За овог Србина НИСТЕ ЧУЛИ, а био је најбољи генерал 20. века – и ратовао је …

0

Једини Словен који је стекао чин фелдмаршал-лајтнанта.

Светозар Боројевић од Бојне био је чист Србин, аустријски фелдмаршал, лични пријатељ цара Јозефа који га је звао „Наш Свето“ а који је до краја Великог рата остао веран датој заклетви. Без сумње је био један од најуспешнијих војсковођа у Првом светском рату, што су му признавали како савезници тако и друга страна у рату. Док су многи његови војници и сународници, православни Срби пребегли из аустријске у српску или руску војску Боројевић је до краја остао веран аустријској круни, само што је та верност српских крајишника, која је имала неког смисла док Срби нису обновили своју државу 1804, изгубила сваки смисао у 19. веку.

Светозар Боројевић од Бојне рођен је 13. децембра 1856, у српском селу Уметић на Банији која је тада била део Војне крајина у саставу Аустријског царства. Рођен је у српској православној породици која је генерацијама проносила славу крајишкиох граничара. Његов отац био је поручник Адам Боројевић, родом из села Кнезовљани, које се налази поред села Боројевићи и Уметић, код Костајнице.

Запамћен је као фелдмаршал аустро-угарске војске, један од најистакнутијих аустријских војсковођа али и угарски племић, од 1905, са предикатом „од Бојна“, и правом да буде произведен у мађарског барона (од 1917).

Као граничарски официр био је у војној служби од 1845, када је ступио у 2. банијски граничарски пук, да би наредник постао маја 1849, када је примио Сребрну медаљу 1. реда, вероватно за заслуге у борбама против Мађара на подручју Мађарске и данашње Војводине, а 1869. унапређен је у поручника и 1872. у оберлајтанта.

Мајка Светозара Боројевића била је Стана Боројевић, рођ. Коварбашић од Зборишта, кћерка граничарског поручника Адама, родом из племићке српске православне породице из села Бојна код Глине. По мајчином родном месту Светозар Боројевић је узео предикат “од Бојна” када је 1905, на основу одликовања добио право на племство. Светозар је имао брата Николу Боројевића и сетру Љубицу удату Бабић.

Светозар Боројевић, завршио је Војну академију у Винер Нојштату (Бечко Ново Место), произведен за пешадијског потпоручника и ускоро завршио ратну школу (генерал-штабну академију) у Бечу и преведен у генералштабну струку. Командовао је основном јединицом у пешадији. Као генералштабни официр био је на положајима који су одговарали чину, а као генерал био је командант домобранске дивизије и домобранскоиг дистрикта (Домобранског окружног заповедништва) у Загребу. Посебно се истакао приликом заузимања Босне и Херцеговине 1878, посебно Сарајева, где је одлуком Берлинског конгреса, уведена аустријска управа, која је трајала до 1918.

Светозар Боројевић био је поручник 52. мађарског пешадијског пука са седиштем у Грацу, у чијем саставу је учествовао у “Босанској кампањи” у акцијама код Какња, Колотића, Високог и приликом окупације Сарајева. За изузетно истицање у току ове кампање, посебно приликом брзог заузимања Сарајева, одликован је Војничким крстом за заслуга са војним декорацијама 20. октобра 1878.

После окупације Босне и Херцеговине 1878. налазио се на разним високим положајима у војсци. Као генерал 1904. командовао је Четрнаестом пешадијском бригадом у Петроварадину. Био је строг старешина који је необично држао до војничког морала и кажњавао свакога ко би на било који начин осрамотио униформу, поготово пијанством или осорно се опходећи према цивилима. Био је предавач, генералштабер и челник пјешадијских јединица у миру.

Високи чин фелдмаршал-лајтанта добио је пред Први светски рат када је на заједничким војним маневрима Аустро-угарске и Немачке победио цара Вилхелма.

У рату 1914-1918. командовао је Шестим корпусом, а 12. септембра 1914. добио је команду над Трећом аустроугарском армијом и почетком октобра је заузео тврђаву Пшемисл, што је омогућило привремено дизање опсаде Пшемисла.

Боројевић је једини Словен који је стекао чин фелдмаршал-лајтнанта. Поред многих одликовања 1916. је добио и плакету за војне заслуге са својим ликом.

Био је носилац бројних одликовања као што су командирски крст Румунске Звезде (1900), Персијски орден Сунца и Лава 2. степена, орден Гвоздене круне 3. класе 1902, витешки крст Леополда (1909), Велики крст Гвоздене круне са ратним декорацимама (1914), Велики крст ордена Леополда са ратним декорацијама (1914), и Крст за војне заслуге 1. реда (1915). Када су ратним орденима придодати мачеви ретроактивно их је добио за сва ратна одликовања.

Један број аустро-угарских генерала и официра примљен је у новоформирану војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као што су били командант ратног ваздухопловства Аустро-Угарске генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица и др.

Молба фелдмаршала Светозара фон Боројевића да буде примљен у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је упутио преко команде у Целовцу, лета 1919, била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске“.

Живео је у Клагенфурту у Аустрији, где је и умро 1920. у великом сиромаштву. Као аустријски генерал није био добродошао у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међу аустријским војним редовима је кружила и прича да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. Сахрањен је у Бечу у гробу који је платио свргнути цар Карло.

Његовим именом названа је једна улица у Београду.