Прочитај ми чланакВучићев режим је као утврђење са више кружних система фортификације. Коликогод био моћан (са коришћу која из тога проистиче за његовог господара а не народ), досада је ипак већ несумњиво пао његов спољни бедем и јасно је да ће се картел поредак, овакав какав данас постоји, фазно уруши. Но, не треба наивно очекивати да ће се то десити преко ноћи.
Још и те како има бедема које треба освојити док се не стигне до централног бастиона, а и њега – ако онај ко га брани не изгуби нерве те побегне док још има борбене ресурсе – није могуће преузети без упорности и напора.
Ствар ће још неко време потрајати али ће током тог периода, по свему судећи, Алек без Косова константно губити – макар повремено и покретао колико-толико успешне контранападе – једну за другом друштвене зоне које је још само пре пар месеци суверено контролисао.
За то време ће његови доглавници и политичке слуге нижег реда, док се боре за њега и себе, како би успорили пропаст режима, и купили време за нове дилове, упорно покушавати да их направе са Алековим опонентима. Намера им је да тако себи обезбеде политичку будућност или бар мек одлазак са власти, све заједно са капиталом и бројним теткама и ујнама не које се води. За то се Вучићеве „верне“ подрепне мушице већ сада примарно залажу.
Многи ће у томе што су наумили, нажалост, вероватно и успети. Јер не треба заборавити да режим уз себе и даље има не баш мали део пропагандно хипнотисаног народа те ће нову власт направити онај ко буде у стању да на овај или онај начин, у тренутку велике прерасподеле акција, стекне подршку макар једног дела СНС публике. За то ће му требати неки напредњачки локални барони и феудалци вишег реда са централним ингеренцијама.
Политика није примарно одраз морала и правде, већ прагматизма, и то вулгарног. Тако је не само у земљама са ниском политичком културом (или обрнуто: замашном политичком некултуром) као што је наша. Није много боље ни у тзв. традиционалним демократијама. Уместо да смо се у протеклим деценијама ми угледали на њих, изгледа да су се оне инспирисале нама и сличнима као што смо ми.
Ствари тако стоје и тога морамо да будемо свесни колико год да су мрске. Глупо је да се, као да смо деца, по ко зна који пут разочаравамо. То ипак не значи да не постоји простор за известан бољитак. Алек је ствари довео до најгорег стадијума. При томе нешто не смемо да заборавимо: и у покушају да се мало уздигнемо у односу на њега чак и уз помоћ вулгарног политичког прагматизма, неке црвене линије не смеју да се прелазе.
Нису сви у Вучићевом систему исти. Нико ту не ваља, али како наш народ каже: и од лошег постоји горе. Сада су се сви којима се СНС поредак гади, свакако са разлогом, окомили на Владимира Ђукановића због његове агресивности и посебно несувисле изјаве о деци као „власништву државе“. Али не репрезентује он баш најгоре у власти. У питању је бар класични „реформисани“ радикал, тј. изворни напредњак.
Од њих су гори инкорпорирани жути: од бивших ДС-оваца, до оних још црњих од њих. Па да се у том контексту осврнем на један жилави клан, који је Србији, ма колико да су се мењали они који су на њеном челу, у сарадњи са њима већ нанео много зла. Ради се о Млађи Динкићу и његовој екипи.
Њих је и Вучић, док је био у опозицији, прозивао као да су сатанини изасланици на земљи те је за Динкића припремио и у Народној скупштини презентовао персонализовано затворско одело.
Секта Г-17 плус – Алек није погрешио – уистину је била у центру плачке и разарања Србије. Само што то Аци Антисрбину није дубински сметало, већ га је једило само то што није он био шеф мафије, коме припада највећи део отетог.
Када се то променило њему на срећу, постао је већи Млађа од Млађе и пригрлио његове чауше највичније пљачки нације, које је претходно нападао. Требали су му вешти политички гангстери. Тако је кренуло све оно што нас је највише урнисало, од пљачкашког пројекта „Београд на води“, преко тровачке литијумске приче, до ЕКСПО увода у дужничко ропство још нерођених генерација Срба (а камоли актуелних студената који су, хвала им, коначно разбудили овај омамљени народ).
Док је све наведено (али и још много тога као што је, да то не заборавимо, велеиздајничка продаја Куртију северног дела Косова) одрађивано, ко је конкретно био кључни Вучићев економско-финансијски оперативац? Ако сте заборавили, бивши партијски шеф кабинета Млађана Динкића (и функционер друге врсте) који је постао шеф државног кабинета Александра Вучића, како би за његов рачун наставио оно што је на муку Србије Динкић започео (или понекада, да ствари буду горе, тек имао у виду).
Ради се о „знаменитом“ Ивици Којићу, клупском избацивачу и телохранитељу који је аванзовао поставши кључна режимска привредна пијавица; човеку који иза леђа шефу воли да истакне да је друга особа по моћи у земљи. Претерује, али свакако јесте део „другог круга“ где се налази још неколико играча сличног калибра. Лоше је једино то што сви они играју руски рулет не са својим већ туђим главама; од њихове црне „игре“ страдају обични Срби и Српкиње.
Некада је – да му се после кратког уопштавања лично вратимо – Ивица био најповерљивији мали од палубе Млађана Динкића, а онда је, у договору са старим шефом (који је новом продао своје пројекте), променио капетана коме служи.
Брод и палуба су остали исти, само их је отео нови гусарски предводник, а Г-17 плус коров је, под другим именом, наставио да се шири и буја. И није, да то не заборавимо понављам, једини. Ту су и корови које, тек примера ради, оличавају Беба Поповић или Горан Весић. Али једно стоји: сви они су најгора синтеза за Србију; ужасна петооктобарско-радикалска мешавина. То је зло какво се у нашој историји ретко када појављивало, ако га је од времена масовне исламизације из користољубља и било.
Како наш народ каже: вук кожу мења али не и ћуд. Тако и наш подмакли Г-17-жуто-радикалски канцер сам себе неће одстранити, већ ће настојати да поново мутира и тако опстане. При томе треба имати у виду да има разних канцера, од оних које је могуће преживети до неминовно фаталних, као што је онај који сам споменуо. Да би Србија стала на ноге, макар он мора да буде елиминисан.
Зато је у долазећим временима, када ће сигурно бити разних огавних комбинација које је тешко избећи, јако важно да макар не буде оних дилова који би омогућили да тзв. жути радикали поново постану некакве „демократе“.
Да ли ће и без њих Србија кренути значајно бољим путем (од овог садашњег Вучићевог стварно нема горег, па не можемо да се оклизнемо), тешко је рећи, али са њима гарантовано све остаје исто тј. труло, смрдљиво, одвратно до неиздржљивости.
Што је много много је, а баш то је да Којић и њему слични (за које неретко велики део опозиционе јавности и не обраћа пажњу) не буду међу онима који ће политички и законски платити цех Вучићеве картел владавине. Ако се то деси џабе нам промене.
