краљ Петар Други, утегнут у енглеску пилотску униформу, био је главни гост чајанке у Клубу савезничких официра. Протокол-мајстори сместили су га између енглеске маркизе Тауншенд и младе грчке принцезе Александре, посмртно признате кћери грчког краља Александра Првог, који је умро од тровања крви 25. октобра 1920. године, пошто га је за руку угризао његов мајмун љубимац. Умро је у највећим мукама, четири месеца пре Александриног рођења.

КРАЈ ЉУБАВИ

У јесен 1947. године Александра и Петар путују у Америку. Повратак у Европу био је крај љубави на први поглед. Никад се званично нису развели, али ће их до краја живота делити Атлантски океан. Обоје су постали редовне „муштерије“ жуте штампе. Писало се да српска краљица на рукама носи две огромне сребрне наруквице „да би прикрила на руци трагове које су оставили оштрице бријача“. Хронолошки је навођено да је 1953. године прогутала целу кутију барбитурата, када јој је Петар поручио да жели да се разведе. Затим да је скочила с другог спрата, али је пала у воду и добила упалу плућа. Када је Петар умро, почетком новембра 1970, послала је букет белих ружа. Надживела га је за 23 године. Сада су поново заједно…

На чајанци је тог дана била и Александрина мајка Аспазија Манос, ћерка чиновника на грчком краљевском двору, коју је Александар Први на самрти признао за закониту жену. И тако је зачета љубав краља без земље и принцезе без мираза.

Други сусрет Петра и Александре, опет „случајно“ за младог краља Петра од Југославије, уприличен је код Леополда С. Емерија, енглеског државног секретара за Индију. После официрске чајанке Александра је у свој дневник записала како је приметила да је нешто нижи од ње и да су његове очи живе, готово пакосне.

Трећи сусрет је био у позоришту. Александра се поверава мајци да је све заљубљенија у Петра од Југославије. А када је мајци једног дана рекла „Петар ме је запросио и ја сам пристала“, Аспазија, за коју многи кажу да никада није имала титулу краљице, није могла сакрити радост јер је знала величину апанаже југословенске краљевске породице.

Двадесет другог маја 1942. године грчки посланик при нашем двору саопштио је министру спољних послова Нинчићу да се краљ Петар, са одобрењем своје мајке, обратио грчком краљу Ђорђу за дозволу да ступи у брак с принцезом Александром и да је грчки краљ то одобрио с највећим задовољством.

Против краљеве женидбе први су устали Слободан Јовановић, председник југословенске владе, Момчило Нинчић, министар спољних послова, и министри у влади Милан Гавриловић и Милан Грол. Они су Петру и његовој мајци, краљици Марији, рекли да му „народ никада неће опростити женидбу усред рата“.

Ова четворка се 6. јуна 1942. састаје с краљем. О односима министарског савета и краља најбоње говори сведочанство Милана Гавриловића забележено у његовим „Дневницима“.

Јовановић: „Два питања постоје: заруке и венчање. Обадва се своде на једно: Зато ћемо их заједно и третирати. Ствар је у овоме: ми немамо ништа противу избора Вашега Величанства. Ми само сматрамо да моменат сада за то није. Све треба да се одложи за после рата. Увек је важан моменат кад се има нешто учинити…“

Нинчић: „Немамо ништа против овог брака…“

Краљ (прекида га): „Вас Грци оптужују да сте неискрен, и да у стари не желите овај брак. Да ви интригирате…“

Нинчић (окреће на шалу, али је јасно да му је непријатно): „Ја не видим у чему сам крив…“

Краљ: „Вас не воле, нарочито мати Књегиња, а воле г. Јовановића. Мисле да је он једини пријатељ.“

Јовановић (у шали): „Жене имају инстинкт. Осете ко је добар, а ко је рђав човек!“

Нинчић: „Ја апсолутно нисам против овог брака, тим пре што сам с Грцима правио уговор…“

Краљ: „Али вам они не верују!“

Нинчић: „Ја нисам противу брака, али желим да се одложи…“

Гавриловић: „Ово је прва болна жртва коју ми од вас тражимо, Величанство. Тражимо је јер тумачимо осећања српског народа. Тренутак је за то сасвим незгодан. Нема тамо породице која не оплакује кога свога. Кад бисмо, Величанство, одавде могли да сагледамо нашу земљу, да завиримо тамо, видели бисмо море црних шамија, запаљених свећа, парастоса… Мени је лично мило што се жените по срцу, а не из политичких разлога.“

Краљ: „Ја сам једини пример!“

Грол: „Ја Вас као Бога молим, Величанство, будите мушко. Ви сте сазрели 27. марта. Мушки сте прихватили. Мушки сте изишли из земље… С њим се морате и вратити. Покажите да сте Карађорђевић. Ваш је отац погинуо за земљу… Кажем Вам отворено и опорно: у питању сте и Ви и династија, и монархија, и држава. А онда, наш народ нема најбоље мишљење о Гркињама. Имао је Павловицу (књегињу Олгу), имао је Стојадиновићку, итд. Зато је потребно да се буде јако обазрив. Не треба да се афиширате с њоме“.

Заљубљени млади краљ није желео да чека! Подржан од будуће таште, принцезе Аспазије, тражио је сараднике на све стране. При руци су му се одмах нашли министри Словенци и Хрвати. Миха Крек ће британском амбасадору при југословенској влади Џорџу Вилијаму Ренделу рећи да су Јовановићеви аргументи против краљеве женидбе, док у његовој земљи траје рат, сасвим смешни. Он је ишао чак дотле да је измислио како је женидба у рату српска традиција и да су три српска краља усред ратовања правила свадбу. За краљеве сватове били су и Хрвати, а најгласнији је био потпредседник владе др Јурај Крњевић.

Улога британског премијера Винстона Черчила у овом љубавном роману, иако на први поглед контрадикторна, прилично је једноставна. Ни њему ни његовом министру спољних послова Идну у почетку није одговарала идила краља без земље и принцезе без мираза. Бар до оног тренутка док су подржавали Дражу Михаиловића. Када се њихов историјски ракурс окренуо ка Јосипу Брозу, њихово разумевање љубавног проблема младог Карађорђевића постало је све толерантније. Нарочито када су схватили да ће им он бити неопходан да изговори чувену реченицу:

„Ко не приђе маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом“.

Краљ је тражио и сагласност Драже Михаиловића, али ђенерал је одмах схватио, као и Министарски савет владе у изгнанству, да млади краљ тренутно више воли Александру од отаџбине, па му је из далека саветовао:

– Што се тиче самог венчања, моје је мишљење да се оно, макар и скромно и без свечаности, не би смело обавити док народ, који сада тако шта не очекује, не буде од моје стране на то припремљен… – поручио је Дража.

Двогодишња упорност краља и његове таште, уз дискретну подршку Британаца и Грка, резултирала је најпре оставком Слободана Јовановића, потом и Милоша Трифуновића, а мишљење ђенерала из „слободних српских шума“ више није било битно.

Краљ Петар и принцеза Александре судбоносно „да“ изговорили су 20. марта 1944. године у згради југословенске амбасаде у Лондону, у Гросвенор стриту. Будућа српска краљица Александра на венчање је дошла у позајмљеној венчаници Мами Лајам, која се нешто раније удала за Петровог рођака, руског принца Всеволда, сина принцезе Јелене Карађорђевић Романов. Љута због исфорсираног венчања, краљица мати Марија није дошла. Поручила је да је боли зуб.

Цинични Милош Црњански, који очито није волео младог Петра, и кога ће у „Ембахадама“ назвати лажовом после његове изјаве да су „Александра од Грчке“ и њена мати Аспазија „једини чланови грчке краљевске породице с грчком крви“ овако описује венчање:

„Што се тиче венчања, оно је било јако весело. Док је премијер женидбеног министарства, Пурић, силазио, леп као лепи Циганин, супруга Милана Гавриловића рекла је: ‘Фали му само још ћемане’. Петар се венчао у униформи авијатичара, која није била ни по нашем ни по енглеском пропису“, написао је Црњански.

О првим годинама брака краљица Александра у мемоарима је написала:

„Изненадно и ужасавајуће затишје је ступило у Петров живот. Ништа није имао да ради, и где да иде и мало чему да се нада… Често је иронично говорио: ‘Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен…

Утрошили су на мене хиљаде фунти, правећи, како се испоставило, од мене неупотребљивог појединца. Али успели су у том да заволим свој посао. Хоћу да будем краљ и ни за шта друго нисам спреман'“, писала је краљица Александра, указујући да се у присуству краља Петра нису смели спомињати Југославија, новац, нити краљевски двор.

Извор: Вечерње новости

Ознаке: Други светски рат, женидба краља Петра Другог, Карађорђевићи, Петар Други Карађорђевић, српска историја