Прочитај ми чланакАлександар Вучић говори како он одлично разуме своје грађане. Страшан призвук речи, "своје", као да смо ми некаква његова лична гомила или као да постоје неки други грађани, неки који нису баш ти његови, него има и неки други које он не разуме и које не жели да разуме. Пожељна јавност по њему се огледа у томе да он мирно узурпира све полуге власти, да има сву моћ у земљи, да са тиме ради шта год хоће, а да ми грцамо у вери у нови оптимизам и у боље сутра.
Зашто би иначе неко пропитивао Александра Вучића о било чему и после слушао његове одговоре на све? Такви не само што су сумњиви на издају, него су и наивни, иначе се не би излагали његовим одговорима на сва питања и више од тога.
Зато је ово што раде студенти много опасно по Александра Вучића, јер руши његов 12 година стар и уходан систем превара. Ако уђемо мало дубље, има ту шта да се каже. Студенти су они који не пристају на безрезервно обожавање Вучића и постављају разна питања. Можда су та нека питања сувишна. Али, тада се полемише аргументима, а не етикетом да си страни плаћеник. А Вучић сваки пут кад није задовољан количином некритичког обожавања регресира у радикалску фазу. Он је сада одједном „брижно србо-европејац“ (ко зна шта му је то), не сме више да се гађа радикалском реториком, али мора некако да поентира на народњачкој основи.
Према евиденцији Архива јавних скупова, број насеља у којима је од трагедије 1. новембра одржан барем један протест порастао на тачно 240 (до 3. фебруара). А председник је баш рекао да никако није добро што су се грађани препустили апатији. Морају веровати у државу, каже он, да је способна да превазиђе кризу, јер без оптимизма нема бољег живота, ни бољег сутра. Испало је да су грађани сами криви што им неће бити боље, сем ако се не предомисле и не ударе бригу на весеље. Нека се само мало стрпе, да се стратегија по плану остварује без вере у власт и добићете бољи живот повећан за два посто.
Уследио је спонтани одговор народа којем није понуђена другачија могућност или нада, а што је посао паметне и јавности одговорне власти с визијом. Под условом, наравно, да јој је стало. А није. Вучић и његова свита немају ништа реално и оптимистично да поруче грађанима о њиховој сутрашњици, него наредбом траже да грађани не буду песимисти него оптимисти? Важне ствари ускоро ће се стопити у једну једину болну категорију егзистенције. СНС је актер садашње историје пропадања: талог ријалитија, особе које рекламирају расипни политички менталитет, наследници излуђени теоријама завере на интернету. И ништа корисно нису у стању да произведу или створе, што би неко здраве памети куповао.
Штампа на немачком пише да је режим Александра Вучића у невољи, али да је исход побуне у Србији још отворен. То што студенти немају лидере и избегавају опозицију је снага покрета, али дугорочно и слабост. Загребачки „Јутарњи лист“ наводи и следеће:
– Не смемо заборавити да на политичкој сцени Србије тренутно нема политичара капацитета Зорана Ђинђића, али свакако да се део њих прибојава да не заврши као он ако крену с нужним алтернативним променама и решењима. Има ту пуно интереса. Студенти су кренули и унели су неку свежину, само је сада питање свих питања – хоће ли се то и на који начин искористити – пише „Јутарњи лист“.
СНС и њихови партнери се узајамно држе за ревере и затежу их кад је коме згодно или му се ћефне. Али, то не води никуда, осим у лошу бесконачност пуког трајања безнађа. Они су се договорили на узајамну корист и на општу штету. Зато то треба прекинути и овај тренутак је подједнако добар као и било који други, штавише можда и бољи, јер је сад одмах. Глупост је суштински састојак оног што ће се догодит ако се пропусти оваква прилика.
„Немој да слутиш!“, рекле би бабе (не Вучићеве), пљунуле трипут, прекрстиле се и куцнуле у дрво – „далеко било!“.
