Прочитај ми чланак
Нема дилеме да су у случају убијене девојчице из Батајнице заказале све службе, каже Љиљана Јовчић, бивша секретарка за социјални рад Града Београда.
Заказали су, пре свега, центри за социјални рад, а заказала је и школа коју је похађала Ивана Подрашчић. У случају убице заказао је правосудни систем који га је благо казнио за претходне злочине, као и затворски психолози, који су морали или да га ресоцијализују или да упозоре надлежни центар за социјални рад да није довољно спреман за друштво.
Породица Подрашчић била је у систем социјалне заштите први пут уведена 2006. Социјални радници су још тада утврдили да отац Драго и мајка Нада имају “ограничене родитељске капацитете”, и баш због тога су, по мишљењу Љиљане Јовчић, морали више да се ангажују на помоћи породици Подрашчић.
– Ако се неко налази на евиденцији Центра за социјални рад и ако се зна да су родитељске компетенције слабе, онда то подразумева велико ангажовање центра, школе и читавог друштва да се деца из таквих породица боље оснаже да би могла да прихвате и да се спреме за живот – каже Јовчићева.
Шта је пропуштено
Због чињенице да је малолетна, Центар за социјални рад не сме да даје информације о случају. Зато су без одговора остала питања да ли су све могућности искориштене.
Колико је било сусрета социјалних радника и чланова породице Подрашчић?
Да ли им је пружана психолошка помоћ?
Да ли је дете добило додатну помоћ?
Да ли је и када процењено да се о деци не води довољна брига?
Период у ком се Ивана налазила, иначе, најосетљивији је у одрастању. Деца нису више мала да морају да буду под сталном контролом родитеља, али ни довољно одрасла да могу сама да се старају о себи и да препознају ко им жели добро а ко зло.
– То дете је очигледно било васпитно и емоционално запуштено и зато је постала жртва манијака. Иначе, то је буран период одрастања у ком су они без искуства, наивни, не могу да разликују ко је добронамеран, а ко не. Деца из таквих породица склона су да траже спас изван куће, а немају довољно искуства и добре моделе у породици. Неприпремљена је изашла у спољни свет и страдала – каже Љиљана Филиповић, породични психотерапеут.
Наш систем социјалне заштите као да се своди на давање једнократних и других облика доста бедне финансијске помоћи.
– Јасно је да се често дешава да се чак и та финансијска помоћ коју центри дају не користи на начин на који би требало, за животне потребе корисника, већ на неке друге ствари. Али финансијска помоћ није довољна.
Породице, а нарочито деца, имају друге потребе, пре свега потребу за пажњом и подршком. Целој породици потребна је пажња и подршка. Чини се да је изостао тај део социотерапије – додаје Љиљана Јовчић.
Она сматра да је и на другој страни, на страни насилника, направљен велики пропуст система.
– Насилник је морао да буде ресоцијализован у затвору, тамо постоје психолози, педагози и социјални радници којима је то посао. Ако су проценили при отпусту да се можда није довољно ресоцијализовао, требало је да упозоре надлежни центар за социјални рад да га они прате кроз институцију – објашњава Јовчићева.
Друштво је, закључује она, као ланац. Кад једна или две карике у њему попусте, онда добијамо овакве трагедије.
(Блиц)
