Некад је на простору Краљевине Југославије био велики број споменика посвећених краљу Александру Првом Карађорђевићу, док данас готово да их нема. Десетине споменика који су били подигнути у част краљу ујединитељу после његове смрти, срушени су или уништени за време окупације током Другог светског рата, или после доласка комуниста на власт.

Од средине двадесетих година до краја 1940. настало је близу стотинак споменика посвећених овом монарху, а за то су ангажовани углавном академски вајари. Захвалност Словеније и Хрватске, уједињенима са Србијом, огледала се у „такмичењу“ ко ће подићи више споменика првом краљу Југославије. Ипак, на овај део историје се заборавило.

— У Љубљани је Лојзе Долинар пред сам почетак рата израдио споменик краљу Александру, који је свечано откривен на рођендан краља Петра Другог, 6. септембра 1940, уз присуство младог краља, кнеза намесника Павла, чланова Краљевског дома и високих званица из Београда, Загреба, Љубљане и читаве Словеније – каже Душан Бабац, аутор монографске књиге „Александар Први – Витешки краљ“. — Споменик је успомена на убијеног суверена, али и потврда националног јединства. Фигура краља коњаника један је од најуспешнијих споменика у међуратној Краљевини Југославији. Поред овог, Долинар је аутор и споменика краљу Александру у Скопљу и Високом.

Нема сумње да су акције подизања споменика у читавој земљи биле планиране и није било негативних реакција. Напротив. Споменици су откривани уз велика народна славља и свечаности, говоре и музику.

— Познати хрватски и југословенски вајар Антун Аугустинчић је у међуратном периоду израдио низ монументалних споменика посвећених краљу ујединитељу Срба, Хрвата и Словенаца – наводи Бабац. — Споменик који је Аугустинчић израдио са вајаром Франом Кршинићем откривен је 17. новембра 1935. у Сушаку. У стојећем ставу била је приказана бронзана фигура краља за кормилом југословенског брода. Краљ је приказан у парадној адмиралској униформи са пелерином залепршаном на ветру. На постаменту су били бронзани рељефи са фигурама које симболишу све крајеве земље.

Кршинићева вајарска остварења била су у Босанској Крупи, Новом Бечеју, Сарајеву, а овај уметник урадио је и бисте краља Александра Првог и Петра Првог у Загребу и Бјеловару. Подизање споменика пратиле су све дневне новине, а свечаност је најчешће директно преношена на неким радио-станицама.

— Споменик посвећен Александру Првом у Сплиту био је јединствен – објашњава Бабац. — Конципиран као споменик-светионик, био је постављен у градској луци, а исклесан од блокова брачког камена.

За разлику од осталих, сплитски монумент није био посвећен самим личностима већ догађајима који се односе на њихове посете Сплиту.

— Три историјска догађаја представљена су кратким написима: 26. август 1910. када је „видовита и оплемењена омладина Сплита први пут поздравила будућег југословенског краља Петра Првог“, 29. новембар 1925. када је краљ Александар Први, приликом посете Сплиту рекао: „Будите од сада као и до сада вечни чувари нашег мора, за вама чврсто стоји уједињена отаџбина“ и 14. октобар 1934. када су из Марсеља у Сплит допремљени посмртни остаци краља, „скамењена од бола домовина овде прими(ла) тело краља мученика враћеног из туђине где издахну уз речи: Чувајте ми Југославију“ – каже Бабац.

Непосредно по оснивању Независне Државе Хрватске, у пролеће 1941, италијански окупатори уклонили су текстове.

— Споменик у Вуковару је првобитно требало да буде подигнут краљу Петру Првом, али после убиства Александра Првог у Марсељу промењена је одлука, па је споменик посвећен њему – каже Бабац. — Споменик су са постоља, већ у априлу 1941. обориле усташе и фолксдојчери, предвођени гостионичарем Отом Казилом. Касније је, највероватније, претопљен.

Једина вајарка у Босни и Херцеговини у време међуратне Југославије била је Ива Деспић Симоновић. Она је извела неколико успешних споменика краљевима Петру и Александру у Мостару, Бањалуци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја, Владичином Хану и Љубљани. Од њених споменика посебно се истиче портрет краља Александра из сарајевске фабрике дувана. Ива Деспић готово да је имала позицију дворске вајарке, јер је, између осталог, подучавала краљицу Марију основним корацима вајарства.

За Банске дворе у Бањалуци већ остарели Ђорђе Јовановић, један од класика српског вајарства, 1931. исклесао је у белом мермеру бисте краља Александра Првог и краљице Марије. Тада још млади, али успешни вајар Ристо Стијовић урадио је бисте краља Александра у дворишту главне поште у Сарајеву и у градском парку Калиновика, док је споменик у Тузли рад Сретена Стојановића.

У Црној Гори је подигнут најмањи број династичких споменика. Током тридесетих година освећено је тек неколико спомен-плоча, као и неколико спомен-чесама.

— Нема сумње да је споменик краљу Александру на Цетињу, рад Ивана Мештровића, кључни династик подигнут на подручју Црне Горе – сматра Бабац. — Краљ Александар је приказан са оштрим замахом исукане сабље, док се коњ под њим успиње затегнутих узда. Споменик је био постављен на платоу испред Дворца краља Николе Петровића, на земљи која је некада била кућа војводе Божа Петровића, у то време Трг краља Александра. Овај Мештровићев споменик је заједно са Аугустинчићевим спомеником у Сомбору трајао најкраће, фактички тек неколико месеци.

Вајар Антун Аугустинчић аутор је коњаничких споменика краљу Петру и Александру у Скопљу, који су свечано откривени у јесен 1937. године, близу прилаза Каменом (Душановом) мосту на Вардару у центру града.

— Коњаничке фигуре краљева биле су постављене на високим декоративним порталима, лево и десно од моста, са пешачким прилазима – објашњава Бабац. — У непосредној околини је било предвиђено и постављање споменика великом жупану Немањи и цару Душану, али то није остварено.

ИМА У ПАРИЗУ, НЕМА У БЕОГРАДУ

Краљ Александар у Паризу има велики споменик, док га у Београду нема. Аутори монументалног споменика на почетку Болоњске шуме, који је свечано откривен 19. октобра 1936, јесу угледни француски вајар Максим Реал дел Сарт и архитекта Анри Шаје. Коњичка скулптура, тешка осам тона, израђена је од ливене бронзе.

СРАВЊЕНИ ДО ЛЕТА 1941.

Од маја 1941. до јесени исте године, на територији која је ушла у састав НДХ, уништени су сви споменици посвећени Александру Првом. Слично је било и у осталим деловима земље. До лета 1941. године у Словенији више није постојало јавних споменика посвећених члановима династије Карађорђевић. — Нове власти, изузев донекле у централној Србији, нису дуго чекале да уклоне сва омрзнута затечена споменичка знамења – каже Бабац. — До јесени 1941. године нестала су сви династички споменици и обележја Краљевина СХС (Југославије).

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: novosti.rs

Ознаке: Александар Први Карађорђевић, споменик, српска историја