Прочитај ми чланакБанатски устанак се одиграо током пролећа и лета 1594. године, у раној фази Дугог турског рата између Хабзбуршке монархије и Османлијског царства, и премда је донекле остао у меморији српског народа никада се према њему нисмо односили као према устанцима које смо назвали Првим и Другим. Велика грешка.
На крају владавине султана Сулејмана Величанственог, владавине која се обично сматра златним добом отоманске историје, економија Османлијског царства доживела је колапс након узастопних деценија непрекидног ратовања.
Интервенције које су имале за циљ опоравак привреде само су додатно погоршале ствари: државни службеници су масовно осиромашили, плате су им постале безвредне, корупција и мито су харали на све стране, инфлација је дивљала, а побуне царских трупа су избијале на сваком кораку империје, чак и у престоном Цариграду јануара 1593. године.
Али, још од 1560-их година хришћанска је раја допала у ужасан положај диљем царства. Осиромашене спахије су противно султановим законима додатно опорезивале потлачено становништво сопственим наметима и терале их на прекомерни рад, бегови и хришћанске војводе у служби султана користили су куће сељака, њихове алате и животиње, храниле им се у домаћинствима без плаћања накнаде, и тако даље.
Један од кључних догађаја који се може посматрати и као пролог у оно што ће уследити, било је османлијско освајање Ђуле 1566. године након чега су хришћанске војводе у њиховој служби почеле да губе привилегије и да се потискују у доње стратуме друштва, у рају.
Околности су се по Турке погоршале на самом почетку Дугог турског рата (1593-1606) поразом против здружених аустријско-хрватских снага у Бици код Сиска јула 1593. године те губицима Фиљакова и Нограда током зиме која је уследила.
Наредног пролећа почело је да кључа. А почело је на крајње необичан начин: испрва, уопште се није радило ни о каквом народном устанку већ о одметању српских хришћанским милиција које су биле у служби султана, као и појединих српских хришћанских спахија које су биле незадовољне развојем ситуације.
Окупивши се на граници са Трансилванијом којом је владао кнез Жигмунд Батори, иначе турски вазал, примили су у своје редове бројне српске хајдуке који су били активни у тим крајевима, а добили су и помоћ Ђорђа Палотића, бана лугошког, као и Фрање Гестија, заповедника Деванског замка. Њих двојица су били најистакнутије ердељске војсковође у том тренутку.
Оно што је почело као “удружени злочиначки подухват” концентрисан на пљачкање трговачких каравана али и самог становништва (Вршац је спаљен од стране Петра Мајзоша, а житељи опељешени), ускоро се претворило у општенародни устанак. Српски устанак. Први-први српски устанак који ће постати познат као Банатски устанак (јер је буктео на ширем простору данашњег Баната) предвођен вршачким епископом Теодором Несторовићем и војводом Савом Темишварцем (између осталих), у коме је учествовало шест стотина села и који је био највеће самостално дизање српског рода против исламског завојевача пре 1804. године.
Устанак је брзо добио замајац. Велики османлијски речни конвој са ратним материјалом је похаран са сремске стране Дунава, пало је неколико битних турских утврђења на левој обали ове реке, освојена је и спаљена тврђава у Новој Молдови, спаљена је дрвена тврђава у Панчеву.
Упркос смрти извесног спахије Вукадина, једног од више вођа устанка, у бици недалеко од Панчева 26. маја 1594. године, ништа се битно није променило: недуго потом похаран је данашњи Зрењанин, тада вакуф Мехмед-паше Соколовића, а онда и Тител. Муслимански живаљ у целој тој области је или убијан или протериван или примораван да се покрсти.
Испрва, Турци су били убеђени да ће устанак лако угушити па су као војсковође слали ниже службенике, али су онда схватили да је враг однео шалу па су послали велику војску под командом Мехмед-паше, беглербега Анадолије, која је коначно угушила устанак 10. јула 1594. године.
Неколико ствари није ушло на руку српским устаницима: прво, трансилванијски кнез Жигмунд Батори је оклевао да им помогне због јаке протурске струје међу својом властелом која га је чак привремено натерала на абдикацију (тек ће наредне године сазрети услови да раскине вазални однос према Османлијама), а друго, постојала су два одвојена и независна центра устанка, један у Вршцу а други у Зрењанину. Другим речима, није постојала јединствена команда.
Вршачка група под вођством епископа Теодора слала је поклисаре Баторију и обећавала му верност “спахија, кнежева и целог српства”, чак му нудила и српски трон, док је зрењанинска група послала Ђорђа Раца у Беч да тражи подршку Аустрије. Трансилванијска кнежевина је послала само официре и дала моралну подршку (додуше, бан Палотић је на своју руку помагао у ратном материјалу), док су Хабзбурзи послали два мања одреда од којих су један на путу ка Банату уништили Кримски Татари.
Све ово се одигравало у ширем контексту Дугог турског рата који је у својој другој години почињао да преваже на страну Османлија, тако да се не може посматрати као изоловани инцидент нити се Аустрија и Ердељ могу кривити због недовољне или никакве помоћи. Посебно је Аустрија, непосредно угрожена, имала својих брига (Беч је био врло близу границе са Отоманског царства и тек ће деведесет година касније разбијањем опсаде успети коначно да се ослободи стиска).
Углавном, последице устанка су биле страшне. Читав простор данашњег Баната, не само у нашој земљи већ и у Румунији и Мађарској, спаљен је и опустошен, а становништво побијено. Они који су преживели наредне године су морали да се суоче са похаром Кримских Татара. Причало се да човек може три дана да пешачи а да не сретне живо људско биће.
Епископ Теодор – којег Српска православна црква данас слави 16. маја по старом а 29. маја по новом календару као Светог свештеномученика Теодора Вршачког – жив је одран па као такав спаљен на ломачи од стране темишварског паше. Војвода Сава Темишварац се спасао и до краја живота се у редовима Светог римског царства борио против Турака.
Рука Јанка Халабуре (још једног од вођа устанка, члана вршачке групе) обмотана тканином која држи сабљу са набијеном главом турског аге налази се данас на врху грба Вршца. Тај елемент је алузија на догађај са почетка Банатског устанка у коме је турски ага изазвао Јанка на двобој током опсаде града, након чега му је Халабура одрубио главу и набио је на мач. Халабура је страдао на крају устанка у бици код села Парта.
Вероватно најдалекосежнија последица Банатског устанка – са национално-психолошке стране – јесте спаљивање моштију Светог Саве на Врачару. Зашто баш Светог Саве? Зато што је лик нашег најважнијег светитеља био на устаничком барјаку – де факто застави слободне српске територије – који се вијорио целим тим простором.
Због тога је велики везир Коџа Синан-паша наредио да се из Дамаска донесе зелена застава пророка Мухамеда како би се супротставила српском барјаку, али и да се мошти Растка Немањића донесу у Београд из манастира Милешева како би биле јавно спаљене. Не зна се, међутим, када се то тачно одиграло: можда баш током устаничке 1594. године, а можда и наредне.
Постоји још једна занимљива ствар у вези са овим устанком, а то је чињењица да се њима имплицира огромно српско присуство на територији данашњег Баната, Срема и Бачке, па чак и Славоније. То је занимљиво зато што нас деценијама уче да смо ми на просторе северно од Саве и Дунава дошли тек с Великим сеобама крајем XVII и почетком XVIII века.
Откуд онда тамо на стотине и стотине српских села сто година раније? Када су Срби тамо стигли? Нема сумње да се мноштво Срба пред Турцима исељавало у те крајеве, али то не може да објасни толику етничку доминацију.
Да нису можда Срби ту у великом броју живели и у средњем веку? Није ли Свети Сава основао манастир Базјаш баш у Банату, и зар није ишао код угарског краља Андрије ИИ да тражи заштиту и привилегије српског православног народа у Угарској? Због чега онда сами себи пуцамо у колена прекомерно инсистирајући на Великим сеобама и игноришући све оно што је било пре тога? Чега се плашимо? Истине?
